Milica

Milica je bila najružnije štene koje sam ikada video. Jedva malo veća od šake, zift crna, sa krastama na leđima, prekrivena grozdovima krpelja, pacolikog repa i oštrih ušiju izjedenih od lišajeva, motala se unezvereno ispod stolova ribljeg restorana u Pržnu ispod hotela Maestral. Samo su oči odskakale od jadnog skeleta koji se ocrtavao ispod krzna, krupne, upitne, beskonačno tamne, nad njima dugačke trepavice, zbog čega ju je moja supruga kasnije zvala Sofija Loren. Bio je 26. avgust 1999, godišnjica rođenja moje babe po majci, koja je u dvadeset i šestoj godini umrla od tuberkuloze ostavivši za sobom troje dece. Zato je moja majka uobičavala da Milicu dovodi u mističnu vezu sa svojom mamom, mešajući slobodnim stilom anđeoske priče sa reinkarnacijom.

Ja Milicu nisam hteo. Usvojila ju je moja supruga, očistila od krpelja, kupila neku narukvicu koja je poslužila kao ogrlica, švercovala u apartmanu u Budvi. Naravno da smo je poveli sa sobom. Kada je ušla u auto i legla na zadnje sedište duboko je uzdahnula i nije se budila do Beograda. Pronašla je gazde, porodicu, bila je pošteđena sudbine uličarke u Crnoj Gori.

Tu počinje moj život sa Milicom. Veoma brzo krzno je počelo da sija, kraste su otpale, dlaka prekrila ožiljke. Spavala je u krevetu, sedela u krilu, počela je da veruje u nas, a samim tim i u sebe. Izgledom je bila pravi dodž, mešanac, crnog oštrog krzna sa žutim flekama na šapama, pas, kakvog svi prezrivo zaobilaze u azilima za pse hvatajući se za belu, pufnastu štenad. Kada je bila zadovoljna, rep bi joj se kočoperno dizao uvis izvijajući se u obliku znaka pitanja, otkrivajući deo krzna čije je belilo podsećalo na gaće. Ipak, bilo je nečeg otmenog u njenom držanju, nametnula se u Pionirskom parku i vrlo brzo stekla dobru reputaciju. Kao strela prave uši davale su vučjački karakter njenom izgledu, za šta je zaslužna moja supruga koja je strogo vodila računa da se ne oklempave dok je bila štene.

Milica je bila dominantna ženka i ko je nije poznavao, zazirao je od nje. Imala je nabusit stav, zaskakala bi manje pse, vrebala ih po parku, jurila i obarala. Ali nikada nikoga nije ujela, niti je to pokušala. Kada bi ugledala žrtvu, legla bi u travu, zašiljila uši, vrebala i onda potrčala kao iz praćke odapeta. Kučkari u parku su je zato sa simpatijama prozvali „Mica bu“, znali su da je dobroćudna, samo malo neprilagođena.

Sa psima nije bila naročito druželjubiva. Za dalmatinku Mazu je kao štene umislila da joj je majka i ponizno je obožavala. Ali je zapravo volela samo žestoke momke, jednog velikog vučjaka u Pionirskom parku, mislim da se zvao Džeri, i kasnije crnog, krupnog mešanca Blekija, koji je do kraja ostao ljubav njenog života.

Bila je neko vreme najbrži pas u parku. Zašiljila bi uši uz glavu, pa vrtoglavo jurcala očigledno ponosna što nikome ne uspeva da je prestigne i niko ne može da joj pobegne. Sećam se koliko je bila uvređena kada se pojavio neki hrt koji ju je s lakoćom ostavljao za sobom, samo je zakočila, okrenula se, došla do mene i povela me kući.

Čitav kraj je poznavao Milicu. Išli smo u kafiće, restorane, ulazili u prodavnice. Komšije su je pozdravljale, a ona bi zadovoljno na svaku ljubaznu reč prilazila da se pomazi. Svašta smo Milica i ja preživeli, porodične krize, demonstracije, suzavac, bežali smo od pendreka, napadali su nas agresivni psi. Nije se plašila, nije reagovala ni na petarde, ni na rulju. Bila je vidno zadovoljna životom, svojim mestom u krevetu i na sofi.

A onda su došle Bliznakinje i život joj se okrenuo naglavačke. Imala je šest godina. Bila je proterana sa krevata i najednom više nije bila u centru pažnje. Povlačila se u stranu i tek povremeno prilazila da im njuška nožice. A onda je jednom legla ispod njihovih krevetića i nikada više odatle nije otišla. Tu je ostala do kraja života, pas čuvar koji bdi nad Hanom i Ivom, kezi se, kada bi im neko nepoznat prilazio dok su bile bebe.

Milica je zavela red. Bila je starija i prva je došla. Kada su Bliznakinje prohodale, postavila im je granice: Nema vučenja repa i zavrtanja ušiju, nema jahanja, zna se koje su čije igračke. Za Ivu i Hanu Milica je bila baš kao mama i tata – nešto što se podrazumeva, što je oduvek i zauvek tu, u vidokrugu od kada su progledale, član porodice.

Kada su Bliznakinje dovoljno porasle da bi mogle smisleno da se igraju sa njom, Milica je već bila dama u godinama sede njuškice kojoj nije bilo do razdraganog jurcanja. Pravi nežni odnos zapravo su uspostavile sa Milicom tek pre nekoliko godina. Milica ih je pratila u školu, a kada bi se Bliznakinje vratile kući, prvo su trčale kod nje da se pozdrave. Pre spavanja došle bi da je pomaze, preko dana bi tu i tamo sele pored nje i nešto bi ćućurile.

Sa skoro petnaest godina Milica je bila neobično jaka i živahna. A onda je preko noći počela da se gasi. Nikakve injekcije, nikakva infuzija nije pomagala, njeno vreme je došlo. Oprostila se od nas, bila je spremna. Mi nismo. Plačem već sedam dana, u tajnosti, da Bliznakinje ne vide. Plače moja supruga, dušu je isplakala. Sahranio sam je ispod Rudnika pored jabukovog drveta.

„Tata, pa ja više nikada neću moći da pomazim Milicu“, kaže mi Iva sa suzama u očima. „Tata, ja nikada više neću moći da se smejem“, kaže mi Hana dirljivo ozbiljna. Milica je bila njihova najbolja kuca, kraljica, vole je najviše na svetu. Osećamo prazninu, šta god da radimo, nešto nam nedostaje.

„Početak je kada se rodiš“, reče svojevremeno Paja Minčić u predstavi „Olovka piše, piše srcem“. „A kraj – kraja nema“.

foto: a. ivanji