Autoritarni zavet režima

Kosovo je svakodnevno prisutno u javnom i političkom životu. Kada nije riječ o incidentima, pregovorima i planovima za rješavanje kosovskog problema, onda su u pitanju istorijske pravde i nepravde, tabloidno raspaljivanje najnižih strasti i busanja u prsa „patriotska“. A sve ovo zajedno – zbog nabijanja političkog rejtinga i daljnjeg armiranja sopstvene vlasti. Međutim, koliko građani Srbije zaista poznaju prilike na Kosovu i njihov istorijski razvoj?

Na političkom tržištu u Srbiji Kosovo se nudi i prodaje kao apstrakcija, odnosno, kao mit, kako ja kažem“, kaže za „Vreme“ esejista, izdavač i etnolog Ivan Čolović. „Tu građani teško mogu da nađu nešto nalik na stvarnost, na žive ljude. Tako da ako sude na osnovu onoga što su na tom tržištu kupili, onda će njihovo mišljenje o takozvanom kosovskom problemu biti očekivano: Kosovo je Srbija, Albanci su divljaci. Ipak, može se kod nas u Srbiji naći i nešto pouzdanog, kredibilnog znanja o Kosovu i njegovoj istoriji. Na primer, istorijski razvoj odnosa između Albanaca i Srba na Kosovu podrobno je predstavljen u studiji nedavno preminulog istoričara i publiciste Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“. Ali, to znanje se ovde ne preporučuje, toleriše se samo dok je marginalno, diskretno, vanškolsko, dok nije u udžbenicima i glavnim medijima. Dok je takvo, političari i njihovi oficijelni i samozvani propagandisti mogu Kosovo – to jest sliku o njemu – da prave slobodno, kreativno, to jest nezavisno od proverljivih fakata i stvarnih ljudi. Ali, ako neko prekrši ovaj nepisan dogovor o diskretnom oponiranju i pretera, toliko da u Srbiju dovede stvarne Albance sa Kosova i još sa njima razmenjuje pozdrave na albanskom i srpskom: „Medita – dobar dan“, uvek će se naći neko ko će pokušati da to spreči, odnosno – što je stvarni cilj tih pokušaja – da upre prstom na neprijatelja i kaže da srpski narod to ne dozvoljava, da je ljut, da hoće da bije.

„VREME„: O Kosovskom zavjetu ste pisali baš u „Vremenu„. Umjesto Lazarevog ili Miloševog zavjeta, vi ste izabrali Muratov amanet iz Višnjićeve pjesme „Početak bune protiv dahija„. Ipak, naglasili ste da ste skeptični prema svim vrstama zakletvi, mitova… Zašto?

IVAN ČOLOVIĆ: Da, to je jedan od mojih tekstova u kojima se bavim blasfemičnim poslom koji se danas zove „dekonstrukcija mitova“. Ovde sam hteo da pokažem da se u bogatoj književnoj i drugoj građi o Kosovskoj bici pominje nekoliko zaveta, a ne samo jedan. Najpoznatiji je onaj kojim se knez Lazar zavetuje Bogorodici da će ostaviti zemaljsko carstvo i vladati na nebu. Takođe, važno mesto u predanju o Kosovskoj bici ima Obilićev zavet junaštva. Retko se pominje, ali vredi pažnje i zavet koji u Višnjićevoj pesmi Murat ostavlja svojim potomcima da ne diraju „raju“. Da bi stvar bila još komplikovanija, ovi različiti zaveti javljaju se u raznim varijantama. Dakle, postavlja se pitanje na koji zavet misle oni koji danas pozivaju Srbe da budu verni kosovskom zavetu. Kome se i čemu zavetuju ovi koji se danas nazivaju zavetnicima?

