Afera do afere

Ministri u Vladi Srbije odbrojavaju poslednje mesece i nedelje na toj funkciji. Nakon izbora na proleće, prema najavama, veliki broj njih biće zamenjen „bržim, jačim i boljim“ naprednjacima i njihovim favoritima. Iza njih ostaće zbilja brdo nerešenih afera, skandala i slučajeva koji su u javnost uglavnom dospeli pisanjem istraživačkih novinara, a karakteristika skoro svakog od njih jeste da, po pravilu, nisu imali nikakav epilog na sudu.

Pomalo je nezahvalno pisati tekst o temi o kojoj bez problema može da se napiše omanja knjiga. No, onaj ko piše o aferama ministara u zemlji koja se davi u korupciji i potpunoj neodgovornosti političke kaste, poput Srbije, ima i dodatan problem: šta su, zapravo, afere i skandali u Srbiji?

Da li su afere, kako piše u Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza, „sporne stvari“, „teški položaji“, „neprijatni doživljaji“ i da li su skandali „sablazni“, „bruke“, „sramne stvari“? O kakvom teškom položaju ili neprijatnom doživljaju govorimo kada akteri svih tih događaja zajedno sa svojim pokroviteljem imaju „najveću podršku građana u novijoj istoriji“? Kakva sramna stvar ili bruka kada ona ne može da dopre do najvećeg broja građana zbog strogo kontrolisanih televizija sa nacionalnom frekvencijom? Da li je drvo zaista palo u šumi ako nema ko to da vidi? I da li uopšte postoje afere i skandali političara upletenih u korupciju i kriminal ako se brižljivo sakrivaju od građana?

Da li vredi govoriti o aferama u zemlji u kojoj se maltene više niko ne seća kako je ministar Vulin hteo krajem 2014. da raspodeli dva miliona evra tek osnovanim nevladinim organizacijama, čiji su osnivački akti ličili kao jaje jajetu, od kojih su neke osnovane i nakon što je raspisan konkurs za taj novac, a onda, kad je uhvaćen sa prstima u pekmezu, rekao da ne dâ pare nevladinim organizacijama, nego će sve da ih raspodeli „švrćanima“, odnosno za lečenje dece obolele od retkih bolesti?

Da li vredi govoriti o aferama u zemlji u kojoj se maltene više niko ne seća kako su istraživački novinari otkrili da je firma koja obilato posluje na najvažnijim poslovima sa državom („Milenijum tim“ – Beograd na vodi, gasifikacija) bratu ministra finansija dala audija na korišćenje?

Da li je, napokon, skandal ili afera kada, na primer, dve ministarke – Nela Kuburović i Jadranka Joksimović – u roku od tri godine dva puta brutalno slažu građane da su preporuke tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GRECO) uglavnom usvojene, a ono nije u potpunosti usvojena nijedna?

Postavlja se pitanje postoje li skandali u ovoj državi koja je skandalozna sama po sebi, i koja bi teško i mogla da se državom nazove. I šta je veći skandal od načina na koji funkcioniše Srbija danas?

SITNO

Ono što bi u većini zemalja verovatno bila preporuka protiv nečijeg imenovanja na čelo nekog ministarstva ili bi, barem, bila snažna preporuka za uklanjanje sa te pozicije kada se određene informacije doznaju, u Srbiji izgleda da je preporuka za nameštenje.

Tako, evo ukratko, samo crtica iz biografije nekolicine ministara koji bi verovatno momentalno bili zamenjeni u nekoj drugoj državi, ali ne i u Srbiji.

Ministar za zaštitu životne sredine Goran Trivan bio je uhapšen 2001. zbog sumnje da je podstrekivao funkcionera omladinskog kampa „Karataš“ na Đerdapu blizu Kladova, te da je zbog tog podstrekivanja kamp „Karataš“ bio oštećen za 6,5 miliona dinara. Oslobođen je zbog apsolutne zastarelosti dela. Davne 1991. bio je nekoliko meseci ministar omladine i sporta u (kratkotrajnoj) vladi Dragutina Zelenovića, a prethodno je, po sećanju novinara Dejana Anastasijevića, 1987. kao predsednik Univerzitetskog komiteta Saveza socijalističke omladine i čovek Mirjane Marković „počistio“ redakciju lista „Student“.

Ministar privrede Goran Knežević – tada gradonačelnik Zrenjanina i takođe član Demokratske stranke – bio je uhapšen u oktobru 2008. sa još deset osoba, zbog sumnje da su oštetili budžet grada Zrenjanina „za najmanje tri i po miliona evra“ malverzacijama sa građevinskim zemljištem i nameštanjem tendera.

