Analiza profesionalnog beščašća

U sredu, 16. januara, Prvi osnovi sud u Beogradu presudio je u predmetu 16923/18 tako što je odbio zahtev za isplatu umanjenog dela penzije penzioneru koji je tužio Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Ova prvostepena presuda, kao crna slika odnosa režima koji upravlja Srbijom prema najstarijim građanima, zaslužuje detaljnu pravnu analizu.

Ovakva presuda nije jedina. Naprotiv, više sudija – bar petoro u Beogradu, „rešilo“ je na ovaj način, u prvom stepenu, problem četvorogodišnjeg oduzimanja dela penzije.

Presuda u predmetu 16923/18 pre svega zaslužuje pažnju zbog sudijskog postupanja i odnosa sudije prema pravu i tužiocu (ime i prezime poznato autoru), kao i ingenioznog sudijskog obrazloženja, drastično suprotnog i Ustavu i Zakonu o parničnom postupku. Naročito zbog odgovora PIO Fonda na tužbu, koji bezobzirno vređa i pravo i inteligenciju.

Kao što je četvorogodišnji (2014– 2018) finansijski teror države nad penzionerima bio izraz političke bahatosti vlasti, suprotan Ustavu i Zakonu, tako je i ova presuda – možda i kao plod kombinacije nesposobnosti i neznanja, ali svakako kao rezultat političkog naloga – klasičan primer profesionalnog sudijskog beščašća.

Sudija (ime i prezime je poznato autoru) navela je u obrazloženju presude u predmetu 16923/18 da je „u dokaznom postupku sud izveo sve predložene dokaze“, ocenio ih i „utvrdio činjenično stanje“, pa na osnovu toga doneo odluku.

ZATVORENA VRATA: Glavnu raspravu u ovom predmetu, na kojoj bi utvrđivala dokaze i tužioca i PIO Fonda, sudija, međutim, nije ni zakazala, niti je održala!

Po Zakonu o parničnom postupku (član 291, stav 2), „predsednik veća može, u toku pripremanja glavne rasprave, posle prijema odgovora na tužbu, da donese presudu, ako utvrdi da među strankama nisu sporne činjenice i da ne postoje druge smetnje za donošenje odluke“.

Sudeći po obrazloženju, sudija je, navodno, pročitala tužbu. Međutim, onako kako je u svom obrazloženju „citirala“ značajne „navode iz tužbe“ – kojih u tužbi ili nema ili nisu takvi kakvim ih je predstavila, jasno je da ona tužbu nije pročitala. Bar ne onako kako bi trebalo kao pravnik i sudija profesionalac: s dužnom pažnjom i razumevanjem.

fotografije: bojan stekić

Pročitala je, kaže u obrazloženju, i odgovor PIO Fonda na tužbu. Ona, možda, jeste, ali tužilac nije! Sudija mu za to nije pružila priliku. Taj odgovor nije dostavljen tužiocu penzioneru, kako bi se o njemu izjasnio, što je obavezno po Zakonu o parničnom postupku, niti mu je data mogućnost da raspravlja pred sudom, a dokazi se mogu izvoditi jedino na raspravi pred sudom!

Bitna povreda parničnog postupka (član 374, član 2, tačka 7 Zakona o parničnom postupku) postoji ako sud u toku postupka nije primenio ili je nepravilno primenio odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako stranci nezakonitim postupanjem, a naročito propuštanjem dostavljanja, nije data mogućnost da raspravlja pred sudom.

Osim domaćeg Zakona, sudija i sud povredili su direktno, na ovaj način, pravo na pravično suđenje zagarantovano u članu 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojim je propisano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom obrazovanim na osnovu zakona.

Posebno, kada je evidentno da postoje sporne činjenice. To je, uostalom, konstatovano i u obrazloženju presude: „Da li je nezakonito postupanje PIO Fonda po Zakonu o privremenom uređivanju isplate penzija i takvo umanjenje, i da li penzioneru pripada pravo na isplatu razlike, i u kom iznosu“.

Ipak, iako je to napisala, sudija je presudila – iza zatvorenih vrata!

Postupila je kao da spornih pitanja nema. Kao da je penzioner tužilac saglasan s PIO Fondom da mu četiri godine oduzima deo penzije i da se slaže s načinom na koji je to učinjeno. Ako je tako, zašto bi tužio!?

Štaviše, odgovor na tužbu, koji je PIO Fond dao sudu 8. novembra 2018. godine, o kojem je tužilac penzioner po Zakonu morao da se izjasni, dostavljen mu je pošto je suđenje završeno bez njegovog pozivanja i učešća – 21. januara 2019. godine, zajedno s presudom.