Razume se, ne postavljam to pitanje njima, jer znam da govornici o ovom zavetu nemaju interes da to razjasne, jer svoju priču o za Srbe tobože svetoj i zavetnoj kosovskoj misli mogu efikasno da plasiraju samo dok je ona neodređena, neprecizna, odnosno dok je mit. Ja se, u stvari, i ne obraćam proizvođačima i distributerima mita nego potrošačima i to onima koji se ne daju lako prevariti praznim pričama, ali ipak nisu sigurni i skloni su da kažu da tu ipak „ima nešto“. Takve ja ohrabrujem, poručujem im da u pričama o Kosovu zaista ima nešto vredno pažnje, da se tu može naći jedan od ključeva za razumevanje srpske i balkanske političke istorije i za razumevanje postkomunističke Srbije. Nepoverljiv, skeptičan čovek ne treba od kosovskog mita i drugih mitova da beži. Bolje je za njega ako se za njih zainteresuje i pokuša da shvati kome i čemu oni služe. Lako će razumeti da oni danas služe za legitimisanje antidemokratske, autoritarne vlasti, odnosno da su protiv njegove slobode.

Kosovski mit su koristile sve vlasti u Srbiji, ali da se zadržimo na posljednje tri–četiri decenije. Kako su ga upotrebljavali Slobodan Milošević, kako Vojislav Koštunica i Boris Tadić, te – danas – Aleksandar Vučić? Što je bilo karakteristično za svakog od ovih nosilaca najviše vlasti?

Kao što je poznato, Milošević je iskoristio šestogodišnjicu Kosovske bitke da se na spektakularan način predstavi kao vođa veran kosovskoj tradiciji, dostojan naslednik kosovskih junaka. On je tada napravio izbor među tim junacima, odnosno izbor između dva glavna, kneza Lazara i Miloša Obilića. Pohvalio se, citirajući Njegoša, da on i njegova Srbija imaju „sa čim izać’ pred Miloša“. A imao je priliku, da je hteo, da izađe i pred Lazara. Crkva je, spremajući se da i ona na Gazimestanu proslavi kosovski jubilej, godinu dana po Srbiji i istočnoj Bosni nosila Lazareve mošti, da bi se one uoči jubileja našle u crkvi Svetog Nikole u Prištini. Očekivali su da će Milošević doći da im se pokloni, ali uzalud. U stvari, Miloševićev izbor junaka kome će raportitrati na Kosovu bio je logičan. Najpre, on je u tom trenutku još nastupao kao komunista ili bar kao levičar i Srbima na Gazimestanu obratio se sa „drugarice i drugovi“, te nije išlo da on pada na kolena pred nekim svecem. Drugo, on je u tom trenutku obećavao obračun s neprijateljem, bitke za zemaljsko carstvo i logično je bilo da savez i podršku potraži od Muratovog ubice a ne od kneza koji se, navodno, odrekao zemaljskog i privoleo nebeskom carstvu. Ali, uskoro će se pokazati da je on možda bio nepotrebno principijelan, jer će novi srpski kosovski junaci u Bosni – Karadžić i Mladić – ratovati i u Miloševo i u Lazarevo ime i uz podršku i bivših komunističkih oficira i crkve.

Poznato je i to da je Zoran Đinđić, kad je postao premijer Srbije, optužio Miloševića da je odveo narod u rat i katastrofu jer je hteo da ostvari – kako se on izrazio – „ideale nebeske Srbije“ i da će se on sam rukovoditi idealima „zemaljske Srbije“. Tačno je da je Milošević izazvao katastrofu ratujući na Kosovu i pozivajući se na kosovske junake, ali ne stoji da je njegov ideal bila takozvana nebeska Srbija. To će pre biti ideal Vojislava Koštunice. On je, bar kad je bio vlast, nudio sliku Srbije kao neke vrste metafizičke tvorevine utemeljene na dve svetinje, Hilandara kao politizovane verske svetinje i Kosova kao sakralizovanog istorijskog predanja i voleo da politiku vodi uz molitvu. Tako je Koštunica kampanju za novi ustav Srbije s famoznom zakletvom Kosovu kao preambulom započeo u Hilandaru. Imam sačuvan članak iz „Politike“ u kome se o tome govori: „Uz zvuke zvona i pojanje monaha, premijer Srbije Vojislav Koštunica celivao je ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice, u zdanju manastira Hilandara, poručujući bratstvu na Svetoj Gori da je danas u Hilandaru prava prilika da još jednom osetimo istinu da je Kosovo srce Srbije i duša našeg naroda“.