Tada je u njegovom sefu nađeno više od 160.000 evra. Četiri godine kasnije, Knežević je – u tom trenutku ministar poljoprivrede u vladi Ivice Dačića, kao potpredsednik SNS-a – pravosnažno oslobođen optužbi, a sud mu je zaplenjeni novac vratio. Nekoliko meseci kasnije, Knežević i njegovo ministarstvo će se naći u, verovatno, jednoj od prvih afera SNS vlasti – povišenog aflatoksina u mleku. Knežević je tada na konferenciji za štampu javno popio čašu mleka, valjda da dokaže da je bezbedno, a naprednjaci su problem „rešili“ tako što su za deset puta povećali dozvoljenu koncentraciju aflatoksina.

Agencija za borbu protiv korupcije – čak i ovakva kakva je, sa finansijerom i funkcionerom vladajuće stranke na čelu – preporučila je krajem 2019. razrešenje ministra bez portfelja Milana Krkobabića sa te funkcije, jer je u maju iste godine njegov sin Stefan bio imenovan za v.d. direktora JP „Stara planina“, a Krkobabić otac je upravo zadužen za rad javnih preduzeća i učestvovao je u donošenju ove odluke Vlade Srbije.

Portal KRIK je u više navrata pisao o poslovima ministra bez portfelja Nenada Popovića. Kada su na međunarodnom nivou isplivali „Rajski papiri“, odnosno procurili podaci o ofšor kompanijama, KRIK je pisao da i Nenad Popović ima ofšor kompanije, i ne samo da ih ima nego i da poslovi i imovina „vrede najmanje 75 miliona dolara“, a da je njihova tržišna vrednost veća od 100 miliona, „što ga čini ubedljivo najbogatijim političarem u zemlji“.

Milan Zarubica, zet ministra rudarstva i energetike Aleksandra Antića, bio je poznati proizvođač i diler sintetičkih droga. KRIK je u „Bazi imovine političara“ napisao da su Zarubica i sestra Aleksandra Antića bili vlasnici preduzeća Varan Chemicals u čijem se postrojenju proizvodila droga.

Aktuelni ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević takođe je imao ofšor firmu i 2009. je dobio posao sa Telekomom Srbije u vrednosti od 87.000 evra, otkrio je KRIK.

Prema pisanju „Blica“ iz marta 2018, ministar sporta Vanja Udovičić prebacio je 143 miliona dinara firmi koja je osnovana sa falsifikovanim dokumentima i bez odluke Skupštine Univerzitetskog sportskog saveza Srbije (USSS), a sledeće godine sportisti nisu ni otišli na Univerzijadu, jer, opet prema pisanju „Blica“, ministarstvo Vanje Udovičića nije uplatilo novac na račun USSS.

Sin Aleksandra Vučića Danilo išao je u Gimnaziju „Ruđer Bošković“, čiji je jedan od vlasnika aktuelni ministar prosvete Mladen Šarčević. Nije poznato odakle Vučiću novac za školovanje sina, s obzirom da, prema pisanju KRIK-a, školarina iznosi između 8850 i 12.500 evra godišnje, što je, otprilike, bila Vučićeva godišnja plata kao potpredsednika i predsednika Vlade. Šarčević je inače poznat po bahatom ophođenju prema novinarima, nije smenjen niti je podneo ostavku nakon što je bio „provaljen“ test za malu maturu sredinom 2019. godine, a BIRN je na portalu javno.rs pisao da je, pre nego što je postao javni službenik, „Mladen Šarčević privatne škole otvarao i sa ljudima koji su bili ‘sa one strane zakona’“. KRIK je pisao sredinom 2018. da je tender za elektronske dnevnike, vredan 1,6 miliona evra, bio napravljen tako da je na njemu mogla da pobedi samo kompanija „Tesla“, sa kojom je Šarčević sarađivao.

KRUPNO

Kada je reč o težini optužbi koje krase biografije ministara u Vladi Srbije, svakako najgore idu na račun ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Njega su još 2004. i 2006, kada nije imao nikakvu političku težinu već je bio „običan“ lekar u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije, članovi mafijaške organizacije i svedoci saradnici na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića Dejan Milenković „Bagzi“ i Miladin Suvajdžić „Đura Mutavi“ optužili da je za zemunski klan 2002. „dokrajčio“ jednog ranjenog mafijaša iz Bijelog Polja ubrizgavši mu „nešto“ u infuziju, te da je kao nagradu dobio stan na Novom Beogradu.

