Banjalučka pobuna– Država bez hleba

Prvi put na web-u

Ovaj članak do sad nije postojao u elektronskoj formi.

Vojna pobuna u Banjaluci nije bila neko veliko iznenađenje za poznavaoce prilika: tako nešto očekivalo se mesecima. Nekada jaka banjalučka privreda od početka rata radi sa samo osam odsto kapaciteta; struje uglavnom nema uprkos obećanjima dr Karadžića, mada su napravljeni dalekovodi do SR Jugoslavije. Struja se može naručiti i platiti: 100 maraka za 24 sata. Kubni metar drva za ogrev prodaje se za 25 maraka, litar benzina (zavisno od ponude) košta od tri do deset maraka. Boks cigareta „vek“ je stabilnih 5 maraka, a marka je u Banjaluci bila 350 miliona kada je u Beogradu bila 700 miliona. Kilo hleba je 90 miliona. Do dana pobune, petka 10. septembra vojnička plata (bez dodatka na čin) je bila od jedne do četiri marke; penzija rodbine poginulih boraca isto toliko; plate zaposlenih kod privatnika od 30 do 40 maraka.

Četiri grupe lokalnih gangstera (predstavljaju se kao „vojna policija“) podelile su između sebe grad i svi kafići plaćaju reket. Tu i tamo po nekog preostalog Muslimana pojede mrak, a ako ima sreće, opljačkaju i izmaltretiraju. Od kriminala stradaju i Srbi: naoružani ljudi u maskirnim uniformama i sa čarapama na glavama („tradicionalna nošnja“, smeje se jedan Banljalučanin) upadaju u stanove i kuće imućnijih ljudi i „čiste“ ih. Počinioci ostaju neotkriveni, po pravilu. To se, kažu u Banjaluci, događalo i tokom trajanja akcije „Septembar 93“, kako je pobuna nazvana. Kažu i da se procenjuje da je za godinu i po dana rata iz grada otišlo 60.000 stanovnika svih nacionalnosti: prvo imućniji ljudi, a u poslednje vreme masovno odlaze stručnjaci Srbi. Tokom trajanja pobune i opšte euforije, 16. septembra, ispred jednog od pogona „Rusamo gadija Čajavca“, dva puna autobusa Banjalučana krenula su ka Danskoj i Norveškoj, uz suze i objašnjenje jednog iseljenika: „Tuklo, otimalo, prepadalo, prijetilo; pa kako da ovdje ostanem?“ Kažu da je divljačko i vandalsko rušenje svih šesnaest banjalučkih džamija najviše pogodilo narod.

OPOMENE: Da država bez hleba ne biva, bilo je jasno od početka. Zapadne srpske zemlje, Banjalučka krajina i Republika Srpska Krajina ratom su bile odsečene od svog prirodnog ekonomskog okruženja, a tankim i ugroženim koridorom spojene sa Srbijom. Teritorije RSK opstajale su od turizma, saobraćaja i prirodne razmene sa Hrvatskom i BiH; druge resurse jedva da imaju… Nekada bogatoj Banjaluci njena privreda bez struje i stručnjaka ništa ne vredi, a ostatak Krajine, mada bogatiji od kninske države, jedva hrani sebe. Tokom rata živelo se od parole o državi bez hleba. potkrepljene pomoću iz Srbije i „ratnim plenom“, to jest pljačkom imovine proteranih Hrvata i Muslimana. Srbiju su, međutim, zadesile sankcije što se uredno vidi golim okom pa više ni sebe ne može da hrani, a kamo li braću u rasejanju. Gospodari rata su se umnožili, a potmulo gunđanje protiv lopova i ratnih profitera postajalo je sve glasnije u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj. To je razumljivo i očekivano: kada država umesto pravnog i moralnog sistema vrednosti uvede etničko merilo kao vrhovno, kreće neizbežan i veoma opasan proces raspada svih vrednosti. Dopušteno je da pljačka postane normalan oblik ponašanja kada je reč o imovini Hrvata i Muslimana; lopov je, medutim, prvo i pre svega lopov ako je pljačkao komšiju druge vere, uredno će opljačkati i brata Srbina.

