Anatomija jedne hajke

Vreme održavanja sastanka – novembar 2012.

Mesto održavanja – Beograd

Učesnici – visoko pozicionirani predstavnik američke administracije i tri predstavnika Demokratske stranke

Tema – aktuelna politička situacija

Posle razmene mišljenja o aktuelnim događajima razgovor izgleda ovako (izvinjavam se što citiram sam sebe, ali tako je verodostojnije).

Ja: Srbija klizi ka diktaturi. Ljudi koji drugačije misle postaju meta tabloida. Ja sam dobio 57 naslovnih „Kurira“ u manje od tri meseca. Nije problem što sam ja meta tih napada, jer sam lider najveće opozicione stranke u zemlji kakva je Srbija, ali problem je kada su meta ljudi koji se ne bave politikom a iznose svoje mišljenje. Ljudi čija reč ima težinu, najumniji i najobrazovaniji deo Srbije – profesori, akademici, ljudi iz kulture, javne ličnosti… elita koja usmerava društvo, koja je korektiv svakoj vlasti. Ko god od njih kaže nešto negativno o vlasti završi u tabloidima kao lopov, izdajnik, pedofil, manijak, kriminalac… Ljudi počinju da ćute. Zemlja u kojoj inteligencija zaćuti nema nikakvu budućnost. Da se to spreči, potrebna nam je pomoć EU i Amerike.

XY: Nažalost, mi nemamo ni mogućnosti ni mehanizme da tu pomognemo i utičemo na medije koji takve stvari objavljuju.

Ja: Ako je tako onda je svaki razgovor suvišan. Srbija bez najpametnijih nema nikakvu šansu. Aleksandar Vučić je podigao očekivanja ljudi, ali za pet godina ništa neće ispuniti, i ljudi će shvatiti da ne žive bolje, da su plate male, da nema budućnosti. Razočaraće se. Da bi opstao na vlasti, vratiće se radikalskoj retorici, uvešće nas u sukobe sa susedima. Opozicionari, ali i svi koji drugačije misle, biće neprijatelji, počeće politički progoni, pa i fizički napadi na neistomišljenike. Ko zna kako će se sve završiti.

XY: Ovo je najdepresivniji sastanak u mojoj karijeri.

Ja: Nema razloga. To što Vam govorim je realnost i treba biti spreman na nju.

SAMOISPUNJAVAJUĆE PROROČANSTVO

Danas to jeste realnost. Šest i po godina nakon tog sastanka, Srbija je zemlja u kojoj nema ni slobode ni demokratije, u kojoj su urušene sve moralne vrednosti, iz koje ljudi ne odlaze nego beže, koja ima desetine ubistava godišnje, u kojoj nema para za lekove za multiplu sklerozu, ali ima za fudbalske stadione. Zemlja u kojoj je korupcija na najvišem istorijskom nivou, gde vlastodršci javno pokazuju šta sve imaju, iako celog života rade za platu manju od hiljadu evra. Srbija je zemlja u kojoj više od pola vlade ima lažne diplome ili je umešano u niz kriminalnih afera, zemlja u kojoj su plate zvanično porasle 80 evra od jula 2012. (u Rumuniji 310 evra), ali i to po računici Republičkog zavoda za statistiku Miladina Kovačevića, čijim podacima niko ozbiljan odavno ne veruje. Srbija je zemlja u kojoj „mediji“ svaka dva dana najavljuju rat na severu Kosova, a odnosi sa Hrvatskom, BiH i Makedonijom su najlošiji u poslednjih 20 godina. Ne sumnjajte da bi zarad opstanka na vlasti Aleksandar Vučić uveo Srbiju u rat samo kada bi imao sa kim da zarati. Ipak je on Šešeljev najbolji učenik.