Novinari KRIK-a su došli do ugovora za taj stan, po kome je Lončar deset dana nakon navodnog obavljenog posla kupio stan na Novom Beogradu od supruge najbrutalnijeg člana zemunskog klana Sretka Kalinića za 30 hiljada, a posle devet meseci ga prodao za 50 hiljada evra.

Početkom 2017. godine, verovatno ogorčen što nije dobio obećano mesto direktora u Koridorima Srbije, bivši ministar Velimir Ilić u javnost iznosi fotografiju na kojoj Zlatibor Lončar grli vođu zemunskog klana Dušana Spasojevića. Vučić je tada „objasnio“ ovu fotografiju time da je navodno Lončar operisao oca Dušana Spasojevića, mada, prema izrazima njihovih lica, pre deluje da je Spasojević nekako pomogao Lončaru, a ne obratno.

Kada je sredinom 2019. godine bivši načelnik UKP Rodoljub Milović u intervjuu KRIK-u i NIN-u Lončara ponovo doveo u vezu ne samo sa zemunskim klanom već i sa Darkom Šarićem, Lončar je izgovorio jednu od omiljenih rečenica ove vlasti – neka nadležni organi reaguju.

U odnosu na ove slučajeve, onaj inače sablastan slučaj iz novembra 2015, kada je Lončar kao ministar zdravlja na TV Pinku komentarisao sadržaj psihijatrijskog kartona bivšeg direktora „Kurira“ Aleksandra Kornica (prvi slučaj „preumljivanja“ ovog lista, tada u epizodi „Srbijo, izvini“) ne deluje kao nešto posebno. Inače, tadašnji poverenik za zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić podneo je zahtev za pokretanje prekršajnog postupka (i) protiv Lončara, kao odgovornog lica u Ministarstvu zdravlja, a taj slučaj je dve godine kasnije – zastareo. A ko se još seća da je Lončar na Aerodromu čekao onaj nesrećni helikopter poslat u maglu, u kome je poginulo sedam osoba? (Vučić: „Ne dam Gašića i Lončara!“)

Ako je Lončarov „slučaj“ najteži, ubedljivi šampion u broju afera u koje je umešan jeste ministar finansija i nekadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali. Ko još pamti da je Vučić 2016. rekao da iza noćnog nezakonitog rušenja kvarta u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u trenutku kada je Mali gradonačelnik?

Najzaslužniji za otkrivanje najvećeg broja afera Siniše Malog jeste portal KRIK. Mali je tada kao savetnik potpredsednika vlade Aleksandra Vučića kao direktor dve ofšor firme sa Britanskih Devičanskih ostrva za nečiji račun kupio 24 stana na bugarskom primorju i jedan uknjižio na svoje ime.

Bivša žena Siniše Malog ga je optuživala da ju je naterao da potpiše lažnu izjavu o prihodima koje je, navodno, dobila u nasledstvo (95.000 evra), čije poreklo Mali nije mogao da objasni Agenciji za borbu protiv korupcije. Marija Mali je u intervjuu KRIK-u ispričala da tadašnji gradonačelnik ima jedan stan u Beogradu i dva apartmana na Kopaoniku za koje Agencija ne zna, da ju je fizički napadao pred decom, da joj se „pohvalio“ da je on odgovoran za rušenje u Savamali, da joj je nakon razvoda rekao da je sudija koja treba da odlučuje o starateljstvu nad decom „njegova“… I zbilja, deca su prvo dodeljena Siniši Malom, da bi potom bivši supružnici izdali zajedničko saopštenje u kome kažu da će se zajednički brinuti o deci.

Na suđenju za starateljstvo, Siniša Mali je izjavio da školarine za decu u iznosu od 60.000 evra godišnje plaćaju „prijatelji iz inostranstva“.

KRIK je podsetio i na „rane radove“ Siniše Malog, koji je za vreme vlade Zorana Đinđića zaposlen u Agenciji za privatizaciju kao direktor Centra za tendere i tu ostao do kraja 2003. godine. Poslednja privatizacija koju je Mali uradio u ime države bila je privatizacija Beopetrola, kojeg je kupio ruski Lukoil. Tada je Lukoil zastupao Srđan Dabić, nekadašnji košarkaš Crvene zvezde. Savet za borbu protiv korupcije označio je ovu privatizaciju kao štetnu jer Lukoil nije ispunio svoje obaveze, a Siniša Mali se, nakon odlaska iz Agencije, zaposlio – upravo u Beopetrolu. Sedam godina kasnije, 2012, Siniša Mali je upravo sa Srđanom Dabićem sarađivao u kupovini ta 24 stana u Bugarskoj.

