Praznik

Kažu da reč praznik ima veze s prazninom jer se za praznike ne radi. Zanimljivo, jer obrnuto bi značilo da je radni dan „pun“, mada ga niko ne zove punik.

Za vreme praznika, dakle, ne radimo. Ali šta radimo kad ne radimo, što bi pitao Kristofer Robin Vinija Pua, ili Vini Pu Kristofera Robina, ko bi sad znao? Praznujemo, to jest slavimo. U mnoštvu jezika reči za praznik i slavlje su iste ili međusobno zamenljive. Slavlje i sve druge izvedenice – proslava, slava, slaviti itd. potiču uglavnom iz verskog, odnosno religioznog rečnika. Zato što su praznici oduvek, od najstarijih vremena, prvenstveno bili dani svečanosti (još jedna reč!) u čast kosmičkih sila ili bogova.

Obeležavanje – praznik, proslava ili festival (opet jedna reč!) – Nove godine verovatno je jedan od najstarijih rituala ljudskog roda. Njime se obeležava kraj jedne i rođenje nove godine, dakle jedan za nas prirodan ciklus, posledica banalne činjenice da Zemlja kruži oko Sunca. Najstarije ljudske kulture o kojima nešto znamo obeležavale su početak nove godine – u koje god doba da su ga stavljale – kao trenutak obnove života koji nije baš sasvim „prirodan“. To jest, kome treba pomoć da se dogodi. Zato su Vavilonci, koji su imali kalendar od 12 meseci sa po 30 dana, onih 5 dana „viška“ do isteka astronomske godine smatrali nesrećnim – i nisu bili sigurni da će se godišnji ciklus obnoviti bez rituala koji je bio poveren kralju kao oličenju nebeskih, božanskih sila. I tako bi, posle pet dana straha da svet ne okonča u ništavilu, bučno, burno i radosno proslavljali obnovu godine do koje, naravno, ne bi došlo da kralj nije obavio propisane radnje.

Nova godina počinje 1. januara u velikom delu sveta, onom koji koristi gregorijanski kalendar.

Jevrejska nova godina počinje 163 dana posle Pashe, što za sada znači da ne pada pre 5. septembra ni posle 5. oktobra.

Kineska nova godina pada u zimu u vreme mladog meseca, što može da se dogodi bilo kog datuma između 21. januara i 21. februara.

Tibetanska nova godina se „šeta“ do janura do marta.

Tajlandska, kambodžanska i bengalska nova godina slavi se od 13. do 15. aprila.

Etiopska nova godina pada 11. septembra.

Sunitska nova godina slavi se svaka 354 dana, jer je zasnovana na lunarnom kalendaru. Zbog razlike u odnosu na astronomsku godinu, Muslimani suniti povremeno u jednoj „našoj“ proslave dve „svoje“ nove godine. Iranska nova godina obeležava se na dan astronomskog početka proleća.

U Rimu je počinjala 1. marta, sve dok Julije Cezar 45. godine stare ere nije uveo novi kalendar – koji se danas zove stari kalendar – po kome nova godina počinje 1. januara.

Mletačka republika je 1. septembar zvanično smatrala početkom nove godine sve do kraja 1797.

U srednjovekovnoj Evropi za početak nove godine korišćeni su različiti datumi, ali se do XIII veka u većini zemalja Božić, 25. decembar, smatrao početkom nove godine. Istovremeno je u drugim zemljama kao početak nove godine uziman praznik Blagovesti, 25. mart. U Francuskoj od XI do XVI veka Uskrs je bio početak nove godine uprkos komplikacijama koje je proizveo kao „pokretni“ praznik koji ne pada uvek istog datuma.

Francuska republika je u svom zvaničnom kalendaru za prvi dan nove godina uzimala jesenju ravnodnevnicu, prvi dan posle ukidanja monarhije, 21. septembra 1792. Kalendar je važio do 1805.

Javne praznike, bez obzira jesu li oni sekularni – povezani s nekim važnim istorijskim ili političkim događajem – ili predstavljaju važne datume u verskoj tradiciji različitih crkava, priznaje država (otud se kod nas zovu „državni“). Ono što se često događa, da praznik padne u neradni dan pa se slavlje produžava i na prve radne dane naziva se „konsekutivni“ praznik i svuda u svetu ljudi ga koriste za praznična putovanja. Neke države su to spajanje radnih i neradnih dana ozvaničile, pa Japanci imaju „zlatnu nedelju“, Poljaci „majovku“ od 1. do 9. maja, a Irci spojen Dan Sv. Patrika s Velikim petkom i Uskrsom, ukupno deset dana praznovanja.

Verske praznike ne vredi nabrajati, jer ih svaka od nekoliko stotina crkava u svetu ima najmanje nekolicinu, čak i ako zanemarimo poslednjih godina dosta raširenu obnovu „paganskih“ praznika. Floralija je bio rimski prolećni praznik posvećen obnovi godišnjeg životnog ciklusa. Rimske prostitutke smatrale su ga svojim sopstvenim praznikom.

U čudnije praznike svakako spadaju Dan boksa (26. decembra u zemljama nekadašnje britanske imperije), Dan baka i deka u septembru (uveo ga je američki predsednik Džimi Karter 1978), Dan maćeha (četvrta nedelja u oktobru) i mnoštvo lokalnih praznika i festivala koji mogu postati turistički događaji prvog reda. Bez obzira na to da li država nešto „priznaje“ kao praznik, ljudi svašta slave i za veselje koriste najneverovatnije povode. Tako praznik broja Pi pada 14. marta, Međunarodni dan marihuane 20. aprila, Dan stripova 24. aprila, Dan bez pantalona prvog petka u maju, Nacionalni dan pričanja u liftu poslednjeg petka u julu, Nacionalni dan donjeg veša 11. avgusta, Dan glupih pitanja 28. septembra, Dan letećih špageta svakog petka…

Prvoaprilske šale na južnoj hemisferi prave se 1. oktobra.