Ni u vreme kad su Tadić i demokrati bila na vlasti, kosovski mit nije bio sasvim zapostavljen. Štaviše, Tadić se predstavljao kao njegov zaštitnik i poklonik. Govorio je da niko ne može Srbima da oduzme Vidovdan. Ali, demokrati na vlasti pokušavali su da kosovski mit nekako demokratizuju i pacifikuju, odnosno da se kosovsko opredeljenje izmiri sa evropskim opredeljenjem, koje je bilo glavna tačka tadašnje političke agende. Srpsku junačku tradiciju trebalo je nekako izmiriti sa mudrom diplomatijom i zalaganjem za ljudska prava.

Na drugi način kosovski mit svojim političkim potrebama danas prilagođava Vučić. On ga se deklarativno odriče, kao što je to učinio kad je najavio takozvani „unutrašnji dijalog“ o Kosovu, koji treba da bude, kako je rekao, „bez mitskog pristupa“. Ali da se on i njegova stranka ipak neće odreći tog pristupa bilo je odmah jasno, kad je – govoreći o tom dijalogu, navodno bez mita – dodao da on mora da ostane u okviru Ustava. A to ne znači ništa drugo nego da se mora poštovati ona famozna preambula o neotuđivosti Kosova, koja se temelji isključivo na mitu. Kad se jedan od Vučićevih glavnih ljudi Marko Đurić zaklinje kosovskim zavetom i kaže da vidovdanski zavet mora biti zavet svakog Srbina, on zna da time ne protivreči šefu. Takođe, kad Ministarstvo kulture i informisanja Srbije u strategiji kulturnog razvoja od 2017. do 2027. godine funkciju „samoočuvanja društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima“ poveri kosovskom zavetu, i ono zna da to ne odudara od Vučiće politike, bez obzira na njegovo deklarativno odbacivanje mitskog pristupa Kosovu.

Ideja o podjeli Kosova nije nova. Predsjednik Srbije aktualizirao ju je kroz termin „razgraničenje„. Ministar obrane Aleksandar Vulin nedavno je izjavio da je on za model „tvrdog razgraničenja„. Što je u srži te ideje o podjeli? I zašto se ona pojavila kao zvanična državna politika?

Ne znam zašto je ova ideja o podeli opet aktuelna, ali vidim da nije reč o razgraničenju teritorija i država, nego naroda. Tako shvatam Vulinov izraz „tvrdo razgraničenje“. Uostalom, on i sam kaže da se zalaže za „razgraničenje sa Šiptarima“. Neki novinar je primetio, misleći da on ipak govori o podeli teritorije, i da bi u toj podeli većina Srba ostala izvan Srbije, pa mu je Vulin objasnio da on ne crta granicu nego, kako je rekao, „samo želi da se odvoji od Šiptara“. Život s njima slikovito je opisao kao kaznu iz osmanskih vremena, koja se sastojala u tome da osuđenika vežu za mrtvaca. I zaključio: „Što pre se otkinemo od Šiptara, pre ćemo početi da živimo „. Dakle, reč je o jednom paranoidnom fantazmu koji – kao i svaki fantazam o etničkoj čistoći – vodi u nasilje i zločin. Nije od toga daleko ni Vučić kad razgraničenje na Kosovu naziva „najzdravijim za Srbiju“, jer je to opet ludi san o etničkoj čistoći. Zato nije čudno što ove ideje o „zdravom“ razgraničenju Kosova nailaze na odlučan otpor svih onih koji se sećaju cene takvih razgraničenja. Današnji svet, bar današnja Evropa, neće da se tako razgraničava. Rezultat nedavnih izbora za Evropski parlament potvrđuju da kod većine i danas postoji svest da prihvatanje podele po etničkim šavovima vodi u katastrofu.

Aktualna vlast, a pogotovo Vučić, veoma su aktivni kada je riječ o komemorativnom obilježavanju srpskih stradanja u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Mislim, prvenstveno, na „Oluju“ i „Bljesak„. Vučić je u više navrata rekao kako neće dopustiti „Oluju“ i „Bljesak“ – na Kosovu. O čemu se ovdje radi? Da li „Oluja“ i „Bljesak“ postaju još jedna vrsta mita u Srbiji poput „Domovinskog rata“ u Hrvatskoj? I kakve će biti njihove posljedice?

