Aleksandar Vučić, sam o sebi

Više puta je u „Vremenu“ pisano o kultu ličnosti koji predsednik Srbije Aleksandar Vu­čić marljivo gradi već godinama, pomoću vlasti koja je – nezabeleženo u novijoj srpskoj istoriji – gotovo apsolutna po dubini, kroz celo društvo, od nivoa predsednika kućnih saveta i mesnih zajednica, do nivoa predsednika Republike, pomoću maltene neiscrpnih finansijskih mogućnosti sopstvene stranke i pomoću neumorne i neprestane medijske podrške i promocije svih najvećih medija u zemlji.

U tome, naravno, ima svesrdnu pomoć (koja je, deluje, i obaveza) svih onih ispod njega u naprednjačkoj piramidi moći, pa se funkcioneri, uključujući i predsednicu Vlade, utrkuju ko će više da nahvali „šefa“, ko će ga pokazati najvećim, najboljim i najmudrijim državnikom od kada postoji država Srbija, uz obavezan dodatak kako je tom najmoćnijem ugrožen život od nekakvih slabih, kukavičkih i izdajničkih bitangi, poput opozicije, novinara, glumaca, pisaca, režisera, sudija, ali i od stranog faktora koji nikad ne spava… Ispadne to ponekad i bizarno smešno, poput izjave Aleksandra Vulina iz 2019, kada je rekao da „Aleksandar Vučić ne bi danas bio živ da su uspeli da mu zakolju babu koja je pobegla, koja je izbegla pred jamom i kamom noseći njegovog oca u stomaku“, ali uglavnom se ministri, poslanici i ostali poslušnici potrude, pa kažu da je Vučić „poput Svetog Save“ (Goran Vesić), najveći vizionar (Bojana Radaković), rešenje svih problema (Zoran Đorđević), poslednji i jedini slobodni lider u Evropi (Marko Atlagić)…

I to tako traje već godinama – čak su postojale i zvanične inicijative (Ana Brnabić, Mladen Šarčević i Aleksandar Vulin) da se Vučićeve fotografije kače po institucijama, sve zarad „jačanja kulta nacionalnih simbola države“.

No, nedavna akcija Vuka Jeremića i još trojice funkcionera Narodne stranke, kada su došli do Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu i pozvali Vučića, kako je Jeremić rekao 28. juna na TV N1, „jer ih je predsednik javno pozvao“, ali i da ga pitaju „da li je normalan kada poziva građane Srbije na tuču“ – deluje da je uzdrmala Vučićev status poluboga. Vučićeva odluka da zapravo siđe i sukobi se, barem verbalno, sa opozicijom, pokazala je ne samo zbog čega za sve ove godine na vlasti nijednom nije izašao na TV duel – ne bi izdržao da ne plane i pretvori se u šešeljolikog gospodina Hajda kojeg s mukom skriva ispod površine – već i bolnu činjenicu da predsednik naziva ljude „devojčicama“ koristeći to kao uvredu, a i brižljivo građeni imidž huligana koji se ne boji nikoga raspršen je za manje od minuta. I tim dvema ulogama posvetićemo ovaj tekst, uz pojedine opskurne detalje iz biografije predsednika koje su saopštavali ili on ili članovi njegove porodice i njegovog najbližeg okruženja.

TUCI KOGA HOĆEŠ U SVOJOJ KUĆI

Valjda ne postoji šef države koji bi sišao da se bije sa opozicijom, čega je Vučić, izgleda, postao svestan tek naknadno, umanjujući značaj ovog bizarnog događaja. Tako, 26. juna na pitanje Barbare Životić sa Studija B, poznate po sintagmi „linč–silovanje–nasilje“, da pojasni šta se dogodilo, Vučić je spuštao loptu, ujedno koristeći omiljenu „a šta su oni radili?“ propagandnu tehniku:

„Ja ne spadam u one i videli ste da nisam ni žurio i nisam ni hteo da objašnjavam bilo šta, zato što ne smatram da je bilo bogzna šta važno. Za mene je problem nešto drugo, za mene je problem kad premijerki Srbije kažete ‘glupačo pokvarena, ološu jedan’ i kada najgore moguće izraze govorite, ne zato što je ona predsednica Vlade, već to ne smete da kažete nijednoj dami, nijednoj ženi to ne smete da kažete. To nije normalno baš da govorite, osim u privatnoj svađi, ali u javnom diskursu to da govorite i bilo kome drugom nema previše smisla“, rekao je Vučić, valjda misleći da je dozvoljeno ovako govoriti ženama, ali „u svoja četiri zida“.

