Za lekare i sestre naročito je teška nega najtežih bolesnika, ne samo zbog težine bolesti već i zbog toga što kada jednom uđu na intenzivnu negu, sledećih šest sati nema izlaska. Dakle, nema odlaska u toalet, nema hrane, nema vode, a toplota prostorije u kombinaciji sa toplotom koju skuplja zaštitno odelo posao čine – paklenim
U subotu, 14. marta, Ćupričanka S.M. (49), menadžerka kafea, oseća glavobolju, ali to pripisuje umoru.
15. 3. (nedelja). Temperatura dostiže 38.5 i ona uzima paracetamol. Temperatura opada i raste, a S, kako se to inače događa u ovakvim situacijama, spava veoma dugo. Ne odlazi na posao.
16. 3. (ponedeljak). Temperatura se i dalje koleba, ali po podne opada.
17. 3. (utorak). Budi se sa snažnim bolovima u čitavom telu: „Osećam se slomljeno“, kaže. Bolovi je muče čitavog dana i ne može da pronađe položaj u kojem bi se smirila. To svoje stanje pripisuje predugom spavanju. Temperatura ne prelazi 38. Uprkos bolovima, oseća se bolje nego prethodnih dana.
18. 3. (sreda). Nema temperaturu, bolovi su uminuli osim jakog, konstantnog bola u predelu krsta, što je brine. Zove prijatelja lekara s kojim dugo razgovara, ali on ne može da potvrdi sumnju o zapaljenju pluća. Te večeri primećuje da nešto nije u redu s čulima: supa koju, inače, voli, čini joj se preslanom dok, istovremeno, ne oseća njen miris. „Ne znam šta mi je u ustima“, kaže. Ne puši joj se, što je čudi. Njen osamdesetjednogodišnji otac, srčani bolesnik i naglašeno sportski tip, dobija temperaturu koja, međutim, ne dostiže 38 stepeni.
19. 3. (četvrtak). S čulom mirisa izgubili su se i bol i temperatura. Oseća se „smlaćenom“, ali ne i loše kao prethodnih dana. Dan provodi tako što, uglavnom, njuška sebe i stvari okolo, pokušavajući da dozove bilo kakav miris. Dezodorans ne oseća, ali joj se čini da je parfem dopro do nje. Razmišlja o tome da li bi opšti izostanak čula mirisa kod ljudi bio dobar za čovečanstvo ili ne.
20–21. 3. Jeste malaksala, ali čini joj se da stvari idu nabolje.
22. 3. (nedelja). Vraća se temperatura, ali ne prelazi 38 stepeni.
TEST JE POZITIVAN
23. 3. (ponedeljak). Odlazi do oca oko podneva i uočava da on učestalo kašlje. Dilema, međutim, postoji jer na suvi kašalj teraju ga i lekovi za srce. Ipak, S. poziva hitnu pomoć ćuprijske bolnice i dobija preporuku da odmah dovede oca. U bolnici su oko 15 časova. U čekaonici, gde će provesti naredna dva sata, S. vidi i svog prijatelja i šefa. Lekar koji ih prima u punoj je zaštitnoj opremi. Posle rutinskog osluškivanja stetoskopom, merenja pritiska i vađenja krvi, otac se upućuje na rentgen.
Na predlog lekara i S. se podvrgava pregledu. Odlazi na rentgen. Tehničar je s običnom maskom na licu, rukavicama i u svom radnom mantilu. Očeva pluća su čista i lekar ga otpušta kući uz preporuku da ne izlazi. Rentgen, međutim, pokazuje da je S. pneumonijom zahvaćeno jedno plućno krilo. Ostaje u bolnici, kao i njen prijatelj i šef. Oko 20h smeštena je, sa još petoro ljudi, na odeljenje za endokrinologiju. Svako je u posebnoj sobi, a brigu o njima vodi jedna sestra bez zaštitnog odela i sa improvizovanom maskom od gaze.
24. 3. (utorak). Pada sneg. Kroz infuziju S. dobija i antibiotik. Radi joj se test. Uslovi u staroj zgradi ćuprijske endokrinologije su, kaže S, strašni. Grejanje je na minimumu, gura ćebad pod prozore, ne može da se utopli. Pacijenti su pod budnim okom lekara. Jedna doktorka infektološkinja od zaštitne opreme, uz običnu masku i rukavice, ima jedino svoje naočare za vid. Druga nema čak ni naočare. Ipak, obe predano prate stanje pacijenata, često ih osluškuju stetoskopom, tumače simptome. Kasnije će S. da vrati jedan detalj: obroci se služe u limenim tanjirima, limenim šoljama i s metalnim escajgom, dok su u Beogradu obroci hermetički zatvoreni sa posebnim priborom za jednokratnu upotrebu.
