Posle ljubavi

Ima jedan stari Kaporov roman, Una, bejaše čak i film sa Šerbedžijom i Savićevom. Upamćen po nekoj ševi otpozadi uz ceđenje jal’ limuna jal’ grejpfruta preko jal’ nje, jal’ njega, ne sećam se više. To bejaše vreme kada se pisac bavio tiražnim romanima više nego nacijom, na obostranu korist. Elem, ima u tom romanu jedno razmišljanje na temu „šta ostaje posle ljubavi“. Pa nabraja tako Kapor navike – da se pale dve cigarete istovremeno, uzimaju dve čaše za vino itd… i završava sa: „Posle ljubavi ne ostaje ništa.“ Nikada se nisam slagao sa g. Kaporom po ovom pitanju, uvek bejah sentimentalista/idealista. Mišljah… i mislim tako, čak i 20 godina kasnije kada su mi ljubavni i ini vetrovi malo očvrsnuli i lice i srce. Ostaje, ostaje dosta toga. Od razglednica, pisama, ljubavnih ceduljica, crteža do milion gluposti koje su nam drugi poklonili za razne rođendane, božiće, godišnjice… Da ne govorim o sitnicama i krupnicama koje smo jedno drugom poklanjali. O zajedničkim džidžabidžama i fajfonglicama pokupljenih sa ovog buvljaka i onog putovanja. Šta sa njima kada prođe ljubav? Ko dobija pikslu maznutu u pariskom restoranu a ko džinovski grašak sa Tajlanda? Kako god da se podeli, nešto ostaje meni, zar ne? Ostaje i rupa u kolekciji knjiga ili CD-ova jer su baš te knjige/diskovi pripali onom drugom, zar ne? I rupa je imetak, i rupa je nešto što ostaje.

Drugi ostaje utisnut u nama i po sitnim navikama koje smo uz nju/njega stekli. Neke se vremenom tope, ali neke ostaju… Meni je recimo ostala „moja“ strana kreveta iako je dupli i mogu da se proširim danas do mile volje. Ostaje, bogu hvala samo na neko vreme, snažno osećanje samoće. Ne, jače od toga… Usamljenosti. Ostaje setan osmeh koji proviri jal’ kod nje jal’ kod njega kada se slučajno sretnu na ulici. Da ne govorimo o misli lastavici tipa – A kako joj/mu je sada? Da li je „hepi“? Ma našlo bi se tu još mnogo toga što ostaje, ali ja bih o jednoj drugoj nuspojavi nakon selidbe iz gnezda za dvoje u gnezdo za jedno. Da li ste primetili uopšte koliko je sve oko nas pravljeno za (bar) dvoje? Ako ste udvoje, niste… Sindrom JNA, dok nisam obukao SMB uniformu, nisam ni primećivao vojnike na ulici. Obukavši je, nisam mogao da verujem da me niko ne primećuje!

Prvi kelner koji me ne pita „Čekate nekoga?“, ili ne procedi „Vi ste sami?“, kao da imam šugu i sidu na oba obraza, dobiće napojnicu trostruko veću od ceha. Obećavam da neću naručiti samo kafu i kiselu, već komplet večeru, od supe preko predjela i pečenja pa sve do rezanaca s makom ili baklava, ako već u Solunu večeravam a ne u Novom Sadu. Biće to baš onako raskošno. Časna pionirska… Keve mi. A ako me ne smesti za onaj šugavi sto do WC-a, dupliram utrostručeno.

Alo, kasirke u bioskopima, obrat’te pažnju! LEPO sam rekao „Jednu kartu, molim vas“, i pružio novčanicu za koju se definitvno dobija samo jedna, a ne dve kove. Samo me ne pitajte „samo jednu?“ i kupiću ceo red, keve mi! Ali ne pitajte, leba vam… ne pitajte! Sestrice iz pozorišta, koncertnih dvorana, blagajni muzeja i galerija… takođe, lepo prosim.

Alo, kasapine… brate u tuđini, što se sporazumevamo ni na tvom ni na mom jeziku. JEDNU šniclu, alo… JEDNU. Una… adin… en… uan… Ajne šnicel. OK? Ne, sigurno mi ne treba više… 150 grama mlevenog mesa i šlus. Ne, nemam kera, nema ko da pojede višak a radije bih dva dana zaredom uzimao sveže nego da mi se vucara po frižideru.

Alo, cvećar… Dobar dan i vama, hvala, hvala ne treba. Nemam kome trenutno, ali biće… biće jednog dana. Da, drago mi je da posao dobro ide. Halo, da… jeste… Ne, ne treba mi komplet mini parfemčića za Novu godinu… ne, ni šminke takođe. Da, znam, jeste ranije sam naručivao, ali znate, to je bilo ranije… da, žao je i meni… da, drago mi je, hvala, do viđenja. Da, rado ću doći na prijem, hvala vam najlepše… ne, samo jedna osoba… Ne gospođa nije ozbiljno bolesna, nije uopšte bolesna samo… gospođe nema. Kako nema? Pa nema. Da, znam da je bila… dobro mi je poznato da je bila, ali verujte mi na reč, nema je. Dobro, znate šta, nema veze, neću ni ja doći… ne, ne… u redu je, ništa… hvala.

Uopšte ne razumem ovaj svet. Ništa po meri samca a samaca nije da nema… ima nas, bre, IMA. Zajedno sa pušačima, pretpostavljam da predstavljamo ugroženu sortu, ali ima nas! Nijedno gotovo jelo u samoposluzi nije spakovano za jednog. Sve supe u kesici su za četiri osobe ili, u najbolju ruku, za dve. Pa tisuću mu rajčica, da nas je dvoje ne bih valjda jeo iz kesice, već onako lepo spravljeno, sve sa govedinom i koskom i malo rena sa strane. Upravo zato što sam sâm i HOĆU supu u kesici! Ajde nađi negde ako možeš pakovanje toalet papira sa manje od 68 rolni? Moped mi ima dva sedista, auto pet… Turističke agencije te dobro zveknu po džepu ako se usudiš da putuješ sam na letovanje/zimovanje… Nema nam druge nego da se, ovako sami, samoorganizujemo. Pa ako nas UN prizna, super… a ako nas se ne seti, napred u ljubav!