Podsetilo je to na „čuvenu“ Vučićevu izjavu iz februara 2017. godine, kada je Oliveri Jovićević u „Upitniku“ na RTS-u (naravno, bez komentara voditeljke) izgovorio sledeće:

„Što me niste večeras pitali za streljanu? Pa šta je sa ovim stručnjacima što protestuju, što bi ljude da bacaju po kontejnerima, da tuku ljude, šta, jel to sve normalno? Pa tuci koga ti hoćeš u svojoj kući, nemoj da biješ ovde.“

Potom je Vučić u odgovoru Barbari prešao na huligansko hvalisanje: „Ja u te priče ‘drugarice učiteljice, rekao mi je ovo, rekao mi je ono’ u kojima su oni učestvovali juče – neću da učestvujem. Oni su isto vikali, vređali, njih petorica, a ja sam. Oni mene nisu ničim ugrozili, to što su vikali, vriskali, to je politički performans, nemam šta drugo da im zamerim. A da kukam i da plačem i da dodajem tri na karte ili da kradem na klikerima na ‘trokiš’, stvarno mi ne pada na pamet: ‘jao, kakav sam mangup, a kakvi su oni’, to prosto ne ide i nema prevelikog smisla“, rekao je predsednik, između ostalog, dodavši da bi opet isto postupio i da je zbog ovog događaja izgubio „10 dragocenih minuta“.

No, sutradan je, što tabloidi vole da kažu, „isplivao snimak“ ovog nesvakidašnjeg događaja.

Na snimku se ne vidi mnogo toga, ali se čuje Vuk Jeremić kako govori: „Hajde, izađi, ‘oćeš zajedno da izađemo?“, Vučić kako mu odgovara: „Da izađemo, hajde. ‘Oćeš da uđeš? Hajde, lopužo, gde god hoćeš, evo staćete ovde.“

Na to Vučićevo obezbeđenje, očigledno najrazumnije u nemilom događaju i jedino koje se profesionalno ponašalo, kaže predsedniku: „Gospodine predsedniče, napolju uživo sve prenose, nemojte, nije dobra ideja.“

Tu deluje da Vučić počinje da se povlači, Jeremić i ostali mu viču „Što bežiš sad?“, a Vučić odgovara: „Od tebe se uplašio, devojčice, neću da te udarim, hoću da me linčuješ, devojčice, hoću da me linčuješ, devojčice jedna, ne smeš, devojčice, da me linčuješ, ne smeš da me linčuješ. Gde si ti, secikeso, iz Trstenika? E, lopovi jedni“ – i tu se snimak prekida.

A onda sutradan, na Vidovdan, predsednik je potrošio mnogo više od 10 minuta u neprepričljivoj mešavini spinovanja, pravdanja, napadanja, pasivne agresije i izazivanja sažaljenja.

„Ali sam odrastao i na ulici. Ja se toga ne stidim. Sišao sam i izletelo mi je nešto, jedina reč zbog koje se izvinjavam narodu i građanima Srbije. Sišao sam i rekao sam: Ajde, evo došao sam, sâm sam, njih petorica su me okružili, linčujte mene, devojčice. Vidim da je glavni napad na to što sam ih nazvao devojčicama. A onda su došli dotle, i to, pazite, oni čiji je šef tukao svoju ženu, zvanično, ubio je od batina, i to pred decom, pa joj je tukao i oca, da kažu da zato što sam ja rekao ‘devojčice’, a pogrešio sam i izvinjavam se, ostalo mi s ulice, ostalo mi kad sam imao 20 i kusur godina, da, ja sam proveo mnogo vremena na severnoj tribini, niti se kajem, niti žalim zbog toga, naprotiv, i na taj deo svog života sam ponosan. Prošlo vreme za to, počeo sam da učim i bio jedan od najboljih studenata. Ostalo mi, izletelo mi iz usta kada sam ih video, te batinaše u pokušaju, koji svakoga dana prete svima. Pogrešio sam, nema ništa lepšeg na svetu od devojčice. Ja imam jednu, devojka je danas, Milica“, izgovorio je Vučić u dahu, objašnjavajući i da je tako branio svaku kuću, i svakog čoveka, i svakog domaćina, i svaku porodicu, i svaku ženu i svako dete, da je tako branio Srbiju.