25. 3. (sreda). Stižu rezultati, S. je pozitivna. Pozitivan je i njen prijatelj i šef, što govori da su se zarazili na istom mestu i, verovatno, u istom trenutku, ali njegova pluća su više zahvaćena, i on istog dana sanitetskim vozilom biva prebačen u bolnicu „Dragiša Mišović“ u Beogradu. Otac je u samoizolaciji pod temperaturom. Njena sestra oseća blage simptome – glavobolja, curenje iz nosa, niska temperatura jedan dan – i ostaje u kući (iako žive u istom stanu, sestrina deca i muž ne ispoljavaju nikakve simptome).
PREBACIVANJE U BEOGRAD
26. 3. (četvrtak). Zajedno s još četvoro pacijenata S. ujutro, sanitetskim vozilom, kreće put Beograda u pratnji jedne sestre koja se pojavljuje u punoj zaštitnoj opremi. „U al’ si se picnula“, kaže joj kad je ugleda. Vozač ima samo masku i u svom je crvenom odelu.
Posle dva sata vožnje i 45 minuta čekanja na prijem S. je u hirurškom bloku A bolnice „Dragiša Mišović“. Najpre je smeštena u sobu s još dve pacijentkinje, ali kada im saopšti da je zaražena one se pobune jer veruju da su one negativne. „Ne primamo negativne“, kaže osoblje, ali dok se stvar ne razreši S. se smešta u posebnu sobu. Posle uslova u ćuprijskoj bolnici soba u kojoj se nalazi podseća je na luksuzni hotelski apartman (s pogledom). Lekari, medicinske sestre i medicinski tehničari pod punom su opremom, a pacijenti, čak i srednje teški slučajevi, nadziru se gotovo bez prestanka. „Pre svakog ulaska sestre ili lekara u sobu morala sam da stavim masku“, kaže S. „Maltene je nisam ni skidala.“
27. 3. (petak). U sobu predviđenu za tri osobe ubačen je još jedna krevet, te su sada u sobi četiri pacijentkinje. Osoblje je, koliko je god to moguće, ljubazno i profesionalno. Otac se i dalje oseća loše, naročito noću kada se temperatura penje. Sestra je stabilno.
28–29. 3. S. je i dalje malaksala, ali se, uopšte uzev, ne oseća tako loše. Pored antibiotika dobija i antimalarik. Lekari su uglavnom drugih specijalnosti, dakle nisu infektolozi, i njihova uloga svodi se na praćenje i nadzor pacijenata, a kada je jednoj pacijentkinji na respiratoru pozlilo odmah je pozvan pulmolog. Atmosferu na odeljenju održavaju pre svega medicinske sestre. Kako su, kao i lekari, umotane u svemirska odela, jedva se prepoznaju ako nisu u istom timu. Jedna umotana sestra obraća se drugoj umotanoj sestri: „Što se ne javiš, otkud znam da si to ti!“ Tako je izgledao susret dve rođene sestre na smeni.
NA PUTU OZDRAVLJENJA
Zaštitna odela se oblače i svlače prema posebnoj proceduri koja je pažljiva, duga i mučna, te kada se jednom obuku lekari i sestre nastoje da smenu izguraju bez izlaženja iz skafandera. Dok su smene trajale šest sati nekako se i dalo izdržati. Kada su produžene na osam, neke su sestre počele da nose pelene.
Za lekare i sestre naročito je teška nega najtežih bolesnika ne samo zbog težine bolesti, već i zbog toga što, kada jednom uđu na intenzivnu negu, sledećih šest sati nema izlaska. Dakle, nema odlaska u toalet, nema hrane, nema vode, a toplota prostorije u kombinaciji sa toplotom koju skuplja zaštitno odelo posao čine – paklenim. Dodamo li tome da se zaštitne naočare magle, te da je korišćenje ruku u dvostrukim rukavicama otežano – dobijamo jasniju sliku u kakvim uslovima ljudi rade.
30. 3. (ponedeljak). S. se oseća dobro i prelazi u kategoriju stabilnih pacijenata s lakšom kliničkom slikom. Najavljen joj je prelazak u blok B. I ocu u Ćupriji, najzad, popušta temperatura.
