Tramvaj

Čak i kada bi postojala mogućnost da iskoristim vremeplov, ne bih umeo da lociram precizan početak moje fascinacije tramvajima. U svakom slučaju, znam da je u pitanju veoma rani uzrast, otprilike pre mog petog rođendana. Najzaslužnija za ovo moje interesovanje je činjenica da su moji tetka i teča u to vreme stanovali u ulici Vojvode Stepe u Beogradu, kojom redovno prolaze tri tramvajske linije, i sve se ukrštaju na Banjici: 9, 10 i 14, sa okretnicama u Bloku 45 na Novom Beogradu, na Kalemegdanu (iza Zoo-vrta) i u Ustaničkoj ulici, baš tim redom. Budući da se njihov stan nalazio na jednom od nižih spratova solitera, tik uz prugu, bilo je neizbežno čuti u delimično preciznim vremenskim intervalima žustro kloparanje tramvaja pod prozorom, od rane zore pa do oko 23.30, kada bi poslednji tramvaji prolazili ulicom, pravo na spavanje. Ni sam ne znam zašto, ali kad god bih, vikendima tokom kojih bih prespavao kod njih, pred odlazak u krevet čuo poznati zvuk okretanja točkića po pruzi, za tili čas bih zaspao.

Tramvaji, naravno, nisu uvek radili na električni pogon. Njihovi počeci su bili sasvim drugačiji budući da su išli na konjsku vuču. Legenda kaže da su se prvi tramvaji pojavili u Velikoj Britaniji tokom prve decenije 19. veka, mada nisu služili za prevoz ljudi, već prvenstveno za prevoz robe, što je, u duhu vremena, bila najpraktičnija svrha imajući u vidu industrijsku revoluciju koja je tada na Ostrvu bila u punom jeku. Neki drugi, pak, zasluge za rođenje ovog vida prevoza pripisuju Amerikancima. Iako se na tlu te države tramvaj pojavio znatno kasnije u odnosu na Britaniju, tačnije početkom tridesetih godina 19. veka, činjenica da je u pitanju bio prvi tramvaj za prevoz putnika presudila je da se Sjedinjene Države smatraju kolevkom tramvajskog prevoza. Pronalazač prvog tramvaja je izvesni Džon Stivenson, takođe i projektant prve pruge u Njujorku po kojoj se ovaj tramvaj kretao, poznate New York and Harlem Railroad. Prvi putnički tramvaj je nastao po narudžbini Džona Mejsona, bogatog bankara i industrijalca iz Njujorka, koji je želeo da se na ovaj način povežu čuvena Četvrta avenija i Harlem River. U ovom konkretnom slučaju znaju se i tačni datumi: 26. novembra 1832. pomenuta pruga je svečano otvorena, a dvanaest dana kasnije prvi tramvaj je prošao njom. Na konjsku vuču, razume se, mada su, prema nekim svedočanstvima, čak i ljudi bivali angažovani da vuku novo čudo tehnike, doduše u vanrednim situacijama. Samom Stivensonu je sledeće godine dodeljen američki patent za ovaj pronalazak.

Novo vozilo će neizbežno stići i u Evropu. Već sredinom 19. veka u većem delu našeg kontinenta tramvaji postaju nezaobilazno prevozno sredstvo, a pred kraj tog veka će uslediti elektrifikacija prevoza. Kada je o Srbiji reč, čast da prodefiluje našim ulicama tramvaj će imati, sasvim logično, u Beogradu: 14. oktobra 1892. godine osnovan je današnji GSP Beograd, a prva linija gradskog prevoza u bogatoj istoriji ovog preduzeća nosila je prigodnu oznaku – tramvaj broj 1. Popularna „jedinica“ je vozila od Slavije do Kalemegdana, a uz povremene izmene trase preživela je sve do kraja Drugog svetskog rata, kada se sa pruge preselila u sećanja Beograđana. I ovde se istorija ponovila: prvi tramvaji saobraćali su sa konjskom zapregom, ali već tokom prve decenije 20. veka otići će u istoriju pošto su tadašnji gradski oci prepoznali potrebu za elektrifikacijom saobraćajne mreže, doduše sa zakašnjenjem u odnosu na veći deo Evrope. Taj posao je poveren Belgijskom anonimnom društvu, kompaniji proverenog renomea koja je i u drugim zemljama uspešno obavljala ovu delatnost. Beograđani će tokom narednih decenija upoznati tramvaje iz raznih delova Evrope: belgijske, italijanske, češke, nemačke, švajcarske i španske, kao i, naravno, tramvaje domaće (tada jugoslovenske) proizvodnje.

Moja prva sećanja vezana su za češke tramvaje, popularne „katice“. Tom nadimku kumovao je njihov serijski naziv KT4. Ranih 90-ih, primetivši moju zadivljenost tramvajima, teča me je vodio da se provozamo nekoliko stanica, najčešće do okretnice na Banjici, mada je bilo i dužih vožnji, na primer do Slavije, a pamtim i da smo jedanput „devetkom“ stigli na drugi kraj grada, do okretnice u Bloku 45.

Tadašnji tramvaji su bili mahom u crveno-beloj garnituri, osim ako su bili ukrašeni nekom reklamom; jedan kojeg se posebno sećam je bio ljubičast, sa zelenim tufnama. Teča mi je kasnije ispričao da je iskočio iz šina i tako završio svoj radni vek, zbog čega mi je bilo mnogo žao. Od tada je prošlo više od 20 godina, tetka i teča više ne stanuju na Voždovcu, ali kad god me put nanese pored pruge i čujem poznati zvuk okretanja točkova po šinama, odmah mi se u sećanje vrate vožnje sa tečom, ukus Vasine torte koju je tetka spremala i uspavljivanje uz večernji pohod tramvaja na pruzi.