Pesma

„Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama“, pevali su tokom celog puta moji učenici. Kad bi neko počeo drugu pesmu, buntovno su se vraćali ovoj Đoletovoj i pevali je nekako meko, nekako ispovedno, kao da šalju poruke koje ne mogu nikom reći, a trebalo bi. Pred Postojnu smo stigli rano, još nisu posetiocima bila otvorena vrata, bilo je hladno, oni nenaspavani, nestrpljivi i razdragani, odlučni u odbijanju debelih pelerina, već spremni da zauzmu mesta u voziću kojim krećemo u obilazak Postojnske jame. Ona i on seli ispred nastavnika. Blažena hladnoća! Grejao joj je ruke, dao joj svoju jaknu, kose su im se pomešale dok su se, najduže, divili čovečijoj ribici, nisu se baš dugo bavili ukrasima kojima je priroda učinila ovaj deo zemlje fenomenom, sopstveni fenomen tek probuđene nežnosti bio je jači. Ljubav! Onda je on, na brodu od Rijeke ka Opatiji, spazio jednu Anđelu, nudio joj „Točkove“ da ih zajedno slušaju, slušali smo svi poznatu melodiju sa ogromnog tranzistora nekog stranca, a drugarice su ljuto pevale „ti i ja na putu prema sreći“, ona skrivala tugu u očima. Evo ih na godišnjici, posedali po dobro poznatom rasporedu. Nasmejani, govorljivi, samouvereni, u najboljim godinama. Pričaju o dogodovštinama iz škole, pljušte nadimci i dobacivanja, sećanja na kontrolne i odgovore koji zaslužuju da se prepričaju još koji put, pa i na ekskurzije i vragolije. Njih dvoje su u istoj klupi. Uvek. U restoranu sede jedno do drugog. Tamburaši počinju „Neki žive blizu, al’ daleko…“. Svi ustaju, pevaju horski, refren ponavljaju sa strašću i ja ponovo čujem ono pevanje sa porukama kao u onom autobusu na putu ka Postojni, Bledu, moru. Goca mi skreće pažnju na „golupčiće“ i nudi, bez zadrške, svoju bol dok pesme Harisa Džinovića pokreću erupciju meraka u vazduhu, slušam najbolju učenicu, uspešnu na svim poljima, i saznajem da je i ona tad zavolela svog druga iz razreda. Na vest da je umro, umrla i njena duša, veli. Voli da mu sretne decu jer vidi njegove oči… Žalim, zajedno sa njom, za divnim, visokim tihim dečakom iz VIII 1, sećam se širokog osmeha, toplih, pitomih crnih očiju, milog stidljivog dečaka sasvim drugačijeg od nje, večeras ranjive i spremne da se poveri svojoj nastavnici. „Rekli ste da neće boleti celog života, ali da ćemo pamtiti dok nas bude, onda na brodu“, govori mi samosvesna, raznežena žena, srcem devojčice. Kolega matematičar primećuje kako su naša deca živi dokaz da su rasla u sigurna i stabilna vremena, kako su visoki, lepi, negovani, kako se ne ustručavaju da pokažu ljubav i poštovanje prema svojim nastavnicima i kako mu taj osećaj ulepšava već posebno, po svemu, veče. U tišini stana, preteranoj posle bučne večeri, gledam fotografije dok melodije pesama nastavljaju da provociraju. Što bi rekao Prever, papir bi sigurno ostao prazan da nema ljubavi, o čemu bi se pevalo, da nema ljubavi, kakve bi bile godišnjice mature da ljubavi nema!? Ti ljudi, nekad moji đaci, čija deca već završavaju fakultete, ispunila su mi biće snažnim emocijama. Sa radija struji mazni havajski ritam. Sećanje na Randevu sa muzikom i pesme koje ne dam zaboravu: Bambina, Bambina, Ne mogu prestati da te volim, U Sorentu čarobnome, Crazy Love (a mi mislili da je to ime pa se rugali, o, o, o, Krejzila, lepe li pesme, ružnog li imena!?), pesme stizale sa Radio Novog Sada i postajale naše. Dragana Stojnića zavolela sam kasnije. Noćni radio program nije mogao proći bez njegovog glasa, onog glasa koji ogoljuje i razoružava, krade snagu pa duša zatreperi, ko jasika, po Ćopiću. „Jedan čovek i jedna žena, jedna ljubav za sva vremena“, pesma koja me tera da plačem. Nikad moji roditelji nisu bili u Veneciji, nikad ih ne vezujem za taj deo pesme, ali ono, dva su tela a jedna sjena, i, za sva vremena, to Dragan Stojnić peva za moju mamu, za mog tatu i ja slušam ovu pesmu i plačem, plačem i večeras u tišini junske noći koja miriše na maturske susrete i ljubavi, one školske, nezaboravne baš zato što su od snova, čežnje i ćutanja i ljubavi, i u dobru i u zlu, od koje, imamo li sreće pa je gledamo svakodnevno u svojoj kući dok odrastamo, postajemo jaki i smeli, zaštićeni i spremni da i za sebe u životu stvorimo takve iste dane ljubavi. Tata pevao „Oj, Jelena, ćeri moja jedna“, mama pratila. Posle brat počinjao „Jelo, Jelo, Jelo, Jelena“, snajka pratila, ostali uskakali, dvorište odjekivalo od srećnih glasova, plela se noćna letnja pesma u krošnje drveća, sevdalinka bosanska, vragolasta vojvođanska, stara izvorna srpska, puna tajne i boemštine starogradska, i završavala zabavnim melodijama jer samo mladež ostaje, peva tiho, šapuće, šalje poruke nekom, na nekom drugom sokaku, u nekoj drugoj avliji. U sobi spava moja ljubav. Zna da posle susreta sa učenicima, ili sa mojim društvom iz škole, ne mogu lako u tišinu. Nije tražio, kao obično, da mu pričam. Bolestan. Popodne smo slušali naše omiljene, nizale se jedna za drugom, Anastazija, Ramona, Španske oči, Jedan dan života, Enimalsi, Elvis, Pol Enka, Mišo Kovač, Arsen, Bisera, Lola, Devojko mala, Malenim sokakom, pa truba i saksofon što po duši riju, onda tajnoviti klavir i jecajuća gitara, sanjalačka i bećarska tamburica, sve sa naših kaseta ljubomorno čuvanih. Bezbroj reči nemo strujalo od njega ka meni, strahovi ispunjavali tišinu, a „samo nas nebo…“ snažno i uverljivo Mišino išlo je ponovo, ponovo, i opet. Pre neki dan išetali nas dvoje, nije ga bilo na ulici nekoliko meseci, oslonjen na štap i na mene, srećan. Hoda. Komšije radosno pozdravljaju. Hodamo. „Nisi mi rekla da je precvetala lipa, Mališa moj.“