A onda je nastavio nečim što bi šokiralo valjda svakog građanina:

„Vi meni da govorite, koji sanjam žensku decu, koji je u rukama držao svoju rođenu mrtvu bebu koja je trebalo Neva da se zove, da mi vi govorite o tome, i da mi držite ta predavanja o ženama, vi koji nosite telefone kada tuku žene, vi snimate telefonom, kao što ste i tad snimali telefonom. A ja sam kriv zato što nisam odstupio ni za jotu, zato što me niste pomerili ni za milimetar, zato što sam vam u lice, vas od 500 kila, rekao i da ste lopuže i da si secikesa iz Trstenika jer si pokrao gas narodu u Trsteniku, zato što ste uradili sve najgore za svoju državu. Ja sam kriv, jesam, priznajem, pogrešio sam. A onda su došli dotle da sam ja kriv zato što je neko silovao na Fakultetu dramskih umetnosti i zato što je član DS vlade Zorana Đinđića silovao neku ženu. Ja sam i za to kriv. Ja, koji bih skočio da udarim i da se potučem sa svakim muškarcem koji bi digao ruku na ženu, a za to vreme oni bi slikali telefonom. E u tome je razlika između mene i njih.

I na kraju priznaju da su sve to radili samo da bi mogli da dobiju prostor na televiziji i nigde i ništa drugo. Ja nisam znao za to. Nisam znao ni za njihove sakrivene telefone ni za bilo šta drugo. Izašao sam i to sam se uzdržavao, da budem sasvim iskren. Pustio sam da vrište, krište, da govore šta hoće, ne možete vi po tom pitanju. Ali, nisam odstupio ni za pedalj, jer ne dam da idu po kućama“, rekao je Vučić, dajući do znanja ljudima da „nemate savršenog predsednika“, da je on „grešan“, ali da ima više znanja i obrazovanja od „svih tih“, da neće dati Srbiju, kao i da „naš narod sve vidi i naš narod će umeti najbolje, siguran sam, da oceni“.

foto: tanja valič / tanjug

MIZOGINIJA

Nije ovo prvi put da se Vučić saplete na pitanju odnosa prema ženskom polu – bilo da sam saopštava svoje stavove, bilo da mora da brani ljude iz svog okruženja kada naprave svinjariju. A sasvim je jasno da niko ne bi četiri-pet puta slučajno upotrebio reč „devojčice“ kao uvredljivu – ne, za Vučića to jeste bila uvreda.

Setimo se, 1997. u intervjuu-duelu sa Goranom Vesićem, Vučić na pitanje voditeljke da li je oženjen odgovara kao iz topa: „Nisam oženjen, hvala bogu“, a na konstataciju voditeljke da ni on ni Vesić nisu oženjeni zato što „žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči“, Vučić odgovara: „Bar se zna ko je gazda!“ (Oženiće se Ksenijom nedugo posle ovog intervjua.)

Desetak godina kasnije, o Kseniji će reći sledeće: „Ženu mnogo volim i ni za šta na svetu ne bih je menjao. Naprosto je obožavam. Kao ličnost veoma je suzdržana i odmerena. Nikada me ne pita gde idem i kada se vraćam. A ona ne ide nigde bez svoje dece i bez muža. S drugaricama u kafić izlazi kada ocenim da je u pitanju neki prikladan datum.“

Kada je Milenko Jovanov u kampanji 2017. izjavio da je supruga Vuka Jeremića šef narko-kartela, Vučić je to „peglao“ izjavom da je „mali Milenko pogrešio“, uz kilometarski dodatak „a šta su oni meni rekli o mojoj porodici“.