Ovaj penzioner je još i dobro prošao. Nekim penzionerima (podaci poznati autoru) koji su tužili, beogradski sud dostavio je odgovor Fonda i po pet dana pošto su primili presudu kojom im je zahtev odbijen, a da nije održana rasprava pred sudom.

REŠENJE KOJE NE POSTOJI: Republički Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje istakao se u sprovođenju političke odluke o umanjenju penzija, poštujući Zakon o privremenom umanjenu penzija i istovremeno zanemarujući druge zakone koje je bio dužan da poštuje.

Fond je, takođe, bio revnostan i kada je, kršeći Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ustupio lične podatke svih penzionera u Srbiji predsedniku Aleksandru Vučiću, kako bi ovaj, krajem prošle godine, napisao cinično pismo kojim se ljudima zahvaljuje zato što su dobrovoljno morali da pristanu da im penzije budu smanjene.

U istom stilu PIO Fond je postupio i odgovarajući na žalbu u predmetu 16923/18: bahato, licemerno, nezakonito… Tako, osporava i visinu tužbenog zahteva – iznos novca koji penzioner traži na ime razlike, koji je sačinjen upravo na osnovu potvrde istog tog Fonda, izdatog tužiocu 3. aprila prošle godine. Država ne veruje dokumentu koji je sama izdala! U potvrdi su precizno naznačeni, u paru, iznosi umanjenja penzije za svaki mesec pojedinačno, s pečatom i potpisom ovlašćenog radnika. Potvrdu je tužilac predao Prvom osnovnom sudu u Beogradu uz tužbu.

U odgovoru PIO Fonda na tužbu, pravni zastupnik Marina Ivanović napisala je, po ovlašćenju direktorke Fonda Dragane Kalinović: „Tužilac ističe da tuženi nije priložio rešenje o iznosu penzije koju je tuženi obavezan isplaćivati korisniku po osnovu Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija, pa tuženi predlaže da se postupak prekine do dostavljanja ovog rešenja.“

U prevodu, država traži od tužioca penzionera da dostavi sudu rešenje PIO Fonda koje ne postoji! Koje Fond nije doneo, zbog čega je i tužen sudu.

A morao je da donese 2014. godine svakom penzioneru novo rešenje kojim će utvrditi novi način isplate penzija, sa obrazloženjem i rokom za žalbu, koja je garantovana i Ustavom i Zakonom. I to po službenoj dužnosti, na osnovu Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 105, stav 2) i Zakonu o opštem upravnom postupku (član 192, stav 1). Ali, umesto da postupi u skladu sa zakonima, penzionerima su četiri godine dostavljani čekovi s umanjenim iznosima penzije.

Država, dakle, ovakvim odgovorom Fonda tužioca direktno pravi budalom.

S logičkog i pravnog stanovišta, ovakav razlog za prekid postupka jeste faktičko priznanje PIO Fonda da je tužba osnovana i da je Fond bio obavezan da donese rešenje za svakog penzionera.

Tužilac, naravno, ne može da dostavi rešenje koje nije dobio. S obzirom u kakvoj državi živimo, nije neverovatno da je pod predlogom za „prekid do dostavljanja rešenja“ koje ne postoji, PIO Fond možda računao da, u međuvremenu, ako ne svim penzionerima, ono bar onima koji su tužili, naknadno napiše rešenja koja nije doneo kada je počelo umanjivanje penzija, a koja bi važila retroaktivno – od 2014. godine. Bez obzira na to što Ustav Srbije izričito zabranjuje povratno dejstvo kao garanciju načela pravne sigurnosti.

No, ko još mari za Ustav? Ionako bi uskoro trebalo da bude zamenjen. Uostalom, isti taj Ustav, na primer, u članu 115, izričito zabranjuje i predsedniku države da obavlja drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost, a predsednik Aleksandar Vučić ne da obavlja, nego se ubi obavljajući funkciju predsednika svoje partije u koju sve više utapa državu. Na to Ustavni sud ne reaguje.

Valja podsetiti i na odgovor Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 6. jula 2015. godine zaštitniku građana. Ministarstvo je tada napisalo: „U skladu sa načelima efikasnosti i ekonomičnosti, posebno imajući u vidu da se odredbe navedenog zakona neposredno primenjuju, smatramo da nije celishodno voditi 600.000 upravnih postupaka, odnosno postupaka po žalbi i eventualno upravnih sporova…“.

