“Na pitanje da li se radi na reviziji i kontroli biračkih spiskova, slobodi medija i migratornim prijavama za prebivalište, odgovor je da se ne radi. Mi, kao opozicija vlasti – koalicija ‘Srbija protiv nasilja’ i koalicija NADA, uputili smo pismeni poziv strankama na vlasti da hitno reaguju na zahteve, ali nismo dobili nikakav odgovor osim nekih vazdušastih reagovanja, ništa napismeno i zvanično. A vreme teče”
Prema rečima Miloša Jovanovića, predsednika Nove Demokratske stanke Srbije i docenta na Pravnom fakultetu BU, verovatno je da će dve opozicione koalicije – “Srbija protiv nasilja” i NADA – Novi DSS i POKS, održati sastanak ovih dana. Predsednik Novog DSS-a kaže kako je najbolje da se nastupa u dve kolone zarad boljeg rezultata obeju koalicija, a ako to ne bude uspelo, moguće je konačno ujedinjenje opozicije pod istim krovom. U razgovoru održanom u Skupštini Srbije, dotakli smo se tema o urbanističkom prekrojavanju i uništavanju Beograda, Genčićevoj vili, Sajmu, Generalštabu na ponudu američkim partnerima, hotelu “Jugoslavija” predatom u ruke kompaniji bliskoj vlasti, prodaji poslovne zgrade Geneksa kontroverzinom biznismenu, Ekspo kompleksu, Rio Tintu.
“Čist, privatni interes iznad svega doveo je do toga da nudite i zgradu Generalštaba na prodaju. Urbanizam se ne promišlja osim kao kasica prasica”, kaže za “Vreme” Miloš Jovanović.
Nažalost, pričali smo i o eskalaciji uzročno-posledičnog nasilju u svim segmentima društva i atmosferi nasilništva, bahatosti i bezočnosti, koja se svakodnevno emituje iz vrha vlasti i preliva se poput spojenih sudova u narod.
“VREME”: Predsednik Srbije najavio je da ćemo ove nedelje imati mandatara za sastav Vlade. Da li znate nešto o tome?
MILOŠ JOVANOVIĆ: Ne znam da li će biti ove nedelje, neki mandatar će biti: Siniša Mali, Miloš Vučević ili neko treći, četvrti, ali politika će ostati ista. Centar moći biće i dalje na Andrićevom vencu i to se neće promeniti. Mandatari su do sada uvek bili ili nekakva ispostava ili da ne kažem marionete, ali svakako nisu ljudi koji suštinski vode i utvrđuju politiku shodno Ustavu. Vlade nisu te koje vode politiku, politiku vodi jedan čovek, Aleksandar Vučić, to nije nešto što me preterano zanima.
Kao ni Ana Brnabić na mestu predsednice parlamenta?
Angažman Ane Brnabić je, to sam više puta rekao, zvuči i možda jeste grubo, simbol uniženja Srbije. Neke 2017. godine nakon izbora bila je debata na jednoj televiziji da li kandidat za visoku državnu funkciju treba da ima “stas i glas”. Ali, kad je reč o Ani Brnabić, sasvim sam siguran da ni jedan građanin ove zemlje, ni jedan Srbin ili Srpkinja, nisu mogli da budu ponosni što nam je premijerka Vlade bila Ana Brnabić. Nije reč o njenoj seksualnoj orijentaciji koliko o odsustvu obrazovanja i rečitosti, jer ona osim operativne na toj funkciji ima ulogu da predstavlja državu. Mislim da je Srbija, pa čak i ova naprednjačka, mogla da iznedri boljeg predstavnika. Osim toga, njen izbor za predsednicu parlamenta nije najbolje rešenje jer ona da sada nije pokazivala nikakvu vrstu tolerancije i otvorenosti za dijalog. Ušli su u kalup nepristojnosti i primitivizma i od toga se neće pomeriti jer nisu sposobni za nešto drugo. Čak mi se čini da smatraju da je taj način komunikacije potpuno legitiman i da ih to održava na vlasti.