Da bi sprečila građane da shvate šta se dešava i da se sete obećanja o raskrinkavanju 24 privatizacije, o kancelariji za brze odgovore i deset milijardi evra investicija godišnje, o smanjenju cena struje i povećanju plata još u 2014. na 500 evra, obećanja da će poništiti sve što je potpisano oko Kosova, da će Arapi investirati 3,5 milijardi evra u „Beograd na vodi“ u četiri godine, da će Mubadala otvoriti fabriku čipova vrednu 4 milijarde evra, vlast sprovodi najstrašniji progon onih koji o tome govore. Da se ne bi sećali Mercedesa u Ikarbusu, Folksvagena u Inđiji ili Velikoj Plani, Finaca u Fapu. Da se niko ne seti svega ovoga i još hiljade neispunjenih obećanja i afera, neophodno je narodu svakog dana ispirati mozak lažima o svakome ko drugačiji misli. Treba uništiti svakoga ko se usudi da se bori. I to je apsolutno jedino u čemu je Aleksandar Vučić delimično bio uspešan. Danas 60 odsto Srbije koja izlazi na izbore misli da sam lopov koji je ukrao 500 miliona evra, čovek koji bije ženu i decu, milijarder koji pliva u parama, a u politiku je ušao bez igde ičega. To što sam u politiku ušao kao vlasnik kompanije koja u Srbiji nije imala nijednog državnog klijenta, ali je imala godišnji prihod od više desetina miliona evra i bila najveća u regionu, nebitno je. Kao što je nebitno i to što nikada platu primao nisam, što sam vozio svoj auto i sam plaćao svoja putovanja. Nebitno je i to što sa bivšom suprugom i decom zajedno šetam na protestima. Kao i u svemu što Aleksandar Vučić radi, i ovde on drugome pripisuje ono što on sam radi i kako se ponaša. Vreme će sve to pokazati. I ko privatnim avionima ide po vina u Francusku, i ko pravi bahanalije po Kuršavelu, i ko na Lago di Komu slavi zarađenu milijardu… Saznaće se i ko kupuje vile po Glifadi i Vuljagmeniju, i koliko se uzelo na vetroparkovima i dozvolama za kopanje rude, i ko je isisao pare iz EPS-a, i kako je Kopernikus kupio televizije, a Žeželj „Kurir“, i još mnogo mnogo toga. Danas su Emirati sigurno mesto gde može da se skloni i milijarda evra, a možda i živ čovek. Sutra, kad se vlast promeni, sigurnih mesta neće biti. Ni za pare ni za lopove.

NAPADI NA PORODICU I PRIJATELJE

Haranga protiv mene počela je 2012. godine. Medijska kampanja je bila strašna. Posledice još strašnije. U osnovnoj školi razredna je mojoj ćerki dala da sakupi neke pare, ustao je njen školski drug i rekao: „Nemojte da Jovana skuplja pare, njen tata je lopov, ukrašće naše pare.“ Posle toga su deca sa majkom otišla u inostranstvo. Suprugu su mi na ulici nazivali kurvom i droljom, kada sam odlazio u park noseći Vuka kao bebu u naručju i vodeći Anu za ruku, napao me čovek urličući kako sam lopov. Kad sam pitao kako može tako da govori dok nosim bebu u naručju, odgovorio mi je da je ko zna koliko beba umrlo pošto sam ja sve opljačkao. Taj čovek je verovao u to što govori, a što je čuo na „medijima“ koje uređuje Aleksandar Vučić. Košarkaški savez je ostao bez državnih sponzora pa sam godinu dana davao svoj novac, kod svih klijenata moje firme išli su ljudi iz vlasti da ih ubede da ne rade više sa Directom. Željko Mitrović je 3000 puta u 30 dana pročitao na Pinku pismo kako sam opljačkao majku svoje dece, pobio sve prijatelje na spavanju, hapsio lekare. Pored odlaska ćerki u inostranstvo, najteže mi je palo hapšenje mojih prijatelja i saradnika za izmišljene afere „Bulevar“ i „podzemni kontejneri“. Za „Bulevar“ smo od EU dobili nagradu od šest miliona evra jer je to bio najbolji projekat te godine u Evropi i završili ga za 180 dana. I pored svih pritisaka, tužilaštvo ne može da podigne optužnicu već pet godina, ali je više od deset ljudi jedanaest meseci bilo u pritvoru. Za kontejnere su ljudi bili kraće u pritvoru, tužilaštvo je u međuvremenu odustalo od postupka, ali svrha je postignuta. Narod je poverovao u priče o lopovluku.

