Atraktivni tender

Dugo najavljivani tender za prodaju srpskih fabrika cigareta u Nišu i Vranju napokon se pojavio 4. aprila. Prema rečima ministra za privatizaciju Aleksandra Vlahovića, očekuje se da će se na njemu pojaviti elita svetskog duvanskog biznisa, multinacionalne kompanije Filip Moris, Britiš Ameriken tobako, Japan tobako internešenel, Imperijal tobako grup, Altadis, Galaher grup, a moguće i neke druge manje firme, pa možda i komšijska Tvornica duhana Rovinj. Rok za podnošenje ponuda u ovoj verovatno veoma atraktivnoj dražbi je 8. jul ove godine – do 17 časova po beogradskom vremenu.

Šta prvo pada u oči u tenderima raspisanim za prodaju DIN-a u Nišu i DIV-a u Vranju? Prvo treba spomenuti da je Agencija za privatizaciju za finansijskog savetnika izabrala poznatu kuću „Morgan Stenli“ a za pravnog savetnika „Linklaters Mikuliti“, što već samo po sebi znači da se spremila za međunarodne transfere. Drugo što se odmah primećuje je to da je i u ovaj tender ubačena ograda prema isključivim trgovcima cigaretama i duvanom, pa je rečeno da mogu konkurisati samo firme koje imaju najmanje pet godina „neposrednog iskustva“ u proizvodnji duvanskih proizvoda. To znači da neki veliki i vični trgovci cigaretama sa evropskom reputacijom, poput, na primer, Stanka Subotića Caneta (naše gore list), neće moći direktno, a valjda ni konzorcijalno, da učestvuju u kupovini fabrika u Nišu i Vranju (trgovci su bili isključeni: kod cimeta ali ne kod šećera). Tako se konačno zaustavljaju tračevi da je Cane, u ime nekog od srpskih „vrhova“, pravi „ovlašćeni prodavac“ srpskog tržišta cigareta – tračevi koje je spomenuti Subotić uspešno suzbijao putem sudova po balkanskim državama.

Sve je, manje-više, ovog trenutka jasno zapisano u spomenutim tenderima – izuzev što izvesnu zabunu unose osnovni podaci koji se daju o veličini kapitala i nominalnoj vrednosti akcija na koje je on razdeljen. Naime, verovatno zbog neke razlike između procenata u kojima su DIN i DIV dosad već privatizovani, po nekom od naših ranijih zakona (Niš valjda nešto više od Vranja), na prodaju se nudi 66,45 odsto od ukupnog kapitala DIN-a i 67,81 odsto DIV-a (po ovlašećnju Agencije da može prodati 70 odsto društvenog kapitala u pojedinim fabrikama).

IZVESNA ZABUNA: Prava zabuna, međutim, počinje kada se zvanično iznesene nominalne vrednosti tog kapitala, notirane u tenderima, uporede sa nekim od ranije objavljenih podataka o vrednosti tog kapitala, kao i kada se sve to stavi u kontekst dosad iznesenih procena koliko je ko iz sveta spreman da plati vlasničku kontrolu nad našim fabrikama cigareta, koje spadaju u najuspešnije firme u srpskoj industriji.

Na primer, u tenderu se kaže da je nominalna vrednost ukupnog kapitala DIN-a 6.510.054.000 dinara, što je oko 112,5 miliona dolara, a od toga se na prodaju nudi 74,7 miliona dolara te nominalne vrednosti. Iako ta psihološka „početna cena“ praktično nema nikakve veze sa tržišnom cenom DIN-a (koju bi u suštini trebalo da odredi sam tender) i verovatno je određena po nekoj od ranije regulisanih metodologija za procenu vrednosti kapitala (pa se postavlja i pitanje: zašto je uopšte i zapisana u oglas o tenderu) – ona ipak unosi izvesnu konfuziju u ceo posao. Jer, ako je tačna izjava Slavoljuba Dragićevića, generalnog direktora DIN-a, data potkraj prošle godine („Ekonomist magazin“ od 18. novembra 2002) da u 2002. godini očekuje sedam milijardi dinara prometa i milijardu dinara profita – onda je vrednost DIN-a izmerena po prinosnoj metodi mnogo veća. Ako, umesto stručnog „Morgana Stenlija“, zaboravivši sve ranije procene i svako socijalističko knjigovodstvo, postavimo pitanje koliko vredi fabrika koja bi u narednih pet godina odbacivala 16,6 miliona dolara godišnjeg profita (milijardu dinara), po „novinarskom algoritmu“ izašlo bi da ta fabrika vredi najmanje 175 miliona dolara (a uz aksiomatsko buduće bolje „privatno upravljanje“ – i više). A 66,45 odsto od 175 miliona je preko 116 miliona dolara – u startu, a ne oko 75 miliona, koliko se u tenderu (u dinarima) indirektno zapisuje kao ponuđena nominala.

