Pozorište

Lenja panonska leta deci kadgod nisu bila baš ništa naročito. Kraj škole, posete rodbini, poneko jadransko litovanje i malo disciplinski blagotvornog dečjeg rada po baštama. Znao se tu zalomiti i pokoji angažman na pripremanju zimnice, popravci kakve šupe il’ kotarke, a krečenje svinjaca i kokošinjaca bilo je pod mus. Sve ovo prvo i pre besomučnog orcanja po prašnjavim ulicama zastrtim onom divnom, mekanom, toplom prašinom koja se tokom pljuska pretvori u žitko blato, ono koje posle, kad se zasuši, tako lepo pršti s nogu dok preskačeš lastiš il’ jurcaš za fudbalom.

Umelo je leti biti i kirbaja raznih: vašara, kojekakvih bučeva i seoskih slava, osobito u vreme žetve. Sve to sliči jedno drugom i da nije bilo šećerne vune i ringišpila svake fele ne bi ni vredelo pomena.

Taman kad svi ovi kermesi prođu, a pre sezone svadbi, sledi onaj najbolji od svih: tanyaszínház! Salaško pozorište oduvek je bilo ono nešto što očudi svako naše leto. U vreme kada nije bilo mobilnih i interneta, a u selu beše tek pokoji telefon, dan, mesto i vreme nastupa ove trupe, koja i dan-danas gostuje po manjim mestima bez pozorišta, moglo se saznati na regionalnom ili lokalnom radiju, a eventualno i iz oglasa ispred mesne zajednice.

Uzbuđenje među meštanima tih dana bilo je skoro neizdrživo. Jednako uzmuvani bili su i deca i odrasli. Svi su pokušavali da saznaju i jedni drugima što tačnije prepričaju sve što su unapred čuli o predstavi. Te smešna je, te nije. Te moderna je i ništa se ne mož’ razumeti, te nije, nego glumci nemaju ni čestite kostime, a izgleda da baš nisu ni vežbali. Te ima i pevanja i onih kudravih perika i ‘aljina sa žiponima, a muškarci sve u hulahopkama i cipelama na štikle, al’ nije opera.

„Jedina opereta što valja vazda je bila Kraljica čardaša! Za drugo žali bože vremena i truda“, bio je jedini ikad izrečeni umetnički komentar naše inače baš nagluve omame uvek kada bi načula reč „opera“.

Sve ove rasprave padaju u vodu kada ujutru na dan predstave sokakom zakloparaju pozorišne taljige. Dok se nad njima vijori ručno vezena zastava trupe, mamurni glumci u navrat-nanos obučenim kostimima viču sa kola:

„Stiiiglo salaško pozorište! Večeras preeedstava i u vašem selu! Kod fiskulturne sale, počinjemo kad se smrkne.“

Kažu tada uvek i naziv predstave i šta ja znam, ali to već više niko ne sluša. Svi trče na kapiju da vide i čuju glumce uživo, kao da će se samo tako uveriti da će večeras zaista biti pozorišta.

Samo nebo zna kako to popodne prođe. Pokušavali smo da ga prekratimo čak i uhodeći glumce po selu u prozaičnosti njihovog života: dok su u pekari kupovali hleb, muvali se po svom kampu ili išli na štrand. Kada bi nas spazili i obratili nam se, sve cičeći smo bežali kud koji, kao da smo čuli glasove bogova, pesme junaka il’ videli sijanje zlatnoga runa. Šta smo mi tad znali da oni prvo mesec dana žive u seoskom kampu pripremajući predstavu, a posle još mesec dana putuju svaki dan u drugo selo da je izvode. Njihov entuzijazam, bez kog svega toga ne bi bilo, oduvek je bio zarazan.

Oko osam uveče kreće strka po kući da te bog sačuva. Oblači se nešto za svakidan, tanko, ali dugih rukava i nogavica. Mora se: antologijska je istina da potiski komarci ujedaju k’o kere. Onda se traže i isprobavaju šamlice i stol’čice koje je lako nositi:

„Al’ tak’e nađi da se sa nji’ ne mož’ baš lako privrnuti na mekanoj travi.“

Sećam se jednog Šekspira na motorima koji je zabezeknuo nazočne na nekoj ledini u Obornjači. Ludaš Maćija smo gledali na vašarištu u Bačkom Petrovom Selu. Tu smo busom dovezli i dvadeset naših gostiju iz Švajcarske i dve klupe. Postavili smo ih (i klupe i goste) u poslednji red, a oni su najedared svi od smeja popadali sa njih. Onda je i predstava prekinuta, da se, za promenu, i glumci čestito ismeju. Sećam se i neke parodije rok opere kod fiskulturne sale u Adi. Sitna deca su neprestano đipala i vriskala naporedo sa glumcima koje smo jedva čuli od njih. U Molu je bila jednom i neka (valjda) opereta ili komedija zabune, a sve se dešavalo u dvorištu jedne od lokalnih kafana. Cele te nedelje lilo je k’o iz kabla, pa se do vašarišta nije moglo. Nema veze: vesela publika bila je u kabanicama i kišobranima, a glumci su junački pokisli na improvizovanoj, majušnoj bini za lokalna tancovanja.

Vrhunac tog – zbog neudobnosti stajanja, šamlica i desanta komaraca – svojevrsnog vantelesnog iskustva, jeste kalapozás. Nakon što se poklone, protagonisti se razmile po publici pružajući joj šešire, kape, kecelje i druge rekvizite. U njih valja ubaciti nagradu za glumce. Nas nekoliko umeli smo i po par nedelja da se odričemo sladoleda i kabeze samo da uštedimo za tu priliku. Sećam se da je jedan moj mali drugar tako, od uzbuđenja zbog susreta sa likom iz predstave, u njegov šešir ubacio i svoj omiljeni kliker, koji je posle danima oplakivao. Plakali smo i mi sa njim. Znali smo da se sa klikerom i predstavom među uspomene polako preseljava još jedno leto, još jedna čarolija koje više nikad neće biti.