Sijetl 1999.

Ljudi sveta ne moraju da biraju između talibana i američke vlade. Sva lepota ljudske civilizacije – naša umetnost, naša muzika, naša književnost – leži s onu stranu ta dva fundamentalistička, ideološka pola (Arundati Roj)

Sijetl. Kišni grad. Mesto gde su se Meg Rajan i Tom Henks pronašli u simpatičnoj komediji Sleepless in Seattle, grad u kojem je svoj život proveo i tragično okončao Kurt Kobejn. Grad čiji su ljubimci u sezoni 1995/6, predvođeni Pejtonom i Kempom, neuspešno pokušali da preotmu NBA primat tada nepobedivim Bulsima iz Čikaga. Grad koji će postati sinonim za pokret od koga se očekuje da obeleži naredne godine i decenije. Naime, 30. novembra 1999. godine – evo već je otkucala i prva petoletka – njegove ulice su eksplodirale od anti/alter-globalističkih protesta. Pokret o kom se već duže govorkalo, punom snagom izbio je na svetlost dana i od tada borba protiv korporativnog globalizma nije više bila lokalna stvar. Samo je ostalo otvoreno pitanje tumačenja: da li su to glasovi očajnika kojima se poznati svet urušava pred očima ili pak nagoveštaji nečeg istinski novog.

To je pokret sa mnogo da a samo jednim ne. Ekološke grupe, pacifisti, grupe za zaštitu ljudskih prava, anarhisti, ženski pokreti, marksisti pa sve do nasilnih grupa kao što su neonacisti ili čak viškom energije a manjkom (društvene?) svesti zadojeni adolescenti, koji su tek oduševljeni osećanjem novopronašle pripadnosti, kao i tome odgovarajućom pažnjom javnosti. Kolumbijski Indijanci, brazilski seljaci bez zemlje, francuski proizvođači sireva, italijanski anarhisti, Grinpis – „u zanosu difuznog besa“ marširaju u istoj koloni. Od čuvenog „okidača“, tzv. bitke za Sijetl preko Melburna, Đenove, Praga, Vašingtona, Porto Alegrea, Okinave, Davosa, Barselone ili Njujorka; eksplodirao je masovni gnev desetina i stotina hiljada mladih ljudi, nezapamćen još od čuvene ’68 – koji ne preti da će se tako brzo ugasiti. Ogrnuti crvenim mantilima sa srpom i čekićem ili šeširima u obliku listova, u znak podrške umirućoj amazonskoj prašumi. Svi iza duhovitog i inteligentnog (koji pak neodoljivo podseća na dane slavnih studentskih protesta 1996/7) slogana Vodite ljubav, a ne trgovinu! koji opominje svetsku javnost gde se nalazi pravi problem današnjice, za razliku od vremena rata u Vijetnamu kada je originalni slogan nešto drugačije sadržine bio lansiran.

Heroj ovog pokreta svih pokreta postao je francuski zemljoradnik Žoze Bove, koji je – iako verovatno bez ikakve teorijske svesti ili aktivnog kontakta sa pokretom – svojim traktorom demolirao lokalni Mekdonalds, u znak protesta zbog zanemarivanja domaće poljoprivredne proizvodnje od strane francuske države. Skupovi njihovih protivnika su sastanci ljudi koje niko nije izabrao, za razliku od direktne demokratije koja se ovde promoviše. Da nisu samo negativno, već i konstruktivno usmereni, dokazuje i predlog da se višedecenijski rat niskog intenziteta između Izraela i Palestinaca reši na taj način što će Jerusalim postati prestonica obe države! Moto pokreta mogao bi se sažeti u jednu rečenicu: Protiv neoliberalizma, za ljudsko dostojanstvo! Nasuprot optužbama iz globalističkog tabora, ovde je reč o borbi za istinsku globalizaciju, onu koja dolazi odozdo, koja uzima u obzir suštinska pitanja ljudskog internacionalizma i socijalne pravde – umesto globalizacije odozgo, koja nameće umesto da pruži ljudima priliku na izbor.

Ove moderne okupljene nade sveta koriste sva pozitivna dostignuća globalizacije i kao svoje sredstvo uzajamne komunikacije uglavnom koriste internet i služe se engleskim jezikom; isto kao i njihovi protivnici. Samo jedan primer: poređenje istovremenih skupova masovnih razmera (onoga u Njujorku i onoga u Porto Alegreu). Oko hiljadu mladih bilo je okupljeno ispred zvučnika gde je uživo išao prenos uličnih demonstracija u NYC (održavanih zbog skupa G8) ispred hotela Valdorf Astorija. Glas reportera iz Indijskog medija centra čuo se u masi uživo preko interneta, pa je preko malih radio-stanica njen govor odmah prevođen na portugalski i tada emitovan. U jednom momentu server koji se nalazio u SAD je „pao“ i odmah je zamenjen drugim koji se nalazio u Italiji. Primer istinski ljudske i internacionalističke solidarnosti, zasnovane upravo na pozitivnim dostignućima globalizacije; s onu stranu neodgovornog radikalizma i(li) ispraznog, teoretskog vunovlačarenja.

Ovogodišnji slogan jednog od velikih korporacijskih brendova (Adidas) glasio je: Ništa nije nemoguće. Njihovi puleni, fudbaleri Grčke, osvojili su ove godine Prvenstvo Evrope, iako je to svima, računajući i njih same, samo nekoliko nedelja pre toga izgledalo potpuno nemoguće. Kakvi su izgledi na uspeh ovog mladog pokreta-u-nastajanju, u koga su – da dozvolimo sebi i malo patetike – uperene oči čitavog sveta? (No logo, Naomi Klajn) „U ovom trenutku, antikorporacijski ulični aktivisti opkoljeni su ljudima koji bi da postanu lideri i koji jedva čekaju priliku da ih preuzmu kao pešadiju. Valja odati priznanje ovom mladom pokretu što je do sada odbijao sve te planove i što je odbacivao svačiji velikodušno ponuđen manifest, ne pristajući ni na šta manje od prihvatljivo demokratskog, predstavničkog procesa putem kog bi sa svojim otporom prešli u narednu fazu.“

Na nezaboravne dane te revolucionarne ’68. neke je podsetilo – a neke, zbog već pristojne vremenske distance, prvi put upoznalo – i novo filmsko ostvarenje Sanjari prekaljenog maga celuloidne trake Bernarda Bertolučija. Mladi student Amerikanac, zatekavši se u doba velikog previranja u Parizu, upoznaje nove prijatelje, Francuze, brata i sestru, s kojima deli pasioniranu ljubav prema sedmoj umetnosti. Revolucija se paralelno odvija na nekoliko polja: umetničkom, erotskom i političkom. Naposletku, njihovu bezbrižnu novostvorenu zajednicu brutalno prekida cigla koja im s ulice razbija prozor i unosi prevratnički dah Onog Životno Realnog i njihove umetničke snove iskušava na najbolji način. Dobro došli u Veliki Svet. Ulica je nepodeljeno poprište borbe. Umetnost je tek predvorje akcije.

Impossible is nothing.