Registar tonova koji se čuje u parlamentu je sve povišeniji, a nivo ophođenja je sve odvratniji. Dokle?
Jeste, sve je odvratniji i to je prava reč. Nije tako bilo u periodu od 2012. do 2014. godine. Počelo je da klizi u periodu od 2016. do 2018, ne mogu tačno da kažem kad i mislim da je to povezano sa procesima predaje Kosova i Metohije. Taj proces je protivustavan, i bez obzira na nečije političko opredeljenje, moramo da znamo da će to izazvati ozbiljnu geopolitičku krizu u narednim godinama ili decenijama, mislim na Republiku Srpsku, unitarizaciju BIH, Rašku, Vojvodinu… To neće stati. Kad imate politiku kakvu oni imaju, protivustavnu i antidržavnu ili veleizdajničku, onda morate da zabranite medije, da se to prikrije što je moguće više i zato pojačavate medijsku baražnu paljbu i propagandu. Kako su davali sve više legitimiteta secesionističkim snagama i napuštanju svoje državne teritorije, tako su pojačali propagandu protiv onih koji se oglašavaju protiv toga. Dakle, nije to samo njihovo biće ili mentalni sklop naprednjaka već je to suštinsko nerazumevanje demokratije kombinovano sa nasilničkom crtom i primitivizmom, a u pozadini svega je maskiranje političkog procesa predaje Kosova i Metohije.
Beogradski izbori – poništeni, ponovljeni ili novi i pod kojim uslovima?
Formalno, to uopšte nije važno, suština je u tome da li uopšte možemo da imamo izbore koji su koliko-toliko demokratski, fer i pošteni. Plašim se da ne možemo. Na vaše pitanje da li se radi na reviziji i kontroli biračkih spiskova, slobodi medija i migratornim prijavama za prebivalište, odgovor je da se ne radi. Mi, kao opozicija vlasti – koalicija “Srbija protiv nasilja” i koalicija NADA, uputili smo pismeni poziv strankama na vlasti da hitno reaguju na zahteve, ali nismo dobili nikakav odgovor osim nekih vazdušastih reagovanja, ništa napismeno i zvanično. A vreme teče. Mi ćemo unutar opozicije imati ovih dana sastanak i moguće je da ćemo imati zvaničnu reakciju kad ovaj tekst bude objavljen. Opozicija i ProGlas rekli su da ukoliko ne budu ispunjeni uslovi, mi nećemo da izlazimo na takve izbore.
Šta ako se koliko–toliko ne ispune zahtevi opozicije, bojkot ili polubojkot?
Ne znam šta je polubojkot, ali ako nema poštenih izbora, onda ih neće ni biti. Da Ii to znači sprečavanje da se izbori održe, ima tu mnogo ideja. Svedoci smo Male Krsne svaki dan i ako ni to ne možemo da sprečimo, možemo odmah da proglasimo Vučića za maršala. To ne možemo sami; i građani trebe da kažu “dosta je bilo” jer klizimo u ozbiljnu diktaturu. Ako ne bude promene, ti izbori su besmisleni.
Nije li sad već realno da ustupaka verovatno neće biti, a preporuke ODIHR–a se tumače onako kako im odgovara? Da li je udruživanje svih stranaka koje se izjašnjavaju kao opozicione pod istim krovom dobra opcija ili su dve kolone bolje rešenje?
Mislim da bi opozicija napravila ogromnu grešku da izađe na izbore pod nepromenjenim uslovima jer Vučić namešta izbore da bi ih dobio, a ne da bi ih izgubio. Bili bismo zaista budale i neodgovorni pred građanima da prihvatimo izbore pod postojećim nepromenjenim uslovima. Postavilo bi se pitanje legitimiteta takve opozicije sa punim pravom. Ne mogu ni da zamislim scenario da izlazimo na izbore pod istim uslovima i ne želim da ga zamišljam. To smo potpisali zajedno sa ProGlasom.
