(Pr)očišćenje

Svaki kukavni posvećenik odmah će u rečenoj pretnji prepoznati nešto „pitagorejsko“, mada pasulj s tim nema nikakve veze. Reč je o bobu, predmetu starih prehrambenih zabrana pa, u tom smislu, objektu najraznovrsnijih istraživanja – od Levi Strosovih bazičnih struktura, preko teorija o metempsihozi tj. seobama duše, do argumentovanih teorija o praktičnoj zdravstvenoj koristi. Koja, opet, sa (pr)očišćenjem ima veze samo uz pretpostavku da je duša osuđena na seobu e da bi, kroz duže ili kraće vreme, okajala grehe te svršila na Ostrvima blaženih u jednoj, odnosno prešla prag nirvane, u sasvim drugoj tradiciji.

Otkako je, kako kažu, propao komunizam, (pr)očišćenje se ponovo vratilo u svakodnevni jezik. Politički, dakako. I, s obzirom na neupitne vrednosti globalnog političkog novogovora, verski takođe. Elem, lustracija. Enciklopedijsko-leksikonsko-rečničke odrednice suvoparne su koliko i treba da budu: najsažetiji Webster’s reći će da je lustracija očišćenje propisanim darivanjem i/ili žrtvovanjem, izvedenica od latinskog lustratio, svečanog očišćenja od grehova, odnosno lustrum, svakih pet godina održavane svečane i javne (državne) ceremonije žrtvovanja za očišćenje od grehova i pokajanje celog naroda. Rimskog, u izvornom značenju. Kako Rimljani baš i nisu bili naročito originalni, lustracija je u njihov rečnik ušla iz grčkog, gde je reč katharsis među lekarima značila čišćenje iliti pražnjenje creva, a među ljubiteljima mudrosti moralno (o)čišćenje duše, duha ili već čega god. To je, tako nekako, onda bilo. U vreme globalizacije tumačiti lustraciju kao sranje ili proseravanje nije dopustivo, bar zbog zahteva politički korektnog jezika. Otud ne valja pominjati ni Empedokla – koji, osim onog pasulja s početka, u svojim Katharmoi (Očišćenjima) kaže: „Jer ja sam jednom već bio i dečak i devojčica, grm i ptica, i nema riba što se praćaka u moru“, a naročito ne Heraklita i njegovo mrzovoljno zapažanje kako „uzalud ljudi nastoje da se krvlju očiste kada se desi da se krvlju okaljaju, kao god kada bi neko ko je u blato ugazio pokušao da se blatom opere“. Hrišćanske crkve svake fele su, kasnije, uvele svetu vodicu za instant (i)spiranje grehova, mada to svakojakim hrišćanima i inima nije, pa ni-dan danas ne smeta da temelj kuće zalivaju petlovom krvlju, ispovedaju se službenim licima ili reklamiraju nove modele automobila kao „lustrativne“ tj. one čiji motor pročišćava vazduh.

Reč lustracija zbunjuje svet: najlakše se pronalazi u rečnicima nejasnih/teških reči, u obliku kviza (alternative: a – kroki, b – sjaj politure ili c – ceremonijalno očišćenje), odnosno definicije tipa „obred očišćenja, posebno pranjem“. Uvek spremni, politički analitičari pobednika u hladnom ratu lustraciju su definisali kao „srednji put“ između krivičnog gonjenja narušilaca ljudskih prava i komisija za istinu koje ne čine ništa više osim objavljivanja podataka o njihovom kršenju. Česi su, odnekud, prvi doneli zakon o lustraciji (1991) čije je važenje posle pet godina produženo, možda zato što je od nadležnih nadglobalnih analitičara ocenjen kao najobuhvatniji i najbolje formulisan. Ukratko, on javni/politički život (pr)očišćava od svih koji su „služili komunistički režim“ od 25. februara 1948. do 17. novembra 1989. godine, uključujući tu i „ideološke kolaboracioniste“ režima, članove komunističke partije i/ili Narodnog fronta.

Nemam pojma koliko ima Čeha, ali oni valjda znaju koliko ih ima čistih odnosno (pr)očišćenih. Recept je, međutim, zanimljiv. Ne budi primenjeno – što rekao Branko Ćopić – ali neodoljivo se nameće pitanje: kako li bi izgledala sprska vlada podvrgnuta češkoj lustraciji? Ili bar nekoj komisiji za istinu? Mada, čujmo i drugu stranu, pitanje je i gde bi ovde bili postavljeni granični datumi selekcije za (pr)očišćavanje? Od 20. oktobra 1944. do 5. oktobra 2000? Ili od već nekog datuma 1937, kad nam je vatikansko-kominternovsko-masonska internacionala poslala Generalnog Sekretara, pa do osnivanja Socijalističke partije Srbije (ili do njenog ukidanja/zabrane, što da ne)? Od Rastka Nemanjića naovamo, ili od osnivanja Nacionalsocijalističke partije Nemačke, kako bismo uz blagodati lustracije okusili i okrepljenje denacifikacije? Ukratko, lako je dokazati da je lustracija ideološki – utoliko i politički, verski odnosno nemetafizički – program diskriminacije, postavljen zahtev, bez obzira na to da li se okončava robijom ili pranjem ruku (odnosno, u politički korektnom svetu, izvinjenjem nekome zbog nečega).

U leto 1999, kada je bombardovanje stalo, okupili smo se – porodica i prijatelji koji su se zatekli u Beogradu – na iću i piću, pa opet isto iz početka. U prirodi, kao što valja. Ponekad mi se, i sad, čini da je to bilo najlepše proleće na svetu. U neko doba pomislio sam da je taj skup beba, dece, mladića i devojaka, roditelja i njihovih roditelja, pa čak i njihovih roditelja, neka svečanost povratka životu.

Ali ne lustracija.