Trešnja

Legenda: moja devedesetjednogodišnja baba kaže da je ispod trešnje rođen moj tata. Ne baš pod drvetom, ali na tom mestu nekada je stajala kuća u kojoj se porodila.

Bile su to rane šezdesete. Selo. Bolnica udaljena nekoliko kilometara, automobila nije bilo, a porođaji kod kuće nisu bili ništa posebno. U svakom slučaju, to dete danas je penzioner, a njegovo dete piše ovaj tekst.

No, vratimo se mestu događaja.

Otkada dopiru moja najranija sećanja, naše dvorište obeležava jedno staro, veliko stablo trešnje. Kuće odavno nema. Ostalo je samo mesto na kojem je nekada stajala, opasano šimširom koji je gotovo jednako star kao i trešnja.

Dvorište se tokom godina menjalo. Menjala se kuća. Menjale su se ograde, staze, pomoćne zgrade. Ali šimšir i trešnja su ostali, kao dva orijentira oko kojih se vrtelo vreme.

Pod tim drvetom provela sam veliki deo detinjstva. Tu su se kuvali ručkovi od blata, tu smo se skrivali kada igramo žmurke, tu smo nalazili hlad tokom vrelih dana. A kada bi stiglo proleće, beli cvetovi trešnje krasili bi naše dvorište. Krajem maja, krošnja bi postajala naše omiljeno odredište.

Trešnja, ponavlja baba iz godine u godinu, zri za “letnjeg Svetog Nikolu”. Taj praznik pada 22. maja, mada bi se, sudeći po našoj trešnji i babinoj teoriji, datum mogao pomerati i po dve nedelje unapred ili unazad. Nekih godina plodovi bi pocrveneli već sredinom maja, nekih tek početkom juna. Ali za nas je pravi kalendar bio jednostavniji: kad trešnja sazri, počinje najlepši deo proleća.

Nikada njeni plodovi nisu bili krupni i sjajni kao oni koje danas viđamo na pijacama i u supermarketima. Nisu bili ni posebno slatki. Barem ne po merilima odraslih. Ali mi trešnje nismo kupovali. Naša trešnja bila je jedina koja nam je bila potrebna i zato nam je bila najslađa.

Brat, deca iz komšiluka i ja verali bismo se po granama satima, dok se stomak ne naduje. Jeli smo trešnje pravo sa drveta, bez pranja i bez mnogo razmišljanja o tome šta se sve može kriti među lišćem i plodovima. Najviše smo voleli one gotovo crne, prezrele od sunca. Danas znam da bi se neki zgrozili nad takvim načinom uživanja u voću, ali tada nam to nije padalo na pamet. Trešnje su se jele tamo gde su rasle. One s tog drveta jedem tako i danas.

Postojalo je i jedno nepisano takmičenje: ko će se popeti više. Uvek je postojala neka grana koja je izgledala kao granica između dozvoljenog i zabranjenog. Peli bismo se sve dok nas neko od starijih ne bi primetio i viknuo da siđemo. Visoke grane su krhke, govorili su. Možeš da padneš. Možeš da se polomiš.

Upravo zato bile su najprivlačnije i nije se desilo da neko padne.

Na njima je ostajalo najviše plodova. Prvo bismo obrali sve što možemo sa zemlje. Zatim bismo se peli na ogradu. Onda bismo savijali grane koje možemo da dohvatimo. A tek na kraju dolazilo je ono pravo ‒ veranje po stablu.

I pored sve naše upornosti, vrh je gotovo uvek ostajao neobran. Najviše grane pružale su se prema žicama za struju razapetim između bandera. Delovale su nedostižno, kao da pripadaju nebu.

Kasnije sam se odselila. Najpre zbog studija, zatim zbog posla. Godinama se dešavalo da propustim sezonu trešanja. Ispitni rokovi, obaveze ‒ sve se nekako poklapalo sa vremenom kada stablo daje plodove. Vraćala bih se kući i zatekla samo peteljke ili pokoju zaboravljenu trešnju među lišćem visoko na vrhu stabla.

U međuvremenu, trešnji je odsečen vrh zbog kablova za struju. Odsečena je i pokoja grana koja se osušila. Ali i dalje je visoka, ogromne krošnje, i još stoji svedočeći vremenu i našim životima. I dalje svakog proleća olista, procveta i rodi.

Možda je baš zato volim više nego mnoga druga stabla. Imamo sada još jednu, mlađu trešnju u dvorištu iza kuće. Ona rađa krupne plodove, kao one s pijace. Čak sam se i popela ove godine na nju, ali nije to isti osećaj. Slađa je, ali ne vraća u detinjstvo.

Ona trešnja ispred kuće nije samo drvo. Ona je neka vrsta porodičnog stabla. U njenim granama nalaze se priče o kući koje više nema, o babinom porođaju, o očevom detinjstvu, o našem odrastanju, veranju i izgrebanim kolenima i rukama.

I zato ovih dana sa posebnom pažnjom gledam Milu, moju sedmogodišnju bratanicu, kako stoji na ogradi i pokušava da dohvati najbliže grane. Potpuno isto kao što smo nekada radili brat i ja.

Trešnja je u međuvremenu ostarila. Stariji smo i mi. Nadživela je neke članove naše porodice, ali neke stvari, izgleda, ipak nastavljaju da rastu iz generacije u generaciju.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!