KRIK je otkrio i da je Siniša Mali sam sebi prodao firmu za pola miliona dolara, i to firmu koju je prethodno dobio na poklon od oca Borislava. Zbog ovoga, ali i drugih transakcija, angažovala se i Uprava za sprečavanje pranja novca, koja je u svom izveštaju navela više sumnjivih transakcija u kojima je Mali učestvovao. I Uprava i Agencija za borbu protiv korupcije su svoje nalaze prosledile Višem tužilaštvu u Beogradu, koje nije pokrenulo istragu za pranje novca, nego je predmet prosledilo Prvom osnovnom tužilaštvu koje je samo pokušalo da ustanovi da li je Mali prijavio svu svoju imovinu (Mali je platio 200.000 dinara, i postupak zbog neprijavljivanja imovine je bio obustavljen).

Siniša Mali je u maju 2018. zamenio Dušana Vujovića na mestu ministra finansija, i time postao i predsednik Koordinacionog tela za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma. A ko se još seća da je ujutru na dan velike poplave u maju 2014. Siniša Mali građanima Obrenovca rekao da ostanu kod svojih kuća? I kakve ima veze što je Univerzitet u Beogradu konačno, nakon više od pet godina, proglasio doktorat Siniše Malog – za plagijat?

Već smo pominjali Vulinove „švrćane“, a preskočićemo skandale koje Vulin svojim zapaljivim, veoma često mržnjom natopljenim izjavama pravi skoro svakodnevno.

Najpoznatiji „slučaj“ ministra Vulina jeste to što nije mogao da objasni – barem nije bilo razumu bliskog objašnjenja – odakle mu nešto više od 200.000 evra kojima je kupio stan na Zvezdari sredinom 2012. godine, dok je bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Baš nekako u to vreme je država dala oko milion evra (unapred) za ugradnju nadzornih kamera u Zvečanu na Kosovu. Nije poznato šta je i da li je išta od tih kamera ugrađeno, a država je ta dokumenta proglasila strogo poverljivim.

Elem, Vulin je prvo rekao da je stan skuplji od 200.000 evra kupio od prodaje jednosobnog stana vrednog 40.000 evra, pa je potom rekao da je pare pozajmio od ženine tetke koja živi u Kanadi. Ostalo je nejasno da li ta žena uopšte postoji, pošto je, prema podacima KRIK-a, Vulin dostavio Agenciji nepotpisan ugovor. Još je manje jasno kako je Vulin uneo sve te pare u zemlju – na račun ih nije dobio, a „proslavio“ se dajući odgovor koji savršeno opisuje tehniku pranja para: naime, pošto pare nije dobio na račun, a u zemlju može da se bez prijave unese samo do 10.000 evra, Vulin je izjavio da je pare unosio višekratno, 9000 po 9000 evra, i tako dvadesetak puta.

Nedavno, otkrićem BIRN-a da su se na poljoprivrednom dobru Jovanjica gajili hektari marihuane, mediji su zlobno podsetili da je Vulin svojevremeno tamo išao da bere paradajz, na šta je Ana Brnabić imala biser izjavu: „Pa, svojevremeno je tamo bilo i Panonsko more. Pa šta sad to tačno znači?“ A i ko se još seća da je brat državnog sekretara u Vulinovom ministarstvu uhvaćen kako diluje drogu vladinim automobilom?

Slično Vulinu, zanemarićemo fakat da Ivica Dačić pravi skandale maltene kad god se pojavi u javnosti – ili do’vati mikrofon da peva, ili razbija tanjire, ili i sam koristi zapaljivu i opasnu retoriku prema ex-Yu državama, ili, naprosto, daje nedolične izjave i ne ponaša se dolično za ministra spoljnih poslova.

Dačić se tokom 2008. i 2009, tada kao ministar unutrašnjih poslova, viđao sa Rodoljubom Radulovićem, sada nepravosnažno osuđenim švercerom kokaina, trenutno u bekstvu, i članom narko-klana Darka Šarića. Dačićev šef kabineta Branko Lazarević je Raduloviću navodno odavao tajne o praćenju pripadnika grupe Darka Šarića – za šta je bio optužen, ali i oslobođen krajem 2019. godine, pošto je sudija iz dokaza izbacio sve telefonske razgovore Lazarevića i Radulovića, kako je pisao KRIK.