Nije me bilo u politici od 2014. do 2017, pa su tekstovi nestali. Čak je i Vučić u jednom intervjuu rekao da ja nisam krao, ali jesu mnogi oko mene. Godine 2016. na sastanku pred Olimpijadu u prisustvu dva svedoka dobio sam ponudu da budem potpredsednik Vlade zadužen za ekonomiju ili gradonačelnik umesto Siniše Malog. Ponudu sam odbio i time postao jedan od retkih koji su između vlasti i hvalospeva na jednoj i satanizacije i hapšenja na drugoj strani izabrao ovo drugo. Vučić, Vesić, Mali, Stefanović i čitava plejada opskurnih likova počeli su da šire laži o meni. Četiri televizije pretvorene u elektronska izdanja „Informera“ i „Telegrafa“ pljuju me 24 časa dnevno. Na RTS sam poslednji put bio u toku beogradske kampanje kada me je Vesić posle emisije tri puta nazvao majmunčinom zbog čega mi se Olivera Jovićević izvinjavala. Od tada ne da me ne zovu, nego ni demanti bez sudskog procesa neće da pročitaju. Navodno, tvrdim da su Srbi genocidan narod, organizujem ukrajinske specijalce da iz snajpera pucaju u građane, imam dil sa Haradinajem i Tačijem, dao sam Kosovu nezavisnost, odvojio sam Crnu Goru od Srbije, opljačkao sam nekad kažu 25, ali uglavnom pominju 500 miliona evra, oteo sam deci Pionirski grad, sa Šolakom koga sam video dva puta vlasnik sam SBB-a, N1… Kriv sam što autobusi nemaju zimske gume, što se ne čisti sneg, ne rade crpne stanice pa poplavi pola Novog Beograda…

STAVLJANJE TAČKE

Tužim, dobijam presude da lažu i SNS i SPS, da lažu i Mali i Vesić i Jovičić, i informeri i telegrafi. I Pink naravno. Ali kakva korist od toga? Moju ćerku koja ide u prvi razred maltretiraju stariji đaci, jer joj je otac lopov. Ona dođe kući tog dana, plače i govori kako je tata najgori, a ona mora da ga voli jer je njen tata. Pa majci tek posle nekoliko dana ispriča šta joj se desilo. Da su je gurali i govorili joj ružne reči i pričali o tati. Kad pratim Sofiju na aerodrom i skrivam suze što odlazi, neko viče da sam lopov pa to čuje moje dete i pola aerodroma. Ćutim, okrenem glavu i pravim se da ne čujem. Šalju mi ekipe da me čekaju i vređaju u Kuršumliji, Šapcu. Nasmejem se i idem dalje. Prisluškuju me, slikaju, prate. Kad mi dete diplomira i vodi sestru, majku i mene na večeru u Londonu, slikaju i pišu kako sam potrošio ogromne pare na skupa vina. Ja, koji uopšte ne pijem.

I na kraju dolaze i pretnje umobolnika kako će ubiti i mene i sve moje jer ih tretiramo kao krezube ljude niže vrednosti. Samo je pitanje dana kada će neko od tih ljudi koji veruju Vučiću i njegovim medijima odlučiti i da eliminacijom nekoga od nas spase Srbiju od zla koje joj navodno nanosimo. Oliver Ivanović je ubijen nakon kampanje na Pinku i u tabloidima. Borko Stefanović je uz puno sreće izvukao živu glavu. Niz će se nastaviti, samo je pitanje ko je sledeći.

Nadam se da ćemo pre nego što agresija i mržnja eskaliraju promeniti stvari u Srbiji i obezbediti da se nikada više nikome ne dešavaju ovakve stvari. Ničija porodica i deca ne smeju nikada više biti žrtve ludačkih kampanja koje organizuje vlast. Oni koji su kampanje sprovodili, kao i oni koji su ih osmišljavali i naređivali, moraju da odgovaraju. Jednom zauvek mora se staviti tačka na zloupotrebu policije i državne bezbednosti u političke svrhe. Svako ko je nevine ljude slao u zatvor mora po zakonu za to da odgovara. Grdno se varaju svi oni koji veruju da će nastaviti da rade isto što su radili ovih sedam godina, samo za nove gospodare. Umesto toga, odgovaraće. Odgovaraće pred zakonom i odgovaraće po zakonima koje će sprovoditi ne političari, nego ljudi kojima će država obezbediti da nesmetano rade svoj posao. Neće biti ni revanšizma, ni osvete. Ali biće pravde. Pravde koja je toliko potrebna ovoj napaćenoj zemlji. Tako ćemo jednom zauvek staviti tačku na svu mržnju i agresiju koja je godinama širena, na sve zloupotrebe, korupciju i pljačku. Samo tako ćemo izgraditi društvo i sistem koji će sprečiti da nam se sve ovo što nam se dešava drugi put, ali još strašnije nego devedesetih, ponovo desi.