U ranu zoru u petak 10. septembra, vojnici 16. motorizovane oklopne brigade, bataljona korpusne vojne policije i još nekih jedinica Prvog krajiškog korpusa zauzeli su Banjaluku i sve prilaze gradu bez incidenata i bez ijednog ispaljenog metka. Osnovali su Krizni štab (videti okvir), suspendovali sve civilne organe vlasti i izdali prvo saopštenje sa veoma zanimljivim sadržajem (kurziv naš): „… Istorija, narod i Bog svedoci su nam da se nismo štedjeli, da smo dali sve od sebe u našoj pravednoj borbi… Mi, koji smo rodoljubljem i viteštvom ušli u istoriju svoga’ naroda, pa i šire u deo pravedne istorije svijeta, postali smo prosjaci i stranci u svom vlastitom gradu, u svojoj vlastitoj zemlji. Jer, dok smo mi ratovali, gro naših sugrađana, istorijski i novokomponovani surogati srpskog bića, vješti manipulanti, uz blagoslov postojeće vlasti, a u zaleđini lagodnog, često mondenskog života, uvećavali svoja privatna carstva i ostvarivali svoje izopačene političke snove. Onda su uz pompeznu promociju mas-medija, bacajući narodu i vojsci donatorske mrvice, preko noći postajali spasioci srpskog naroda… Odlučili smo da povedemo odlučnu borbu protiv svih naših sugrađana koji su se bavili prljavim poslovima ili ih omogućavali, izdajući tako interese srpskog naroda…“

Krizni štab akcije „Septembar 93“ pokazao je od početka do kraja zavidnu političku veštinu, što je od bistrih i duhovitih Krajišnika i za očekivanje. Objavili su zahteve u 18 tačaka, koji se mogu svrstati u tri grupe: poboljšanje socijalnog položaja boraca i njihovih porodica, borba protiv kriminala i korupcije i vojna pitanja. Prve dve grupe zahteva jasne su i tipične za ovakve pobune frontovskih vojnika; treća grupa pominje zloupotrebu vojne policije za sve osim vojničkih zadataka, „nacionalnu nivelaciju kadrova“ (birokratski izraz koji se prvo koristio za etničko čišćenje u RS, a sada zamenjuje staru „moralno-političku podobnost1′) i traži da se oficiri dignuti iz penzije tamo vrate, a da mlađi napreduju. Traži se takođe i odgovornost nesposobnih starešina. Kapetan prve klase Ostoja Bilak (neće da primi čin majora) nije imao neko naročito mišljenje o komandi Prvog krajiškog korpusa: „U svim elementima smo ih iznenadili i preduhitrili. U najmanju ruku je bilo smiješno kako su se u komandi ponašali neki od starješina kada smo zauzimali objekat.“

NATEZANJE: Kapetani iz Banjaluke od samog početka ponašali su se prema Palama službouljudno, ali hladno i gotovo s prezrenjem (jedini izuzeci bili su Karadžić i Mladić). Ostoja Zec je odmah rekao: „Od vlade RS i skupštine koja zasjeda na Jahorini ne očekujem da išta riješe, jer to ni do sada nijesu uspjeli.“ O svom komandantu korpusa gen. Momiru Taliću rekao je da je „jasno naredio da se puca na sva oklopna vozila koja se upute ka Banjaluci. Ko je onda gurao Srbe na Srbe?“ Izričito naređenje gen. Talića kap. Bilaku, kao najvišem po činu, da smesta vrati jedinice u kasarne i deblokira Banjaluku bilo je ignorisano. Gen. Talić je onda izjavio da ga se sve to, uostalom, ne tiče, njegovo je da misli o frontu, i digao ruke.

Reakcija dr Radovana Karadžića bila je konfuzna i u tipično starokomunističkom stilu kad je o spontanim socijalnim buntovima reč; takav stil će ostati do kraja. U poruci Kriznom štabu on se prvo solidariše i obećava da će „svim sredstvima spriječiti ratno profiterstvo“; onda moli i poručuje borcima „da paze da ne budu izmanipulisani od naših neprijatelja“ i „stranih obaveštajnih službi i od onih domaćih elemenata koji su protiv stvaranja srpske države“. Dvaput pominje „Beogradski pašaluk“ na koji će se Srbija svesti ako pobunjenici iz Banjaluke ne budu pazili. Na kraju traži da se vrate u kasarne i pošalju delegaciju na Pale. Krizni štab je to odbio i pozvao Karadžića i Mladića u Banjaluku. Cenjkanje je išlo utabanim stazama: u subotu 11. septembra Skupština Republike Srpske otpisuje u Banjaluku: „U navodnoj narneri da upozore na negativne pojave koje prate sve ratove“, „grupa uniformisanih lica izvela je“ itd. „Dio zahtjeva je sasvim opravdan“, ali „političke posljedice mogu biti katastrofalne“, Banjaluka odjednom“podijeljena na tri dijela“, „u interesu neprijatelja“, a „državni vrh će amnestirati sve poštene borce i energično će istražiti političku pozadinu događaja, to jest otkriti snage koje su pokušale da manipulišu opravdanim nezadovoljstvom vojnika“. U istoriji komunističkih režima ne pamti se slučaj „opravdanog nezadovoljstva“ koji neki „neprijatelji“ nisu pokušali da „manipulišu“ sa mračnim ciljevima, pogotovo „u ovom trenutku“ (kada, eto, Hrvatska napada mada smo saveznici, a na studenom Ženevskom jezeru samo što nismo pobedili). Karadžić dodaje u svom proglasu da to „može da se izrodi u veliku nesreću, pa i propast slobodnog grada Banjaluke“.

