Novine

Sećam se događaja iz detinjstva, moj nešto stariji rođak išao je u školu i čitao sportsku stranu „Politike“. Moja zavist je bila ogromna, znala sam da je „Politika“ bitna (viđala sam je svakodnevno u svojoj kući), a nisam znala da čitam. Naučivši slova, bila sam ujedno i zadovoljna i razočarana. Mogla sam da čitam bilo šta, a žalila sam što je za čitanje „Politike“ bilo potrebno tako malo – tek tridesetak slova.

Primetili ste sigurno da se ovih dana sva štampa zaodenula u šareno. Zašto su sve novine u boji, to još nisam sasvim odgonetnula. Priznajem da prija oku, ali.. Reči se mogu obojiti, mada ne i njihovo značenje.

Neko je poželeo da i novine prate tehnička dostignuća. Činjenica je da novine danas nastaju isto onako kako su nastajale i prve novine. Dovoljno si vešt da pronađeš vest, napišeš je, objaviš. Ako se to već ne menja, neka su bar slova u boji. Međutim, ne staje se na tome. Novine se sada reklamiraju i na bilbordima, poručujući na sve strane – oglašavanje, propaganda, marketing. Marketing je vrlo popularan, to je već stara vest, svi bi da se marketingom bave. Izgleda, i vlasnici i urednici novina. Marketer, propagandista, producent, sve se to stopilo u jedno i svodi se na – nađi pare, poboljšaj štampu, ko još obraća pažnju na ono što u novinama piše?! Mene šarena laža još nije prevarila.

Ja volim novine. Za televiziju sam odavno prestala da marim, radio slušam jedino u kolima, ali novine čitam uvek. U boji ili crno-bele, novine mi uvek pomognu da održim korak sa svim onim što ne bih želela da mi promakne. Novine su moj vodeći informator, selekcija onoga što ću videti i čuti.

Vremena su prilično burna, nekome se mora verovati. Ja najviše verujem sebi, a novinama prilično. Leto izmiče, počinje Svetsko prvenstvo u košarci, izbori i grejna sezona; imaće šta da se čita. Zato je bolje informacijama se naoružati na vreme.

Za novinarsku profesiju imam sve poštovanje. Čak sam pred kraj gimnazije razmišljala da se time i bavim. Znate i sami da je matura vreme kada na pamet padaju nemoguća rešenja. Nisam se opredelila za novinarstvo smatrajući da nikada neću biti sposobna da previše istražujem po nečijem životu, povinujem se uredničkim rokovima i izgubim mogućnost izbora da ne znam šta se događa u svetu. Na kraju sam se opredelila za jednako krvožednu (u najboljem smislu reči) profesiju, ali zadržavam pravo da vam ne kažem o čemu se radi (nije hirurgija). Neopisivo je blaženstvo čitati novine u krevetu uz jutarnju kafu. Ponekad kafi dodam i slatko, ratluk ili keks – „redno“, kako je govorio moj deda. Novine čitam od poslednje stranice, nikada ne dozvoljavam sebi da se odmah šokiram vestima iz politike i uvek čitam različitu dnevnu štampu, radi komparacije.

Jedini nedostatak je što morate imati nekoga da vam te novine donese u krevet, a taj mora ići da ih kupi jer se kod nas novine još ne razbacuju po dvorištima kuća. Pretplatite se i nadajte da je kurir ranoranilac. Prednost novina se ogleda u njihovoj mnogostrukoj nameni. Novine mogu poslužiti da se podupre prozor kad nastane promaja, da se na njih stave blatnjave cipele, da se na njima izrađuju krojevi iz „Burde“. Mogu se čitati posle više dana, meseci, čak i godina, i biti jednako zanimljive, mogu prekratiti vreme dok čekate nekoga na kafu.

Vremenom sam, kao veliki ljubitelj knjiga, napravila i mali kompromis između knjiga i dnevne štampe. Počela sam s velikim entuzijazmom da čitam nedeljnike. Oformila sam budžet za nedeljnike koji nekada jedva opstaje u mojoj studentskoj kalkulaciji. Nisam uzela stranu nijednom nedeljniku i čitam ih nekoliko s jednakim žarom. Volim kolumne i feljtone, a ponekad nešto i ostavim u svojoj nedeljnik-arhivi. Poslužiće, valjda, nečemu.

Ove nedelje je „Vreme“ baš pogodilo – vreme. Ovim brojem mi je čestitalo 21. rođendan i ja najlepše kažem hvala. Ukoliko bude nastavilo da izlazi četvrtkom, „Vreme“ će mi do 2020. godine uspešno čestitati rođendan još dva puta, 2013. i 2019. godine.

Čitajte novine!