Ako bi se promenili uslovi, udruživanje pod istim krovom ima argumenata za i protiv. Načelno sam za dve kolone zato što znam mnogo ljudi na desnici koji ne bi prihvatili predizborni savez sa koalicijom “Srbija protiv nasilja”, jer mislim da možemo da ostvarimo bolji rezultat u dve kolone. Ima jedna opcijja u kojoj opozicija pod istim krovom ima smisla, a to je ako se tenzija toliko podigne i dođe do oštre polarizacije između vaskolike opozicije i režima.
Zalažete se za poništavanje francuskog–nemačkog sporazuma, diplomatije oko povlačenja priznanja Kosova i proglašenje okupacije. Kako bi to popravilo život Srba na Kosovu?
Dve stvari moram da kažem. Ko god da dođe na vlast u budućnosti, ima obavezu da taj sporazum poništi jer je protivustavan i kao takav ništavan za Srbiju. To nije pitanje političkog opredeljenja već pravne države. Ako se borimo za pravnu državu, to podrazumeva slobodne izbore, poštovanje Ustava i princip teritorijalne celovitosti. Što se Srbije tiče, sporazum nije prihvaćen, prihvatio ga je Aleksandar Vučić. Drugo vaše pitanje je kako bi to uticalo na ljude na KiM. Tu ima jedna zamena teza u delu političke elite koja je više proevropski orijentisana, a koja, uzgred, ne zna mnogo o tome šta je Evropa i koje su to vrednosti. Oni govore “pustite vi sad granice i državu, bitni su ljudi koji tamo žive”. Naravno da su bitni, jedini problem je u tome što prava Srba na KiM ne mogu biti poštovana bez poštovanja pravne države Srbije nad KiM. Jedno bez drugog ne ide. Sa francusko-nemačkim sporazumom oni ne dobijaju ništa, samo pravo da spakuju kofere i odu. Moramo da zaustavimo saučestvovanje Srbije u otimanju sopstvene teritorije. Od 2008. godine politikom da EU nema alternativu došli smo da situacije da se tamo broj Srba smanjio, da je njihova sigurnost skoro pa nepostojeća, puca se na decu za Božić, pale se kuće… Ništa nismo dobili za Srbe na Kosovu niti ćemo dobiti. Ako država Srbija implicitno prizna secesiju KiM, tamo za 10-15 godina neće više ostati nijedan Srbin. Malo je licemerno da se kaže da su bitni ljudi a ne država, jer država postoji zbog ljudi. Toliko smo predali nadležnosti i pozicija na terenu KiM i zapadne sile nas gaze, da bi jedino rešenje bilo da se skupštinskom rezolucijom proglasi de facto okupacija dela teritorije Srbije, čime se pokazuje jasan politički stav da Srbija od toga neće odustati, uz poštovanje Rezolucije 1244.
Ko bi bio partner za politiku proglašenja okupacije KiM?
Narod, naravno, u suprotnom nećemo biti na vlasti. Druga dimenzija je pomoć ljudima koji žive tamo, ali ne onako kako to čini Srpska lista. Više puta sam rekao da nemam problem sa konceptom Srpske liste, čak mislim da je to dobra ideja koja se rđavo sprovodi. Srpska lista je trebalo da bude instrument podrške solidarnosti, vere u uspeh i održanje srpskog korpusa, ali se pretvorila u instrument nepravde, odsustva vere u opstanak, neretko korupcije i kriminala. Treće, da budemo potpuno otvoreni, imate situacije kad na tenzije morate da odgovorite tenzijama i to niko ne voli da čuje. Svi žele da čuju političara koji kaže da će sve biti u redu, ali nije tako. Trenutno u svetu imamo dva krupna žarišta, Ukrajinu i Pojas Gaze. Ne možemo da se ponašamo kao deca, da zatvaramo oči kad nešto ne želimo da vidimo.
Šta konkretno znači tenzija na tenziju?