U ponedeljak banjalučki „Glas srpski“ donosi reč naroda sa ulice: „Neka dr Karadžić formira komisiju koja će ispitati šta je sa 2500 ‘golfova’ , 50.000 tona nafte, 100.000 tona žestokih pića i 60 tona cigareta, sve u vrijednosti od 300 miliona maraka.“ To je bio gadan i nizak udarac, jer se imena dr Karadžića i nekih njegovih najbližih saradnika vezuju već godinu i po dana upravo za te neke poslovne operacije, u vezi sa navedenom količinom robe.

DANI RASPLETA: Sa Pala je u nedelju naređeno čuvenom puk. Radmilu Zeljaji da blokira RTV releje na Majevici i Kozari tako da TV-studio Banjaluka ne može da emituje ništa iz tog grada. U srpskim režimskim medijima, kao i u medijima RS, dolazi do serije političkih napada na banjalučke vojnike. Tanjug i „Večernje novosti“ prednjačili su: četiri puta su doneli lažnu vest da su se tenkovi povukli i da je sporazum postignut; javili su o radikalskoj avanturi oslobađanja Pantelije Damjanovića i Mome Đukića iz zatvora, ali ne i propasti cele akcije i hapšenju počinilaca, itd. Na sportskoj strani „Glasa srpskog“ u ponedeljak se javlja vest o tome da je Mile Paspalj, predsednik Skupštine RSK, u Banjaluci, kao radi fudbalske utakmice (nije izjavio ništa, mada je Mile Martić „načelno“ podržao borbu protiv kriminala). U četvrtak 16. septembra pojavljuje se divlja radio-stanica u okolini Banjaluke, predstavlja se kao „Srpski radio“ i uglavnom širi lažne vesti. Banjalučani su, međutim, prema Karadžiću i Mladiću bili sasvim korektni.

Situacija se uozbiljala sredinom prošle nedelje, kada je praktično iznuđen dolazak Karadžića i Mladića u Banjaluku. Tačnije, samo gen. Mladića: on je ušao u grad, pojavio se među narodom i održao govor sa krova terenskog vozila. Tu je gen. Mladić ubrao veoma važne političke poene koje je dr Karadžić propustio da ubere. Dr Karadžić se naime nije usudio da se pojavi medu Banjalučanima i to će bez obzira na sve ostalo biti zapamćeno. Priče dr Sešelja kako „ima podatke“ da se na Karadžića „spremao atentat“ više su vađenje prijatelja Radovana nego istina.

Posle mnogo sati pregovora gen. Mladića sa Kriznim štabom i njegovih vožnji tamo-natrag do izvesnog motela gde je čekao predsednik Republike Srpske, akteri su se konačno sastali. Došlo je do kompromisa: u petak izjutra Krizni štab se pojavio na pres-konferenciji bez dve stvari bez „političkih zahteva“ (vanredni izbori, smena vlade i raznih organa, skidanje imuniteta poslanicima) i bez Ostoje Zeca, Miljana Žugića (i gđe Zec, koja nije bila član štaba) prekršten je u „odbor za praćenje“ borbe protiv korupcije. Vlada sa Pala obavezala se na: amnestiju svih učesnika akcije „Septembar 93“; uzimanje u rad državne komisije svih dokaza Kriznog štaba i učešće članova štaba u radu komisije. Vlast je vraćena civilnim organima, „neka lica su lišena slobode, jer se otkrilo da su ubačena medu nas da bi ugurala političke zahtjeve, pa su predata organima MUP RS“, kako kaže kap. Bilak. On je dodao da su „neke stranke podmetale svašta. Eto, Nikola Poplašen mi piše iz Nove Pazove da sam isključen iz Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke Laktaši, a nisam bio ni član stranke“. Špekulacije o ulozi SRS u banjalučkoj pobuni pokazale su se više kao izraz straha srpske opozicije nego kao istina.

Banjalučka pobuna tako je okončana. To se videlo odmah u petak: nemačka marka je sa 350 miliona (kurs tokom sedam dana akcije „S-93“) skočila na 450-500 miliona, da bi u petak popodne skočila na 800 miliona i kurs se izjednačio sa beogradskim. Na ulicama Banjaluke pojavili su se odjednom oni luksuzni automobili najnovijih modela kojih nije bilo sedam dana (po „Večemjim novostima“, svi su bili u Sremu).

Banjalučka pobuna bila je samo prva velika opomena budućih nereda, pobuna i potresa medu srpstvom vaskolikim, od Karlovca do Dragaša.