NACIONALNI INTERES: Spomenutu malu zabunu oko nominalne vrednosti DIN-a navedene u tenderu uvećava i izvesna konfuzija sa starim podacima, s kojom se možda već sudaraju i zainteresovani kupci. Tako je Alan Žonis, generalni menadžer „Filipa Morisa“ za centralnu i južnu Evropu, u intervjuu „Ekonomist magazinu“ (od 24. marta ove godine) rekao da je zvaničan podatak, koji je dobio još u junu prošle godine, kada je i donesena odluka o privatizaciji DIN-a i DIV-a, „da vrednost 70 odsto kapitala od 95 odsto ukupnog kapitala koji će biti privatizovan iznosi 228 miliona evra“. Na sve to ide i podatak iz edicije „300 najvećih“ da je još 2001. godine kapital DIN-a imao vrednost 20,5 milijardi dinara (dakle, ne sadašnjih 6,5 milijardi).

Nećemo zamarati čitaoca sličnim „nepreciznostima“ u podacima vezanim za DIV, gde je na jednoj strani još jesenas procenjeno da je kapital ove fabrike preko 50 miliona evra, a sada se on u tenderu procenjuje na nešto preko deset miliona evra, itd.

Na sve ove nepreciznosti dolazi i poslovična nepreciznost nas novinara, pa su se u našoj štampi već pojavile informacije da se, navodno, u Ministarstvu za privatizaciju očekuje da će se od prodaje DIN-a, DIV-a i Beopetrola (koji „brat bratu“ vredi više od 100 miliona dolara) ove godine za budžet Srbije prihodovati oko 250 miliona dolara – a možda će samo za DIN toliko ponuditi neko od konkurenata. Ne verujem da se neko iz Agencije ili Ministarstva za privatizaciju odvažio da spomene i jednu očekivanu cifru prihoda od privatizacije duvanske industrije – jer to bi narušilo poslovne običaje kod ozbiljnih tendera. (Uvek ima drugih načina da se iznesu očekivanja.)

Iako su danas međunarodni tenderi daleko od svake improvizacije i malo šta se na njima može postići „na galamu“, prirodno je da svaki prodavac širi optimizam u pogledu visine cene koju očekuje da će dobiti – pa je zbog toga čudno da su u tenderima za prodaju (faktički) našeg tržišta duvana promakle dosta „skromne“ cifre o relativno niskoj nominalnoj vrednosti kapitala koji se prodaje u fabrikama duvana. To bi se moglo objasniti uz pomoć nekih špekulacija – da se nisko postavljenom „početnom cenom“ unapred obezbeđuje nekakav velik uspeh Agencije na budućem tenderu, da je, ne daj bože, cena naše duvanske industrije ipak pala u proteklih godinu dana (što zbog donesenog zakona o duvanu, što zbog niza poznatih događaja i opšte svetske dekonjunkture) ili, po teoriji zavere, da je sve već dogovoreno „na štetu nacionalnog interesa“, a u korist moćnih lobija na vlasti (o čemu već duže vreme mrmljaju neke političke stranke u opoziciji).

Ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović je ovoga puta izjavio da će za opredeljivanje o tome ko će biti kupac DIN-a i DIV-a biti odlučujuća cena koju konkurenti budu ponudili, što je najzdraviji rezon jer se obećane investicije i socijalni program u suštini uvek finansiraju iz budućeg profita (koji, istina, ponekad tek treba stvoriti). Pošto je naša duvanska industrija već profitabilna, a budžet u deficitu, „nacionalni interes“ je da na ovom atraktivnom tenderu država postigne što bolju cenu kapitala koji prodaje.