Kad se o tome govori, kad se to komemorativno obeležava, cilj je da se i domaćoj i inostranoj javnosti srpski narod predstavi kao žrtva, kao jedan od najvećih svetskih mučenika i stradalnika. Na taj način se Srbija uključuje u nadmetanje sa drugim nacijama koje takođe govore o svojim stradanjima i učestvuju u nadmetanju koje je Amos Oz nazvao „Svetski šampionat žrtava“. To je, kako neki misle, politička zloupotreba činjenice da danas više nego u prošlosti ima razumevanja za žrtve ratova i političkih i drugih progona. Zato je politički profitabilnije pokazati rane na telu svog naroda, stvarne ili ne, a ne pobijene neprijatelje, ima li ih ili ne. S druge strane, politička žrtva je latentan politički osvetnik, jer s pozicije žrtve lako krene agresija, tako što se agresivna politika legitimiše kao opravdana i razumljiva potreba da se žrtve osvete. Kad srpski političari osporavaju genocid u Srebrenici, oni retko govore da je to bila slavna pobeda srpskog oružja, nego ponavljaju da to u Srebrenici nije ništa u poređenju sa srpskim žrtvama i da se jedino u vezi s njima može govoriti o genocidu.

I hrvatska vlast, kad govori o ratu devedesetih, veći naglasak stavlja na stradanje Vukovara i drugih hrvatskih mesta nego na ratne pobede. Posledica toga je što su za ekstremističke krugove u Hrvatskoj Srbi i danas opasni, a ne poraženi neprijatelji. Ako se sluša šta oni govore, stiče se utisak da Hrvatskom vladaju srpski okupatori protiv koji hrabri Hrvati vode gerilski oslobodilački rat. Skoro bi se moglo reći da je ono što se zove viktimološkim narativom danas opasnije, veća pretnja miru, od pobedničkih hvalospeva.

Sa druge strane, dojam je da se velike obljetnice iz antifašističke borbe obilježavaju samo ako imaju neku vezu sa Putinom i Rusijom. Kakav je odnos zvanične Srbije prema antifašizmu? I kad smo već kod toga – prema Jugoslaviji?

Antifašizam se kod nas u Srbiji danas prihvata pod uslovom da se među antifašiste prime i četnici. Čak se ponegde kaže ili sugeriše da su samo oni autentični antifašisti, jer se oslanjaju na srpsku tradicionalnu slobodarsku tradiciju, a ne na uvezenu komunističku i u suštini antisrpsku ideologiju. Pa i za Milana Nedića ima mesta u tom proširenom antifašizmu, jer je on, navodno, bio čovek koji je u dubini duše bio antifašista, ali je to krio da bi zavarao fašiste i spasao srpski narod.

U takvom antifašizmu nema mesta za Jugoslovene, jer kako oni u očima nacionalista nemaju pravi narod, kod njih antifašizam nema na čemu da se zasnuje, jer on je stvar karaktera pojedinih naroda. Isto tako, i otpor koji je Sovjetski Savez pružio Hitleru objašnjava se kao nešto što nema nikakve veze sa levicom, komunizmom i internacionalizmom, nego je on, navodno, bio izraz herojskog duha ruskog naroda. Tako je stvorena slika međunarodnih odnosa na kojoj se na jednoj strani nalaze narodi koji su po svojoj prirodi, po svom slobodarskom karakteru, protiv fašizma, a na drugoj oni koji mu se protive samo dok moraju i, u stvari, čekaju priliku da mu se, u skladu sa svojom fašističkom prirodom, vrate.

U Nišu je obilježena i godišnjica početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Što je to na političkoj i simboličkoj ravni trebalo da predstavlja, posebno u svjetlu kosovskog problema?

To je bio jedan od političkih rituala koje Vučićev režim u poslednje vreme često izvodi da bi osudio NATO i zapadne sile kao izazivače rata i stradanja srpskog naroda. I da bi na taj način bili rehabilitovani Milošević i svi oni koji su mu pomagali, a to znači i mnogi koji danas drže glavne pozicije u srpskoj politici, crkvi, kulturi, medijima. I vojna parada kojom je 10. maja ove godine – takođe u Nišu – obeležen Dan pobede nad fašizmom poslužila je istom cilju. U njoj su učestvovali i veterani iz ratova devedesetih i to u uniformama. Na taj način je rat Srba protiv NATO-a povezan sa ratom protiv fašizma i srpski borci iz ratova devedesetih predstavljeni su kao nastavljači borbe za slobodu, što je sugerisao i naslov ove parade – „Odbrana slobode“.