Već je u legendu ušlo „koferče“ – kofer sa 100.000 evra koji je policija našla u stanu tadašnjeg viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića, koji je kofer primio, a tu je još bio i Vladimir Zagrađanin, tada direktor marketinga SPS-a koji je kofer doneo, da bi Kreditno-eksportnoj banci bila vraćena dozvola za rad.

Sa Zagrađaninom je u Simićev stan ušao i Ivica Dačić, ali je izašao sam, pre njih, taman pre nego što je policija upala. Tada je SPS davao manjinsku podršku vladi Vojislava Koštunice, a telefonski poziv Dačiću, par minuta pre ulaska policije, uputio je Dejan Mihajlov, tada generalni sekretar Vlade Srbije. Uzgred, i Simić i Zagrađanin su oslobođeni optužbe.

A i ko se još seća da je Ivica Dačić bio portparol Socijalističke partije Srbije u vreme kada je SPS bio odgovoran za ratove, pljačku što ovdašnjih, što tuđih građana, sankcije, zločine, bedu, hiperinflaciju…?

SVEŽE

Nebojša Stefanović je diplomirao i doktorirao na Megatrendu, a njegov otac nema nikakve veze sa firmom GIM – ovako bi ukratko glasila zvanična istina ministra unutrašnjih poslova. Problem njegov, a i građana Srbije, jeste što je svaka od ovih tvrdnji izrazito problematična.

Kako je sajt „Peščanik“ još 2014. otkrio, doktorat Nebojše Stefanovića vrvi od plagiranog sadržaja. No, komisija Megatrend univerziteta utvrdila je da je sve sa Stefanovićevim doktoratom u redu, a pet godina kasnije ministar unutrašnjih poslova našao se u situaciji da mora da bezuspešno objašnjava kako to neko može da diplomira u firmi koja nema veze sa obrazovnom delatnošću i kako dvogodišnje „studije“ u firmi mogu da se priznaju kao četvorogodišnje studije univerziteta. Diploma srednje škole je, za sada, nesporna.

No, mnogo veće probleme od akademskih Stefanović je imao sa biznisom svoga oca. Najpre je BIRN 2018, zahvaljujući uzbunjivaču iz Krušika Aleksandru Obradoviću, otkrio da je otac ministra unutrašnjih poslova Branko Stefanović učestvovao u prodaji oružja u Saudijskoj Arabiji, da je bio u fabrici Krušik kao deo delegacije kompanije GIM, čije je poslovanje, pokazaće posle istraživanje NIN-a i novinara Vuka Cvijića, astronomski napredovalo od kako se vlasnik GIM-a Goran Todorović udružio sa Brankom Stefanovićem.

Priča je iz nekog razloga mirovala godinu dana, da bi eksplodirala u septembru 2019. nakon pisanja portala „Arms voč“. I Nebojša Stefanović i Aleksandar Vučić su više puta slagali građane o ulozi Branka Stefanovića, uporno negirajući (Vučić: „Pa šta?“ „Objasnite mi biće krivičnog dela.“ „Stvarno ne razumem smisao ove afere“, i slično) da je Branko Stefanović umešan u trgovinu oružjem. A Stefanović senior ne samo da je bio u Krušiku kao deo delegacije GIM-a, nego je i na proleće 2019, kako je BIRN otkrio, bio član delegacije GIM-a koja je zajedno sa delegacijom Ministarstva unutrašnjih poslova posetila italijansku fabriku oružja Bereta.

A ko još pamti da je, prema pisanju BIRN-a, otac Branko išao po gradu sa 300.000 evra u rancu i nudio ih za hotel „Šumadija“? I ko se još pita odakle ministru vila na Bežanijskoj kosi?

I napokon, predsednica Vlade Ana Brnabić. Ukratko, dospela je u žižu kada je kao zaposlena u Continental Wind Serbia 2016. svedočila u javnosti da njen tadašnji poslodavac nije bio reketiran i da kum njenog budućeg poslodavca – Nikola Petrović, tada direktor Elektromreža Srbije – nije tražio mito od kompanije u kojoj je zaposlena.

Ubrzo nakon toga postaje najpre ministarka državne uprave i lokalne samouprave, a godinu dana kasnije i predsednica Vlade. Ko još pamti da je imala firmu sa advokatom Igorom Isailovićem, bliskim saradnikom Siniše Malog u svim njegovim poduhvatima? I ko još pamti da je brat Ane Brnabić Igor jedan od direktora kompanije Assecco, jedne od onih kompanija koje su imale koristi od uvođenja obavezne Dina kartice za građane tokom 2018. godine?

foto: sava radovanović / tanjug