Onda kada su bile podignute barikade, trebalo ih je održati, ali Vučić ih je uklonio. Da li bi došlo do povećanja tenzija, možda, da li bi došlo do rata – ne bi, jer u ovoj situaciji Zapadu nikako nije potreban rat na Balkanu. Onda je došao francusko-nemački sporazum, sastanak sa čuvenom petorkom, Vučić je prihvatio koncept i plan da se radi na njegovoj implementaciji. Osim toga, nepojmljivo je da jedan čovek ide sam na sastanak na visokom državnom nivou bez saradnika, kolega, savetnika, timom koji bi pokazao snagu i jedinstvo u donošenju odluka. Ode čovek sam i sam odlučio protivustavno, bez svedoka. Da li neko zna šta je bilo iza tih zatvorenih vrata? Niko u Srbiji ne zna šta je tamo rečeno osim te petorice diplomata i Vučića, koji su odlučivali o sudbini naroda. To je nečuveno. To kako rade, ne rade dobro – tablice, nema više dinara, priča se i o pridruženom članstvu KiM u parlamentarnoj skupštini NATO-a.
Ne treba stalno uzmicati. Nije lako, ali moraćemo da pokažemo malo više odlučnosti da ne odustanemo od borbe. U Srbiji nema meritokratije (svakome prema zasluzi), ali imamo negativnu selekciju, autoritarni sistem i stranačke preletače. Imamo vlast koja povlađuje interesima stranih investitora i Zapada, malo ih namire ovim hotelom ovde, zemljištem tamo, kosovskom politikom koja im ide u prilog, i ne smeta im Vučićeva autokratska vladavina. Prodali smo svetu zemlju, a dobili Beograd na vodi.
Prošlo je 25 godina od bombardovanja, Petooktobarskih promena i uverenja da ćemo uskoro ući u EU, ali to se nije desilo. Ipak, pokrenuti su neki procesi sinhronizacije i harmonizacije, otvorena su neka poglavlja. Zašto bismo odustali od toga puta, čak i da još čekamo, to je dugoročno dobro za Srbiju?
Tri stvari. Kažete da smo ispali naivni. Morate da imate u vidu demokratsko sazrevanje, jer retko koji narodi bi preživeli u suočavanju sa geopolitičkim pritiscima koje smo mi naveli, bili bi možda i gori. To nas ne oslobađa od odgovornosti, ali je objektivno bilo je loše po nas i nismo mogli mnogo da utičemo na to. Ima ovaj narod žilavost koju ne treba potcenjivati. Nezavisno od puta koji smo prešli i mog stava o Kosovu i Metohiji, ja sam evroskeptik. EU danas je prethodnica zapadne ideologije, neoliberalizma, dekadencije, tržišne ekonomije, ima tu svega. Ja nisam ljubitelj istopolnih brakova, dve majke ili dva oca, niti mislim da pol nema veza sa biološkim polom, to su ozbiljna društvena pitanja i to ne vodi u dobrom pravcu. Nazovite me tradicionalistom ili kako hoćete. Ali, na stranu to, Srbija ne može da postane članica EU a da ne prizna secesiju KiM, to je jasno i glasno rečeno već 2008. godine. U situaciji kada su 22 države članice priznale secesiju KiM, od vas će po definiciji tražiti da i vi to uradite pre učlanjenja. Svojevremena politika “I Evropa i Kosovo” nije bila održiva, to su dva različita koloseka, odnosno vrlo su povezani – što više budemo puštali KiM niz vodu, to će nam biti veće šanse za ulazak u EU. Moj stav je da ne treba da uđemo u EU po cenu odricanja od dela teritorije.
Alternativa je izolacija, zar ne, naša deca će stalno biti poslednja u redu?
