Teleportacija pečene guske

O mobilnom telefonu prvi put sam nešto pročitao sredinom tridesetih godina. Imao sam pet, šest. Časna reč, ne lažem! Reč je o romanu za decu Eriha Kestnera Trideset i peti maj ili Konrad jaše preko Južnog mora. Evo i citata iz knjige objavljene 1932. godine:

„Gospodin, koji se pred njima vozio na pokretnoj traci za pešake, iznenada je izvadio iz džepa kaputa telefonsku slušalicu, rekao neki broj, a zatim viknuo: Gertrudo, čuj, danas ću zakasniti na ručak bar jedan sat. Moram da skoknem u laboratoriju. Do viđenja, srce moje! Zatim je sklonio telefon, stao na tekuću traku, pa je čitavši knjigu nastavio svojim putem.“

Erih Kestner je, inače, napisao i romane Emil i detektivi, Antun i Tačkica i bezbroj drugih knjiga za decu, ali takođe i roman „za odrasle“ Fabijan i scenario za nemački film Minhauzen.

Kao mladi novinar sam ga 1952. godine intervjuisao u Minhenu, nekako sam našao broj njegovog telefona fiksnog – predstavio se da sam iz Jugoslavije, da sam preveo neke njegove pesme, da bih… U redu, reče on, sutra u pet – i dodade ime neke kafane. Bojao sam se da ne spusti slušalicu, pa sam viknuo da, nažalost, ne znam kako izgleda, ne znam kako ću ga prepoznati, ali on me uteši: „Ne brinite, ja ću prepoznati vas!“ Našao sam, naravno, kafanu, ušao tačno u pet i stvarno mi sa nekog stočića mahnu maleni, sedi gospodin. Posle sam shvatio da je ta kafana tako ekskluzivna i za ono vreme skupa da je tu svako svakoga poznavao, pa mu je bilo lako da u loše obučenom, mršavom – tada sam stvarno bio mršav – momku nasluti jugoslovenskog novinara.

To je, doduše, druga priča. Pa zašto je onda pričam?

Ni tada, pa ni pre tridesetak godina, niko nije mogao da nasluti da će na početku novog milenijuma svako dete imati svoj mobilni telefon kojim će moći i da fotografiše, šalje poruke, snima video-zapise, sluša muziku i ne znam šta sve još, što ja ne umem.

Tim povodom hteo bih nešto da kažem o teleportaciji za koju tehnički pametni ljudi kažu da je neizvodljiva. A po čemu neizvodljivija od mobilne telefonije? Kao što je Kestner u romanu 1932. pisao o mobilnom telefonu, američki pisac Čarls Fort godinu dana ranije, već 1931, u svom romanu Lo! pominje teleportaciju.

Nemojte me pitati za detalje. Ne znam kako će funkcionisati. To me se ne tiče. Ja ne znam ni šta se događa u hidro, termo ili atomskoj centrali i kako se šta prenosi do moje kuće, meni je važno da se sijalica upali kada pritisnem prekidač.

Bilo je to sredinom devedesetih godina, moja žena i ja u Beču, moja ćerka sa decom u Beogradu, naš sin usred ratova na Balkanu kao dopisnik kome su oduzeli akreditaciju. Nismo imali pojma da ćemo uskoro svi imati po nekoliko mobilnih telefona, dok smo i po pedeset puta birali broj u Beogradu da bismo preko fiksnog telefona saznali kako su. U Srbiji sankcije, redovi za sve, prazni rafovi, a u našoj bečkoj rerni pečena guska.

Onda sam zamislio da postavimo napravu sličnu mikrotalasnoj rerni, u nju stavimo gusku, u Beogradu postoji ista takva stvar, pritisnemo nekoliko dugmića i guska je kod nas nestala, kod njih se pojavila reš pečena, miriše, puši se. Plašio sam se samo da zbog slabe struje u Beogradu možda usput ne nestane neki batak.

Teleportacija je, kako stručnjaci objašnjavaju, proces pomeranja nekog objekta sa jednog mesta na drugo. Rekoh, o tehnici nemam pojma. Ne razumem kako je moguće da ta sićušna naprava – mobilni telefon – moj glas ili to što vidim pretvara u nešto: zrake ili ko će ga znati šta, pa se onda bez žice i bilo kakvog posrednika negde u svetu ponovo slože moje reči ili se čak prikaže slika, pa još i pokretna.

Jedno je zvuk, drugo je i slika, a treće telo? Pa šta? Kažu da je na osnovu Ajnštajnove teorije teleportacija neizvodljiva, jer materija ne može da se dezintegriše. Ajnštajna ni inače ne razumem, ali zašto ga neko ne bi prevazišao? Nikola Tesla, Ajnštajnov savremenik, sumnjao je u njega, tvrdio je da nema pojma i da bi bolje bilo da samo svira violinu. Tesla je na Ajnštajna bio kivan već i zbog toga što je kao mladić u Cirihu radio u patentnom zavodu. Naš Tesla je uvek bio u sukobu sa patentnim zavodima, mrzelo ga je da svoje genijalne egzibicije opiše sa svim detaljima i sebi tako obezbedi patentna prava, pa su ga potkradali na sve strane.

Da li je to opet neka druga, treća priča? Može biti, ne znam da li se Tesla bavio i teleportacijom ili samo bežičnim prenosom energije.

Neću sada o teleportaciji na filmu, na primer, bimovanju austronauta sa svemirskog broda na nepoznatu planetu. Budimo ozbiljni. Teleportacija pečene guske ipak je jednostavnija, u najmanju ruku manje opasna, od dematerijalizacije živog čoveka. Svakako bi bila manja tragedija da guska tom prilikom propadne.

U međuvremenu je na univerzitetima u Insbruku i istovremeno Koloradu prvi put uspela kvantna teleportacija atoma i jona, a 2004. godine u Beču je Rupert Ursin jedan foton u kvantnom stanju teleportovao na daljinu od 600 metara ispod Dunava.

Šta sve to znači? Atom, jon, foton, kvantno stanje? Nemam pojma. Shvatam samo da napredujemo i to me je ohrabrilo da se ne zadovoljim samo teleportacijom pečene guske iz jednog sandučića veličine mikrotalasne rerne u drugi. Ja mislim da može i praktičnije. Nadam se da ćemo i taj problem rešiti pomoću nove generacije mobilnih telefona:

Ispecite gusku na klasičan način. Servirajte je. Slikajte je novim metodom pomoću vašeg teleport XDCT mobilnog telefona. Pozovite prijatelja, kumu, ćerku, sina ili koga hoćete u istom gradu, ili u romingu međunarodne teleport mreže. Neka svoj mobilni koji podržava teleportaciju upere u čisti poslužavnik. Kod vas će guska nestati, kod njih se pojaviti. Ostaje vam samo da poželite prijatno.