31. 3. (utorak). Zajedno s još desetak pacijenata S. prelazi u drugi blok bolnice „Dragiša Mišović“. Jedna od pacijentkinja otvara svoju kasetu u kojoj, s vidnim iznenađenjem, pronalazi dve neotvorene staklene boce, pa pošto utvrdi o kojem je piću reč pita da li su i ostale dobile ovaj znak dobrodošlice: u rukama drži dve flaše piva „Korona“. Ispostaviće se da je u toj sobi prethodno boravila muška ekipa kojoj, izgleda, nije smetao energetski dodatak.
U sobi je studentkinja kineskog jezika koja se iz Kine, preventivno, vratila 1. februara i koja je, poučena ponašanjem Kineza, preuzela kineske model pomne zaštite. „Sasvim prirodno“, kaže S, „virus je zakačila ovde, a da pojma nema ni gde ni kako.“ Na S. naročito snažan utisak ostavlja iskusna infektološkinja koja isijava strpljenjem i svakom pacijentu posvećuje pažnju. „Svojom neužurbanošću uliva poverenje i smiruje“, kaže S.
1–2. 4. S. se oseća dobro i odlazi na rentgen pluća. Radi joj se test na koronu. Otac već nekoliko dana nema temperaturu i lagano se oporavlja. Sestra u kućnom karantinu već dugo nema nikakve simptome. Medicinska sestra koja se brine o S. izjavljuje da, kada sve ovo prođe, nikada više u životu neće da opere ruke.
3. 4 (petak). Prvi kontrolni test na koronu je negativan, a pluća se, kaže rentgenski snimak, oporavljaju. Iako očekuje još jedan test S. se, ne bez iznenađenja, otpušta iz bolnice uz obaveznu izolaciju od 28 dana. Vraća se u Ćupriju da svoju samoću podeli s ocem. Njen prijatelj i šef, koji je zaražen istog dana i na istom mestu kada i ona, nije se vratio s njom. Virus ga je pobedio.
Srbi će morati da odgovore na pitanje na koje su morali i Mađari – da li prihvataju da su ono što jesu, ni manje ni više… To u intervjuu za novi dvobroj „Vremena“ kaže istoričar Stefano Botoni koji poredi političku situaciju u Srbiji i Mađarskoj
Šatre sa džigera-muzikom, prasetinom i alkoholisanjem pojavljivale su se u nekom obliku tokom cele radikalsko-naprednjačke karijere, a u ovoj predizbornoj kampanji, bar se tako sada čini, postaju njen najvažniji element. Nije sramota biti siromašan i neobrazovan, glavna je poruka te kampanje. Kada pevaju i plešu pod šatrama, naprednjaci poručuju da su i oni slični raji. Imaju nešto malo više para, ali mani to. A oni drugi – studenti, obrazovani i ostali – bogata su đubrad koja čita nekakve opasne knjige, sluša narkomansku muziku i hoće da se dokopa vlasti kako bi raji oduzeli sve što ima. Kako bi se reklo – nismo imali ništa, a onda su došli okupatori i uzeli nam sve
Cela Srbija je išarana parolama da su studenti ustaše (vidi slike) ili da je to rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić. Funkcioneri vlasti rutinski koriste ovu reč, čak i najviši, poput gradonačelnika Niša ili brojnih odbornika SNS-a širom Srbije. Kako je režim slabio i sve više ulazio u poziciju ranjene zveri sabijene u ćošak, tako su se i planovi pretvarali u stihiju. Radikalski jurišnici, inače ne baš poznati po inteligenciji i obrazovanju, preuzeli su inicijativu, delom iz straha za sopstvene pozicije, delom iz želje da se umile gazdi
Stoji činjenica da je, u celini gledano, protivnika ove vlasti u Srbiji nesumnjivo više od podržavalaca. I to čak za nekih desetak procenata. Uostalom, nezavisno od ovih stranačkih rejtinga, pogledajte na primer, rezultate odgovora na pitanje o Ekspu
“Nova vlast u Budimpešti je izuzetno besna na političke elite mađarske manjine u susednim zemljama. Poruka upućena Ištvanu Pastoru i Kelemenu Hunoru u Rumuniji bila je jasna: ‘Sada ćete da ućutite i slušate naređenja. Neće vam biti prijatno. Dobićete znatno manje novca pod neuporedivo oštrijim uslovima, jer ste od prvog minuta bili lojalni, entuzijastični saučesnici Orbana i ko zna kojih sve lokalnih diktatora u regionu.’… U današnjim okvirima, glas mađarske dijaspore u Berlinu će za Budimpeštu verovatno nositi veću političku težinu od glasa Mađara u Subotici. To jeste politički škakljivo, ali to je ideja nacionalnog identiteta konačno usidrena u 21. vek – svesno odvojena od toksične prošlosti koja nam je trovala društvo decenijama”
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
