Temišvar

Šetajući mirnom obalom Begeja posred Temišvara, jedan neprirodno sunčan oktobarski dan osvetlio je i uspomenu na rano detinjstvo u kom je Rumunija bila sastavni deo kuće u kojoj sam rođen. Jedna takva uspomena sa sobom nosi i činjenicu da su isti ljudi koji su u bekstvu od nasleđa surovog režima bezumnog diktatora stanovali u pomoćnoj zgradi dvorišta čiji je beton trpeo moje prve korake. Moj deda Mile kao jedan od najboljih majstora u čitavoj Negotinskoj Krajini, ujedno i najbolje ljudsko biće koje sam upoznao u životu, u svojim zlatnim graditeljskim pohodima zajedno je sa svojim bratom Tomom bio u neprekidnoj potrazi za dobrim radnicima.

Bilo je tu raznoraznih profila, od onih koji su samo u prolazu kod nas stanovali veoma kratako i otisnuli se put zapada, poput rumunskog doktora koji mi je poklonio čuvenu plastičnu pušku na koju su bila ljubomorna deca iz čitavog komšiluka. Sa druge strane, dedinog vernog radnika Pevca dugo smo sretali u dvorištu i vazda su se prepričavale anegdote o njegovoj čuvenoj frizuri u čiju čast je, kako su govorili, bio spreman i da pogine. Sa njim sam se sprijateljio, te sam ga od milošte i ja oslovljavao “Kuskre”, i pamtim ga kao stalnog člana dedine eskadrile za podizanje onih velelepnih gastarbajterskih vila koje sad zjape prazne. Naposletku je i on otišao, a polako su počeli da odlaze i ostali. Na buvljaku su se proredili šverceri, radnika iz Rumunije bilo je sve manje, cigarete su poskupele, a bugarske čokolade bile su i ostale katastrofa. Reč “Kuskre” se u Negotinu sve ređe čula.

Trideset i neku godinu posle Rumunske revolucije, eto nas u tom gradu iz kog je, navodno, ta revolucija i potekla, čije restaurirane secesionističke fasade blistaju, na čijem čuvenom Trgu Ujedinjenja stoji velelepna Srpska saborna crkva stara dve stotine pedeset i pet godina, a na samo par desetina metara preko puta crkve i katolička katedrala. Kažu da je upravo ovaj trg mesto okupljanja mnogih umetničkih hodočasnika i posebna gravura u detinjstvu jednog Miloša Crnjanskog.

U ovom gradu gotovo je nemoguće promašiti neko kulturno dešavanje, poput slučajnog gitarskog festivala na Trgu slobode ili nasumičnih džez svirki na raznim lokacijama. Kasnije smo se informisali da je u toku i džez festival. Ukoliko je nekom do nekog tradicionalnijeg diskursa i etno ambijenta, u ovoj ruži žanrova i ikebani kultura lako će nabasati na kafane koje doslovno puštaju muzičke snimke famoznih vlaških svadbi i služe palentu u mnogobrojnim varijantama, recimo kafana Miorița.

Paralelno sa Trgom Ujedinjenja je i Trg slobode, koji je epicentar nekih od pomenutih dešavanja, a nedaleko je i
velelepna rumunska Saborna crkva. Laganom šetnjom parkom i preko mosta stigli smo do prodavnice ploča koja se zove Viniloteka. Domaćin, koji se ovim poslom bavi više decenija, udostojio nas je demonstracije nekih muzičkih bisera, te smo se uz album Toda Rundgrena dotakli i priče o onim vremenima u kojima je on nabavljao ploče od prijatelja iz Beograda, jer je većina dobrih stvari kod njih bila zabranjena. Zbog toga nas je zavoleo, kaže, te veoma često svrati u Beograd, naročito na neki dobar koncert. Stara izdanja Majlsa Dejvisa i dalje planu za deset minuta od momenta puštanja oglasa na internet.

Obalu Begeja krase parkovi i biciklističke staze, šetači i čitači knjiga, mali mostovi, brodići i po neki restoran ušuškan u svekoliku floru i faunu ovog mesta. Na prvi pogled izgleda kako je sve podređeno normalnom ljudskom životu. Nema polomljenog stakla, poremećenih krikova umobolnih splavarskih stvorenja i ne čuju se duboki basevi degenirsanih hitova nekog plastičnog mutanta. Nema ni bezukusnih popodnevnih matinea za bogate dokone narkomančine, niti parade skupih automobila tik do rečnog korita. U toj šetnji pored reke nisam se ni jednom postideo što sam ljudsko biće, a to je kompliment koji se retko poklanja nekom gradu koji je na samo par sati od Beograda.

Od Temišvara smo se oprostili u muzeju komunizma, koji nije pravi muzej već kafić sa podrumom preuređenim u duhu dobro poznatog perioda. Stalna postavka ovog muzeja je zapravo ključ detinjstva mnogih generacija, kao da je u pitanju prolaz kroz vremensku kapiju koja nas postavlja ispred polica na kojima su izloženi predmeti što oslikavaju minule i gotovo zaboravljene segmente iz naših života, te se stiče utisak prisnosti i nostalgije na ovom mestu. Utisci se sumiraju u bašti kafića uz kafu, neko od mnogobrojnih izvrsnih rumunskih vina ili kraft pivo.

Tek nešto manje od polovine jednog prosečnog ljudskog života bilo je potrebno da se od šverca cigareta po pograničnim buvljacima, plivanja preko Dunava u potrazi za bilo kakvim poslom, bekstva od bede, maltretiranja, ubijanja i mnogih drugih tužnih zaostavština jedne nemilosrdne diktature stigne do renoviranja fasada, čistih šetališta i razvijanja turističkog potencijala jedne nacije.

To su bile prve misli koje su mi prolazile kroz glavu dok sam krčio svoj put nazad kroz nedeljni špic na Pančevačkom mostu trudeći se da ne psujem previše glasno.