I inače, jasna je mustra kojom opravdava kako svoje tako i tuđe mizogine ispade. Najpre ide, ako je moguće, deo „to je on radio za vreme DOS-a“, kao što je branio Milutina Jeličića 2019. godine, onda ide red „a šta su oni radili?“, da bi se sve završilo time da je on, Vučić, tu najveća žrtva i meta: „Naši organi su razgovarali sa Milutinom Jeličićem i to je za nas bilo komplikovano pitanje, kao za stranku. Mi smo odgovorna politička stranka, ubedljivo najozbiljnija, za razliku od drugih koji, kada kradu pare, kada prete silovanjima, kada tuku žene, kada žene nazivaju fuksama i kurvama, onda je to uobičajeno, normalno, o tome ne sme da se govori čak ni na ovoj televiziji, pošto su opštezaštićeni zahvaljujući kadru koji su ostavili, i to je valjda nešto što je podrazumevajuće, ali mi moramo da reagujemo. Mi smo, želim da podsetim građane, reagovali u slučaju Grocka, reagovali smo kao politička stranka, naravno državni organi su obavili svoj posao. Dakle, taj čovek je, samo da bi ljudi ovde znali, pet puta sam pobeđivao na izborima u Brusu, pet puta sam. I dela koja mu se pripisuju on nije počinio u vreme SNS-a, već kad je bio DOS-ovac.

(…)

Ja sam otac, pored dva sina, jednog ženskog deteta. Ja sam smatrao u toj borbi unutar stranke, dve škole su postojale, jedna je bila za to da se više ne popušta pred napadima na raznim televizijama za koje govore da su moje i naše a u stvari po ceo dan vode kampanju protiv nas, razni prevaranti i lažovi koji su za novac tražili da se oduzima majčinstvo nekim ženama, danas su nam solili pamet da smo mi ti pa su govorili, oni su mene optuživali, i tu je Milutin Jeličić u pravu, oni nisu uopšte njega optuživali, nego mene. I tu kampanju vodili, tu nije slagao ništa, nego se vi pravite naivni ponekad. I bila je druga škola, koju su predvodili najveći deo žena iz SNS-a i koje su tražile da ovaj čovek podnese ostavku dok se ne završi sudski postupak, jer nema smisla – mi smo ti, i četiri dame su mi to rekle iz vrha SNS-a, mi smo te koji svaki dan ukazujemo na njihovo nasilje, koje govorimo da nećemo siledžijstvo u društvu, da nećemo nasilničko ponašanje u društvu, molimo te predsedniče, reaguj.“

A kako reaguje na osvedočenu mizoginiju – „Volim ove novinarke koje lako kleknu“ – videlo se na primeru Bratislava Gašića. U maju 2017. Vučić saopštava da će Gašić biti novi šef BIA, uz napomenu da je nekadašnji ministar odbrane „izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije“, da je „godinu i po dana bio izopšten sa javne scene i platio je skupu cenu za jedan incident“.

Nije, doduše, poznato da li je predsednik reagovao na izjavu Aleksandra Jovičića iz 2018. kada je sada uhapšeni predsednik opštine izjavio sledeće: „I ne zaboravite, Aleksandar Vučić nije žena koju ćete da šamarate pa da se sakrijete iza imuniteta! On je čovek koji će sa istim entuzijazmom da zaštiti i tu nesrećnu ženu i našu Srbiju!“

Reagovao je, doduše, Vučić kada je supruga Siniše Malog zapretila da će svašta da ispriča o poslovima svog muža, žaleći se da joj je tadašnji gradonačelnik uz pomoć sudija i advokata oduzeo decu. Rekao je tada Vučić da deca treba da budu sa majkom i – tako je i bilo. Supružnici Mali su se dogovorili, deca su otišla kod majke, a Marija Mali je otkazala već snimljen intervju za televiziju sa nacionalnom frekvencijom.

