Pomodarka

Pomodarka je izraz koji više niko ne koristi. Nije se koristio ni u mojoj porodici, osim kada se govorilo o mojoj tetki. Titulu pomodarke tetka je dobila od svoje majke, koja je prva primetila opčinjenost modom kod svoje ćerke. Tetka je uvek znala koje boje i koji krojevi su najmoderniji. Njeno interesovanje za modu nikada ne bi bilo predmet porodičnih komentara da ona nije htela i da izgleda u skladu sa najnovijom modom. Moja porodica čvrsto se pridržavala građanskog morala, a jedan od njegovih postulata bio je da žene treba da budu elegantne, ali ne treba da „jure za modom“, jer to treba prepustiti nižim društvenim slojevima. Tetka je bila uporna u praćenju najnovije mode i u tom njenom uživanju nisu je mogli omesti ni podsmešljivi porodični komentari. Kada ju je prvi put ugledao očiju izvučenih krejonom, moj otac joj je rekao „molim te umij se, ličiš na Mefista“. Njeno pojavljivanje sa natapiranom kosom navelo je strica da joj kaže da izgleda kao da na glavi ima svračije gnezdo. Tetkino pomodarstvo nije nailazilo ni na podršku mlađih generacija. Kada ju je brat od strica ugledao u novoj beloj haljini sa teget apstraktnim šarama, rekao je da ga te šare podsećaju na krmače od mastila. Njene duge, uvek savršeno lakirane nokte ja sam nazivao kandžama.

Tetka je uspevala da prati najnovije modne trendove čak i ako joj okolnosti nisu išle naruku. U vreme kada je bio moderan ružičasti karmin, kojeg nije bilo na našem tržištu tetka je pokazala zadivljujuću dovitljivost. Stavila bi tamniju nijansu ruža, preko njega svetliju, a preko svega toga sjaj za usne i dobila bi ružičastu nijansu koju je želela. Za taj trud je od porodice nagrađena komentarom da joj usta liče na pavijanovo dupe.

Iako smo svi ismevali tetkino pomodarstvo, to ne znači da je nismo voleli i stoga ona ne samo da se nije ljutila zbog naših komentara već se i smejala na njih. Ona je znala da će dobiti porodičnu podršku onda kada joj je najpotrebnija. Kada je odlučila da se uda i saopštila to porodici, niko u tome nije video ništa loše. Međutim, početkom sedamdesetih godina brakovi između starijih žena i mlađih muškaraca nisu bili uobičajeni i tetka je rekla da misli da će činjenica što je njen budući muž desetak godina mlađi od nje izazvati ogovaranja. Jednoglasan porodični stav bio je da „pas laje a vetar nosi“ i da se time ne treba opterećivati. Nekoliko godina kasnije tetka je na porodičnom ručku saopštila da želi da se razvede. Posle par trenutaka ćutanja začulo se mrmljanje da je možda tako najbolje. Tetka je rekla da će to biti prvi razvod u našoj porodici. Nastao je gromoglasan smeh i svi su konstatovali da je ona stvarno luda kada misli o tako nečem.

Posle tetkine smrti šale radi sam počeo da brojim koliko je haljina imala. Stigao sam do 200 i onda odustao, iako ih je bilo još nekoliko desetina. Nešto posle nje umrla je i moja majka. Na majčinoj sahrani moj drug Miša pokazao je na tetkinu fotografiju na nadgrobnom spomeniku i upitao me ko je to. Odgovorio sam da je to moja tetka. Kazao je da je ona bila lepa žena. Rekao sam da ne znam koliko se njena lepota videla ispod te silne šminke pošto je bila velika pomodarka. Moja drugarica Dragana tada je prasnula: „E sada mi je dosta! Sram te bilo da tako nešto o njoj govoriš! Upoznala sam je par godina pre smrti. Kosa joj je bila sveže ofarbana u boju meda, koja je bila moderna među ženama njenih godina. Ti si joj rekao da izgleda kao da ima proliv na glavi! Ona je bila veoma elegantna žena, ali niko od vas to nije shvatao!“

Nisam pridavao značaj Draganinim rečima sve dok se nekoliko meseci kasnije nije dogodilo nešto što me navelo da razmislim o svemu što je rekla. Posle majčine smrti našao sam kofer u kome su se pored njenih starih haljina nalazile i neke koje su pripadale još mojoj babi. Pozvao sam Muzej primenjene umetnosti i ponudio im te haljine. Kustoskinja mi je rekla da ih donesem da ih pogleda. Kada sam joj odneo kofer, počela je da vadi haljine i iz jedne je ispala svilena marama. Prepoznao sam tu maramu. Bili smo na ručku kod tetke, a kada je trebalo da krenemo kući počeo je pljusak. Tetka je dala mojoj majci tu maramu i kada ju je majka vezala tetka je rekla da joj toliko dobro stoji da joj je poklanja. Majka nikada nije nosila tu maramu jer ju je smatrala previše napadnom. Prva stvar koju je kustoskinja uzela za svoju zbirku bila je baš ta marama. Pitao sam je zašto to čini.

„Zato što je kombinacija boja vrlo smela. To mora da je nosila elegantna žena koja se razumela u modu“, rekla je.

Vrativši se kući, razmišljao sam o tome šta se sve nalazilo među tetkinim haljinama i svedočilo o njenoj smelosti i eleganciji. A mi smo te haljine poklonili njenoj bedinerki! Shvatio sam i da je Dragana bila u pravu. Tetka jeste bila elegantna, samo se njeni pojmovi o eleganciji nisu podudarali sa našim. Na kraju sam učinio jedino što sam mogao. Otišao sam na groblje. Po prvi put sam prekršio pravilo da se buket može sastojati od dve boje cveća i iskombinovao šest boja cvetova. Da li je buket bio elegantan ne znam, ali je zasigurno bio smeo.