Moje neprijateljstvo prema Verici Barać je platonsko. Nikada joj ne bih naudio. Međutim, odnos Predsednice Saveta za borbu protiv korupcije prema meni i RTS-u, instituciji koju vodim, sadrži elemente aktivnog neprijateljstva.
Da se odmah razumemo, rad njenog Saveta je od izuzetne važnosti za normalnost Srbije. Pod uslovom da ona sama taj rad shvata kao smrtno ozbiljan. Gde je onda koren našeg tradicionalnog nesporazuma? Ako krenemo od Srbije, zemlje na beskrajnom lečenju, na večitoj terapiji, na neprekidnom bolovanju od sebe same, razmotrimo korupciju kao epidemiju nacionalnih razmera. Suštinski, nadam se da Verica prihvata moju definiciju korupcije kao duboko emotivnog odnosa dve osobe u grozničavoj potrazi za obostranom korišću. Razlike nastaju njenim verovanjem da su mediji autohtono korumpirani, generalno krivi, te da ovu tešku optužbu gotovo ne treba dokazivati.
Nije esnafska tajna koji televizijski novinar, sa obaveznim izrazom lica punim prezira prema samom sebi, radi za jednog opasnog „krojača“ sa poternice. Još je poznatiji tragični slučaj seniorskog novinara, ljubitelja „operativnog rada na terenu“, koji je promenio sopstveni stav, svoje pisanje i svoj lični odnos prema pomenutom „krojaču“ i njegovoj zalizanoj „bebi“. Osnovna je pretpostavka da je uzrok nagle promene dvojice pomenutih feničanskog porekla: novac. Ali tih slučajeva nema u Izveštaju Saveta kojim rukovodi Verica. Ali ima dosta štampanih stranica vezanih za rad medijskog Javnog servisa Srbije i mene kao generalnog direktora sa sedmogodišnjim stažom.
Daleko od toga da sam ja bezgrešan. Baš zato i meni i RTS-u treba da „sudi“ osoba manje grešna. No, kako ta pretpostavljena bezgrešnost izgleda u praksi? Sedam godina zaposleni u RTS-u drže prvo mesto u poverenju i gledanosti među elektronskim medijima. To je postignuto u hroničnoj nestašici novca, neprekidnom padu pretplate, koja je došla do granice od četrdeset procenata. Reklo bi se, besmislene i nedovoljne veličine. Svaki evropski javni servis počiva na dogovoru sa državom. Ona obezbeđuje dovoljan i stabilan izvor finansiranja; javni servis program koji zadovoljava standarde. No, umesto budžeta od sto miliona evra, RTS iz godine u godinu ima sve manje pa smo došli do 75 miliona što je nedovoljno za održavanje Javnog servisa.
Da situacija bude teža, ruža vetrova koja duva na četiri hiljade zaposlenih u RTS-u predstavlja katalog zahteva da se loša društvena situacija čini boljom, da se veoma teška situacija čini tragičnom, da se jedni čuvaju na vlasti, drugi dovedu na vlast, da se agencije koje otkupljuju marketinški prostor – uobičajena praksa u celom svetu – odbiju, jer su njihovi vlasnici aktivisti jedne političke stranke, da se udovolji višku patriotizma, da se propagira biblija globalizma, da se ne bude toliko gledan, da sva tri programa u svakom trenutku odgovaraju ukusu svih društvenih grupa, pojedinaca ili organizacija.
Konkretno. U poslednjem Izveštaju Saveta, gospođa Barać u potpunosti citira zbirku kleveta, neistina, komičnih anegdota, šarlatanskih tvrdnji koje, skrivajući se iza opštih interesa, sakuplja, distribuira i deli grupa nesrećnika koja sebe naziva „ekspertima“. Ta grupa hiperaktivnih anonimusa, budući da su uglavnom radili na RTS-u, zakonski nedozvoljeno skupljaju detalje o ugovorima, radu i stanju u RTS-u, tumače ih na svoj način i potom za takva tumačenja traže neuspešno podršku među političkim strankama, institucijama, Fakultetu političkih nauka, sindikatima, agencijama… Jedino gde su naišli na topao prijem je pomenuti Savet.
Mada znaju da su aktivisti „eksperata“ tuženi sudu, mada znaju da nijedno njihovo tumačenje nije potkrepljeno bilo kakvim sudskim rešenjem, postupkom u tužilaštvu ili zaključkom bilo kojeg tela koje brine o zakonitom radu. Savet je njihove humoroidne tvrdnje o korupciji primio kao „ozbiljne indicije“ i kompletno ih uvrstio u svoj tekst Izveštaja. Mehanizam je jednostavan. Vi ste frustrirani, neostvareni, nedokazani ili na granici paranoidnog. Prvo zatražite od RTS-a, u skladu sa evropskom praksom, detalje ugovora za koji ste zainteresovani. Ako vam RTS odgovori da su svi ugovori Javnog servisa dostupni javnosti ili zainteresovanim licima, ali da se detalji ugovora ne smeju publikovati, onda se traži podrška poverenika za dostupnost informacija od javnog značaja. Kad RTS zatraži pisanu garanciju od poverenika ili Saveta da podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu ili cifre koje mogu da nanesu nenadoknadivu poslovnu štetu neće biti objavljene, ćutanje je odgovor RTS-u.
Znači, ispod kišobrana „opšteg interesa“ traži se poslovno uništenje RTS-a. Umesto da dođu predstavnici ovlašćenih agencija i saveta, da uvidom u poslovne papire i ugovore sagledaju poslovanje i zakonitost, traži se objavljivanje svih ugovora koji se odnose na suštinu onoga što se naziva biznisom. Cene fudbalskih utakmica, koliko RTS plaća košarkaške utakmice, koliko košta svetsko fudbalsko prvenstvo, koliko košta minut serije domaće proizvodnje… Naravno da su svi papiri RTS-a dostupni nadležnim institucijama. Još naravnije, objavljivanje brojeva značilo bi poslovni krah RTS-a. Koji bi prodavac ubuduće išao ispod cene koja je objavljena u javnosti. Kako bi u budućnosti RTS trgovao? Kako bi očuvao poslovnost?
Ovo je pitanje na koje ćemo odgovor potražiti od sudova, koji treba da nas zaštite od pogrešnog tumačenja društvenog interesa. Nije tačno da je propast RTS-a društveni interes. Nije tačno da je RTS, kako se navodi u vašem Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, instrument vlasti. Tako se pišu politički pamfleti i televizijske kritike, ali nikada izveštaji saveta od krucijalne važnosti za medije, javno mnjenje i srpsko društvo. Vaše reči moraju biti odmerene, objektivne, proverene, tačne. One odjekuju po svim ambasadama, međunarodnim centrima moći, domaćim institucijama i neformalnim omekšivačima srpskog javnog mnjenja.
Jedno je borba protiv korupcije, koja uživa svu podršku RTS-a. Drugo su lomače, hajke i makartizam.
Autor je generalni direktor RTS-a