Setiće se čitaoci i nedovršenog, a očiglednog grubog „faula“ Vučićevog, kada je bio u kompaniji „Jurotaj“ i obratio se stranom investitoru: „Ti si, Toprak, sve žene uzeo da rade. You took all women to work for you. Pa zato si ti srećan, misliš da ćeš… Eeeeee.“ Setiće se, možda, i da je na čelo opštine Žagubica SNS postavio Safeta Pavlovića, koji je 2002. hapšen zbog posredovanja u prostituciji, jer su u njegovom lokalu pronađene neprijavljene dve Moldavke i jedna Rumunka, osumnjičene za prostituciju…

foto: aleksandar dimitrijević

HULIGAN U POKUŠAJU

Iz nekog razloga, osim pomenute mizoginije, Vučić već decenijama ubeđuje građane da se ne stidi svoje navijačke prošlosti, da se tukao, da je hapšen, da je „jedva živ ostao“, da zna „celu ekipu sa Severa“…

Zanimljivo je, doduše, da nema mnogo takvih opisa u „Velikoj Srbiji“, radikalskom glasilu, pre 2000, već se Vučićevi huliganski poduhvati počinju javljati u javnosti nakon petooktobarskih promena.

Na primer: „Sedeo sam u kući (5. oktobra) i doživeo ga kao tragediju srpskog naroda. Onda sam izašao napolje, neki drogirani su me napali, pa sam morao da ih prebijem. Dvojica nekih su me napala, bio sam sa sinom. Morao sam da izudaram i jednog i drugog. Nokautirao sam i jednog i drugog. Nisu hteli da se smire nego su ponovo nasrnuli i onda sam ih nokautirao još jedanput. Onda su se smirili.“

Ili: „Pre neko veče, kada sam bio kod Šljivančanina, policajac me je udario, iako smo mogli da ih prebijemo ko mačiće. Te policajce koji su se skupili. Ja sam primio udarac i uopšte nisam hteo da uzvraćam. Ko mačiće smo mogli da ih pomlatimo! Oni se jadni uplašili i počeli da mi se izvinjavaju.“

Ili: „Kao dečak sa beogradskog asfalta bio sam pretučen 50 puta, nekoliko puta jedva sam preživeo i u Zagrebu, i u Splitu, i ovamo, i onamo.“

Ili: „Mene su svojevremeno u Zagrebu pritvarali kad sam dolazio na utakmice između Dinama i Crvene zvezde. Često sam se tukao, mislim da to znaju i vođe Bed blu bojsa. Teško da će ijedan od vođa BBB reći da sam kukavica.“

Ili: „Nemam čega da se stidim. I kada bih dobijao batine oko stadiona ili na tribinama, nikada nisam prijavljivao policiji. Ponašao sam se kao balavi mangupčić koji je ipak držao do časti. To danas mogu da kažu i ‘delije’ i ‘grobari’ koji me poznaju iz tog perioda.“

Sve ovo je Vučić govorio u rasponu od 2003. do 2014. godine. A 28. juna ove godine, dok je objašnjavao šta se to događalo kad su mu banuli gosti u Predsedništvo, predsednik je saopštio i sledeće: „Do šipke nisam došao, ja sam bio navijač, nisam imao snage i kuraži da dođem do šipke, ali ja sam gledao, sećam se, tada i Todu, i Matketa, i Pecu, i Šucu, i Šicka, i Staneta i Crvka, to je ta generacija, oni su nešto stariji od mene, kao što vidite, sve znam“, dodajući novinarima da su videli „s kojim blaženim mirom, dok vrište, sam rekao, ‘a tu si i ti, secikeso iz Trstenika’.“

foto: »happy« / printscreen

Naravno, ostala je po zlu čuvena i emisija „Ćirilica“, veče pred izbornu tišinu 2017. godine, kada je TV Hepi konačno opravdala svoj status dečije televizije, s obzirom da je tadašnji premijer kod Milomira Marića dovukao mamu i tatu da pričaju o njemu. Tada je delovalo bizarno, danas je tek kap u moru medijskog spinovanja koje nema nameru da prestane – tek, i tu su se i tata Vučić i sin Vučić prisećali huliganstva sina Vučića, uz neprestano Aleksandrovo kukanje da je majka Angelina uvek više volela svog drugog sina, Andreja (čak je Marić pitao Aleksandra zašto stalno prigovara Angelini da više voli Andreja).