Ali najrečitiji u osudi NATO-a i veličanju srpskog junaštva bio je Vučić u govoru na akademiji organizovanoj 14. juna povodom 20 godina od Bitke na Košarama, jedne epizode iz rata na Kosovu koja je poslednjih godinu u srpskim medijima pretvorena u neku vrstu nastavka Kosovskog boja. Rekao je da su učesnici te bitke i tog rata „najbolji deo Srbije“ i osudio je sve koji su njihovo junaštvo ranije krili da bi se „dodvorili onima koji su ubijali našu decu“. Milošević do ovih visina patriotske retorike nikad nije stigao.

Na vojnoj paradi u Nišu učestvovala su dva ruska tenka i helikoptera sa oznakama ruske vojske. Režimski tabloidi puni su naslova kako će Putin braniti Srbe na Kosovu i, naravno, Srbiju. Kako tumačite tu rusofiliju, pogotovo u svjetlu zvaničnog opredjeljenja za evropske integracije? Da li je taj oslonac na Rusiju još jedan mit koji stoji rame uz rame sa mitom o Kosovu? Ako je tako – zbog čega?

Da, ruski helikopteri su – kako sam pročitao u nekim novinama – bili glavne zvezde ove parade. Saznali smo da ih zovu „ubice tenkova“. U pravu ste, može se reći da u Srbiji postoji ruski mit. Srbi, prema tom mitu, nose u srcu Rusiju kao što nose i Kosovo. To je mit o bratskoj Rusiji koja nas nikad nije izneverila. Sem – razumemo je, praštamo joj – kad nije bila u mogućnosti, što joj se često događalo, pa tako i 1999. godine. Tu je takođe mit o tajnom i moćnom ruskom oružju. Međutim, Vučić ne beži od toga da kaže kako se od ruske ljubavi ne živi i da moramo da sarađujemo sa Zapadom. Jednom je šeretski dodao da Zapadnjake ne moramo voleti, „što nam neće biti teško“. U stvari, on, kao mnogi drugi pre njega, Srbiji nudi neku vrstu političke bigamije, s Evropom formalni brak iz računa, a sa Rusijom vezu iz ljubavi.

Prošle su više od dvije decenije od jugoslavenskih ratova. Ni u jednoj od osamostaljenih republika – prvenstveno Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini – nije došlo do istinskog suočavanja sa prošlošću. A kako stvari stoje, neće ga biti ni u dogledno vrijeme. Zbog čega je nacionalizam na jugoslavenskim prostorima toliko jak uprkos svim svojim evidentno pogubnim posljedicama?

Nacionalizam, odnosno opasnost od nacionalizma se potcenjuje. Rasprostranjeno je mišljenje da je on opasan samo ako se pretvori u fašizam ili nacizam. Međutim, mi smo ovde iskusili da nacionalizam do zločina stiže i bez te transformacije, samo ako mu se ukaže prilika. A devedesetih u Jugoslaviji on je tu priliku dobio. To su neki shvatili, kao ljudi koji su osnovali jednu antiratnu inicijativu u Brčkom i izabrali devizu: „Nacionalizam ubija“.

Jedan od razloga što je nacionalizam potcenjen je taj što je u vreme kad je on kod nas pokazao svoje zločinačko lice, na dnevnom redu politike sećanja u Evropi bilo suočavanje sa zločinima nacizma i sovjetskog komunizma. Štaviše, nacionalizam je u bivšim komunističkim zemljama Evrope shvaćen kao oslobodilačka alternativa. U tim zemljama se nije ratovalo u ime nacije i kulture, pa ni ideja da je to uopšte mogućno nije bila prihvatljiva. Umesto toga, ratovi u Jugoslaviji devedesetih protumačeni su kao divljaštvo, kao balkanski atavizam, međuplemensko ubijanje koje u osnovi nema nikakvu modernu ideološku matricu.