И(ЈЕ)КАVIЦА

Kad se sa srcem kuha, kuha se Podravka juha – slogan je uz koji su odrasle čitave generacije u državi koja se tada zvala Federativna Narodna Republika Jugoslavija.

I na čitavom potezu od Triglava do Đevđelije – što je, doduše, smišljeno tek u vreme sumraka pomenute države – nikome nije zasmetalo to što se kaže juha, a ne supa. Prednosti, među tek stasalom generacijom radnica-domaćica bile su tolike da su leksička pitanja bila u sedamdeset osmom planu: umornim radnicima-nedomaćinima bilo je lako podgrejati stomak kesicom. Ovi se nisu bunili, prijalo im je sve to; uostalom, živeli smo u vreme sveopšte idustrijalizacije „drugog talasa“, kako bi to rekao Alvin Tofler, kada je bilo tako šik (danas bi se reklo in) odlaziti na modne revije, a ne u kuhinje ili na njive. Pošto bez njive nema supe, ako imamo supu iz kesice, ne treba nam ni njiva. Logika je bila vrlo prosta, čak i poučna: četiri tanjura juhe – četiri minuta kuhanja.

Uz sve to, čitava moja generacija što je tek sedala u drvene klupe, pa tamo morala da secka i lepucka raznorazne albume i albumčiće (tako se tada škola učila) imala je gratis ćar: na kesici „kada se srcem kuha“, bio je petao. Prelep, na srebrnoj foliji, bleštav, pa sam zamišljao da samo tako mora izgledati galski petao. E, taj petao krasio je valjda dve trećine albumčića pod nazivom „naše domaće životinje“ u razredu od nas tridesetak, među kojima je većina za petla čula samo kao za francuski grb; ne i nešto stvarno, živo; ponajmanje ono od čega se prave kesice.

Trebalo je se da magija instant kuvanja proširi po čitavoj bivšoj nam državi, pa da dobijemo i prve supe. Ne znam da li je iko to primetio, mislim onaj trenutak kada je juha postala supa; i da li je neko po nazivu birao kesicu; i da li smo više voleli Magi, Knor ili domaćeg prvenca Podravku; biće da je ukus bio jedini sudija.

*

Početkom sedamdesetih iz bratske nam Hrvatske stigao je još jedan brend (tada se to zvalo samo marka) što se kao epidemija proširio čitavom urbanom bivšom nam domovinom. Šta je tajna magazina „Start“, odavno su prestali da nagađaju znalci. Valjda je to prestalo da bude tema. Da li su to bile, kako se lepo kaže „obnažene lepotice“ na famoznoj duplerici, više nije bitno. Nije bitno ni da li je to lepa kolor štampa (imali su to i drugi), da li debljina od čak sto strana (bilo je još takvih), da li tekstovi što pre svega interesuju urbano stanovništvo (nisu li, uostalom, i svi magazini u to doba bili takvi) da li takozvani ozbiljni intervjui (i toga je bivalo, još i više). Ili možda, sve to zajedno?

Čini mi se, bitno je nešto treće: „Start“ se, naravno, štampao latinicom, ali već od prvog broja koji sam počeo da čitam nešto mi je zaparalo oči. Bio je to jezik. Čini mi se prava kolevka onoga što će se mnogo kasnije nazvati BHS (bosansko-hrvatsko-srpski) što je zvaničan jezik samo u Haškom tribunalu.

Tako, na primer, za oznake meseca u godini nije korišćena niti hrvatska, niti pak srpska leksika: bili su to jednostavno peti ili dvanaesti mesec. Pa, vi to čitajte kako vam drago. Ima izraza koje smo odvajkada, ne samo od novohrvatskog, teško razumevali. Ni toga u „Startu“ nije bilo. Bila je to prava, zdrava, gotovo književna ijekavica. Mnogo pre Haga, vispreni urednici u „Startu“ shvatili su da im je mnogo važnije da ih što više ljudi razume, do da isteruju neku svoju ličnu (ne)pravdu.

Nekako u to vreme, proboravio sam pod moranjem, čitaj: u uniformi, neko vreme u Zagrebu. Radio sam svoj posao pa, pošto sam dosta putovao po jedinicama Pete armije, pomalo tezgario u „Večernjaku“. I već prilikom prvog teksta tada visprena – kasnije se upisala među molere, ali to nije tema – urednica mi je skrenula pažnju: „Ne morate da se trudite da pišete ijekavski. Pišite kako inače pišete. Mnogo mi je lakše da gde treba ubacim ‘ij’, nego da izbacujem viškove!“

*

Mnogo godina kasnije, što pamte i oni koji ne pamte „galskog“ petla; koji se ne sećaju da je postojala vojska koja je imala armije – među njima i Petu, bog da joj dušu prosti; koji o Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji uče, i to više nego skromno, na časovima istorije; koji ne znam da li bi u ukrštenim rečima mogli tačno da odgovore na pitanje šta su Triglav ili Đevđelija; prolaze pored bilborda u Beogradu.

Na njima reklama za, pazi sad, original „Svatovsku supu“ made in Podravka, Koprivnica, Croatia.

I eto opet nama senfova u deset ukusa iz Koprivnice, sad će da nagrnu i Magi, Knor, i ništa više neće biti isto. „Nikada više supa neće biti juha!“, uveravaju me moleri.

Zašto moleri?

Ko je bio u Konzum trgovinama, mogao je da vidi isto što i u Maksi supermarketima: Ariel, Tide, ulošci sa i bez krilaca; sve ono što se vrti na reklamama iz jednog studija, a sa više glasova i naglasaka.

Ko je u prestonici Hrvatske zatražio neki magazin, ponudili bi mu „Gloriju“. Isto kao i ovde, mada je ono njihovo, a ovo naše izdanje. I pločnici su nam isti. Ono su samo njihovi, ovo naši… I bezbroj je primera.

Ukratko, džaba ste krečili.