„Ja sam bio mnogo gori od njega (Andreja). On je uvek bio mirniji i finiji, u tim vremenima. Ja sam njima napravio problem, ja sam ocu napravio problem, on je uvek imao, pošto su mu ustaše ubile oca, pa nikad ga nije ni upoznao, jer je bio u stomaku majčinom, koju su proterali u Srbiju… Uvek je imao neku vrstu, mi o tome neretko razgovaramo, uvek je imao neku vrstu tog kompleksa prema Hrvatima, i znam da kad odem u Bugojno, ne mogu da kažem, plašio, ali zazirao i govorio budi oprezan, budi ovako… I onda ja se sećam, negde sam imao 17 godina, maloletan još i neko je Andreja dirao u centru grada i onda sam se ja potukao i onda su nam stavili lisice na ruke. I sad je to za Bugojno bila velika stvar, došao je Izudin Kapetan iz Karadža, stavio nam lisice na ruke i vodi nas kroz grad. I ja sad vidim svima teško, svima neprijatno, mene baš briga, bio u to vreme, onako, pomalo blesav. I kako da ja sad to njima saopštim, kako da ja to njima kažem, nekako sam to pregrmeo, tako da posle više ništa nisam ni pitao, radio sam šta sam hteo, raspušten bio potpuno“, ispričao je Aleksandar Vučić u „Ćirilici“.

foto: predsedništvo srbije

Podsetimo se, to je bila i emisija u kojoj je ubeđivao sopstvenu majku koliko je kilograma imao kada se rodio, u kojoj je ispričao da mu se otac nije obradovao, da je bio namršten, ali da ga je, oca, babica obodrila rečima „biće to vojničina i po“, a onda je tata Anđelko ispričao kako je Aleksandar povraćao uz banderu jedno jutro kada ga je vozio na ispit…

Ničim izazvan, da bi pokazao kako je opasan bio, Vučić je u ovoj antologijskoj emisiji ispričao i kako ga je, dok je bio u Londonu i radio za dve i po funte u gvožđarskoj radnji, ni manje ni više nego Skotland jard ganjao po ulicama:

„I tada sam još nešto naučio – naučili su me oni Crnogorci na Bejsvoteru, jer mi Srbi imamo crkvu na Šepards bušu, a tu su bili sad razni ti, od one četničke emigracije, ravnogoraca, ljotićevaca, nedićevaca, svih mogućih, do ove nove devedesetih godina. I smislili su da kad na 10 penija stavite aluminijumsku foliju, pošto na težinu valjda reaguju oni aparati u Londonu, on vam otkucava 50 penija. I ja nikad neću to da uradim, gde ja tako nešto da napravim, radiš da zaradiš i ne zovem ih nikada. I ja prvi put uzmem, obložim tom aluminijumskom trakom, a oni su to toliko zloupotrebljavali da su valjda ovi počeli te alarme da postavljaju svuda po govornicama. I u tom trenutku, ja kako sam ubacio tih prvih 10 umesto 50 penija, počne da zvoni ono, juri policija, Skotland jard, ne znam ko, ko sve juri, beži ovamo, beži onamo, reko’, zaboravi na sve to, ne možeš ni 40 penija da dobiješ za džabe na bilo koji način.“

A onda, pre nego što će u goste doći i Milorad Dodik i Lazar Ristovski, Vučić je sam sebi dao savet: „Slušaj, ne možeš ništa da uradiš, a samo nemoj da se plašiš kakva će reakcija komesara i svih ostalih da bude u ovoj zemlji. Idi, bori se, zato što se boriš za istinu, zato što su pravda i pravo na tvojoj strani, idi pa im reci u lice. I živeo sam da odem u neku bezveze emisiju na RTS-u, samo da im u lice kažem šta su, kakvi su i ko su.“

No, to vreme izgleda još nije došlo, a opozicija dobija priliku da dođe licem u lice sa predsednikom jedino kada mu na prepad ode na noge…