Ministarstvo, dakle, iako svesno zakonske obaveze PIO Fonda da donese po službenoj dužnosti rešenje u svakom pojedinačnom slučaju, svakom penzioneru, smatra da nije „celishodno“ postupiti po sistemskom zakonu zbog velikog broja žalbi u upravnom postupku i eventualnih upravnih sporova. Ministarstvo tako krši načelo zakonitosti. Ali, Bože moj, ako zakone prvi ne poštuje predsednik države (pravnik koji je diplomirao posle šest godina studiranja), pa ni PIO Fond, zašto bi ih se pridržavalo jedno ministarstvo.

KAD SUDIJA IZMIŠLJA: Koliko je sudija, u ime naroda, „profesionalno“ i „savesno“ odradila svoj posao u ovom slučaju pokazuje činjenica da je tužilac penzioner tražio neisplaćene delove svoje penzije od oktobra 2015. zaključno sa septembrom 2018. godine, dok je sudija, obrazlažući presudu, „citirala“ kako je tražio „na ime manje isplaćenih mesečnih iznosa penzija za period od 25.11.2015. do 25.10.2018. godine“!? „Dosledno“, „tačno“ i potpuno „u skladu“ s preciznošću kojom se pridržavala i Zakona.

Sudija ne zna čak ni da Zakon o privremenom uređenju načina isplate penzija više ne važi!

Tako je u obrazloženju presude, koju je donela 16. januara ove godine, napisala doslovno: „Zakon o privremenom uređenju načina isplate penzija je još uvek na snazi.“ Zakon je ukinut 26. septembra 2018. godine – tri i po meseca pre nego što je doneta presuda.

Dalje, u obrazloženju presude sudija improvizuje izmišljajući, pa piše: „Sud je imao u vidu navode tužioca da smatra da je zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija neadekvatan i nepravilan, ali smatra da isti nisu od uticaja na odluku o tužbenom zahtevu niti je u nadležnosti ovog suda da razmatra ista pitanja, već tužilac na raspolaganju ima odgovarajuća pravna sredstva za ocenu ustavnosti ovog zakona“.

Tužilac penzioner u tužbi, međutim, nije naveo da je zakon „neadekvatan i nepravilan“. Naprotiv, naglasio je da se ovom tužbom ne postavlja pitanje ustavnosti Zakona, svestan da se to ne čini u parničnom postupku. Da je sudija pročitala tužbu, ne bi imala potrebu da izmišljotinama potkrepljuje svoju nezakonitu odluku.

Sudija, najzad, konstatuje „da je tuženi tužiocu isplaćivao umanjenu penziju u cilju očuvanja finansijske održivosti penzijskog sistema u Republici Srbiji“.

Logičkim tumačenjem ovakvog zaključka, po principu da cilj opravdava sredstvo, proizilazi ocena suda da Fond ima pravo da postupa nezakonito u cilju očuvanja finansijske održivosti penzijskog sistem a u Srbiji. Ovo je očigledna gruba povreda načela legaliteta, odnosno zakonitosti.

Čak ni u vreme ratnog stanja, 1999. godine, čak ni Miloševićeva vlast nije na ovaj način kršila načelo zakonitosti i nije dirala u stečena prava građana, niti je građanima uskraćivala Ustavom zagarantovano pravo na žalbu kao pravni lek.

Presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu apsolutno je različita u odnosu na decembarsku presudu Osnovnog suda u Bačkoj Palanci kojom je presuđeno da je PIO Fond dužan da isplati umanjeni deo penzije.

Sudija iz Bačke Palanke je napisao: „Po stanovištu suda, tuženi je bio dužan da svim korisnicima, pa i tužitelju, kojima je umanjio penziju, prethodno, po službenoj dužnosti, donese rešenje o umanjenju penzije s poukom o pravnom leku… Ovakvo umanjivanje iznosa penzije bez prethodnog donošenja rešenja tužitelju direktno je suprotno Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju i Zakonu o opštem upravnom postupku.“

Da li je zakon isti u Bačkoj Palanci i u Beogradu?

Zajedničko presudama beogradskog Prvog osnovnog suda i suda u Bačkoj Palanci je samo da su obe prvostepene. Na prvu se žalio penzioner, a na drugu država.

Apelacioni sud sada treba da donese odluku da li će poštovati Ustav i zakon. Da li će se držati zakona kao pijan plota, ili kao što ga se drže predsednik ove države i institucije pod upravom njegove partije. Da li će učiniti mali, ali značajan korak da Srbiji vrati bar P od pravne države. Da li će potvrditi notornu, ali u Srbiji prilično zanemarenu činjenicu da sudija mora da sudi na osnovu Ustava i zakona, a ne po političkoj volji onog ko je na vlasti. To danas ovde nije lako, ma koliko jednostavno bilo. A jeste.