Evropska unija se neće širiti u dogledno vreme, od tog posla nema ništa. Oni pričaju o proširenju zato što moraju da pričaju o tome. Diskurs o proširenju ima jednu legitimizujuću funkciju, jer time govorite dve stvari: da vaš projekat ima budućnost i da ste poželjni kao unija, jer ima zemalja koje žele pridruženje, a sve ih je više sa teritorijalnim problemima. EU ne želi da uvozi sukobe. Plašim se da je priča o članstvu u EU svojevrstan beg od odgovornosti, stavljanje sudbine u tuđe ruke i građanska nedozrelost. Mislimo da će sve biti bolje ako uđemo u EU. Ja u svojoj zgradi na Vračaru opominjem komšije da zalivaju biljke u prednjem dvorištu i da pokupe papire koji su im usput ispali. Bez uspeha, svi stanari misle da to neko drugi treba da uradi.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao vas je njegovim “najvećim razočaranjem” u emisiji na jednoj televiziji. Šta je hteo da kaže: da ste ga izneverili, bili ste uz njega pa prešli na drugu stanu?
Rekli su mi to, ne gledam njegove nastupe, ne mogu da komentarišem. Svaku kritiku režima doživljavam kao orden i potvrdu da je koalicija NADA na dobrom putu. Oni neka rade svoj posao, ja imam svoj posao na fakultetu i predstavlja mi veliko zadovoljstvo da radim sa mladim pametnim studentima. A povodom teme moje doktorske diseratacije “Opravdanost i opravdanje upotrebe sile u poslehladnovnovskom periodu, Studija slučaja: Vojna intervencija NATO protiv Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine”, napadaju me i lažu na veliko i lažu masno bez uvida u akademski pristup temi, oglašavaju se nekvalifikovani ljudi. Isti ti tvrde da sam u vreme bombardovanja bio van zemlje. Sve je to proverljivo.
Šta je, prema Vašem mišljenju, Aleksandar Vučić dobro uradio budući da je statistički nemoguće da je za sve ove godine baš sve promašio? Do skoro niste bili izričito protiv njega.
Jeste, takav sam bio sve dok nije postalo izvesno da on predaje KiM, postojao je neki promil vere i nade da neće ići do kraja. Kod njega vidimo neku vrstu kvaliteta, energije i puno rada – drugo je pitanje da li je to dobro – što nije slučaj kod svih političara, a sve to u njegovom slučaju pretvorilo se u politikantstvo i čisto održanje na vlasti. Vučić je po svom intelektualnom sklopu protestant, čovek koji ne razume duhovnost i ne treba da nas čudi njegova fascinacija Veberom, materijalnim stvarima, autoputevima i zgradama. Pretvorio se u inženjera niskogradnje i viskokogradnje. To nije državnik, on je u filozofskom smislu racionalista i materijalista i kao takav pravi je zapadnjak protestantske provinijencije. On na povike u parlamentu “Ne damo svetinje” odgovara: “Pa šta hoćete, ja sam izgradio Hram Svetog Save”. Gračanica i Hram Svetog Save nisu za poređenje. Izgradio je autoputeve, to je, na neki način, za poštovanje, ali ideja da će vas istorija pamtiti po autoputevima dok ste istovremeno izgubili Kosovo, potpuno je sumanuta. Ostaće upamćen u istoriji, ali gore nego Vuk Branković. Vraćamo se na Vebera, protestantizam, niskogradnju i visokogradnju, na odsustvo razumevanja nečega što nije materijalno. On je čudna kombinacija velike energije, određenih intelektualnih sposobnosti za tehničke stvar, beskrupuloznosti i odsustva moralnosti, smesa koja će ostaviti strahovite posledice. Voleo bih da grešim u ovoj proceni.
Kako će se razrešiti ovo dugogodišnje trpilo, na ulici ili gde?
Nadamo se da ulica neće biti opcija, ali nije nemoguće.
Da li verujete da će Beograđani i građani drugih gradova (razočarani i umorni) koji podržavaju opoziciju izaći na lokalne izbore pod istim uslovima?
Pod takvim okolnostima, nikom ne bih uzeo za zlo da se ne pojavi na biračkom mestu, bilo bi teško objasniti zašto smo pristali na iste uslove. Ako pristanemo na iste uslove, džaba smo galamili. Iznad svega, smatram da je glasanje dužnost i obaveza svakog građanina Srbije. Plašim se da ako ovo prođe i ako se najpre Beograd ne probudi, bićemo još dugo u istoj situaciji i pod ovim režimom.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
