Matorac

Dođe čovek tako u neke godine za koje u ludoj svojoj mladosti ni pomišljao nije da će ih dočekati – i primeti da mu to prija. Moj omiljeni filozofski pisac, rimski car Marko Aurelije, kaže da kad čovek dođe u tako neke godine, onda se oslobađa svih strasti (naročito one) i može konačno da se posveti „razmišljanju i kontemplaciji lepog“. Marko Aurelije – doduše – tu starosnu granicu postavlja na četrdeset godina, ali tada se valjda živelo kraće – ili brže. Svejedno, fenomen se javlja, pa makar i desetak godina kasnije. Osim toga, on je bio stoik, što znači čovek disciplinovan, odgovoran i pažljiv, pa mu je to sa strastima (naročito onom) nekako lakše išlo nego nama, njegovim nedostojnim učenicima.

Počinje od unutrašnjeg života: smiri se čovek nekako, prestane da se žuri i – što je najvažnije – počne strože da razlikuje bitno od nebitnog. Posle se to zove „staračka mudrost“. Spava se mnogo i sanja se više – i lepše – nego ranije. Ti su snovi lepi, smireni, ponekad potresni i dirljivi, jer čovek sve više sanja svoje pokojnike, mile i drage; dramaturgija tih snova smirena je i duboka, nabijena sudbinskim porukama mira i nekog blaženstva. Voleo bih da sledim primer onog hobita, g. Bilba Baginsa, koji je u dubokoj svojoj starosti spavao po dvadeset sati dnevno i sanjao… Zatim čovek počinje da razlikuje bitno od nebitnog više nego ranije i strože, rekoh. Odjednom mi je dosta budala i njihovih budalaština: odbijam da čitam glupe knjige i novine, da gledam gluposti na ekranima (film, TV i kompjuter) i – što je najvažnije – da se družim s budalama. Evo već desetak godina teram od sebe razne: kad mi se jave na ulici, kad pokušaju da sednu za kafanski sto; povremeno sam u tome vulgaran i nije mi neprijatno; naprotiv. Neko će to nazvati staračkom mrzovoljom. Tako je. Mrzovolja je jedna od privilegija poodmaklih godina i treba je koristiti što više. Iz nekog razloga matorcima se to oprašta i uzima kao normalno; nije to bez neke.

S druge strane, u tako nekim godinama primeti čovek da sve više razume druge ljude – ako nisu budale; od njih smo digli ruke. To je druga strana mrzovolje: melanholičan stav glede ljudske prirode koja je kvarljiva. Bolje razumem pokvarenjake nego budale i – iskreno rečeno – više me zanimaju. Nekako su, brate, kreativniji; budale su jednoobrazne i dosadne. Mnogo je lepše razgovarati sa inteligentnim i kreativnim pokvarenjakom nego sa dobronamernom budalom (takvi su najdosadniji!). Pri tom je i bezopasno: u vašim poodmaklim godinama pokvarenjak ispravno procenjuje da tu nema neke koristi na vidiku, jer ga čitate kao knjigu.

Spolja, u društvenom životu, sve je to još lepše. Jednoga dana primetite da vam se mangupčići sa ćoška obraćaju sa „ćale“, a vi njima sa „sine“; lepo vaspitane devojčice pokušavaju da vam ustupe mesto u tramvaju, a vi izigravate starog džentlmena i odbijate sa osmehom; izvesna vrsta zrelih žena počinje milo da vas gleda; mlađi prijatelji i kolege uporno vam kažu „vi“ i morate od toga da ih odvraćate. Onda primetite da možete mladim devojkama da se obraćate sa „srećo“, „dušo“ i „lepotice moja“ a da se ne uvrede; da možete mlađanom policajcu da se obratite sa „sine“ ili „mladiću“ i da ne budete pogrešno shvaćeni. Društvo mlađeg sveta sve vam je prijatnije, pogotovo ako je ta omladina duhovita, pametna i lepa. Onda vas mlađe kolege i prijatelji opisuju kao „živahnog starčića“, „mudru starinu“ i „učitelja života“, kao što čini ono štene Boris Rašeta iz „Feral Tribune“, moj omiljeni kolega. Mlade i lepe cure lepo vas gledaju, a ne osećate nikakvu obavezu da iz toga izvlačite nepotrebne zaključke. Naprotiv: šta bi vam ćerka rekla da vidi kako muvate njenu najbolju drugaricu? Tu se onda uspostavljaju izvesna merila: na primer – ne petljati se sa ženama koje nisu barem deset godina starije od vaše najstarije kćeri (to je valjda dovoljno…).

Poodmakle godine imaju još neke prednosti. Možete da se oblačite kako vi mislite da treba, a ne onako kako diktira trenutna moda; možete da nosite ekstravagantne šešire i uopšte da dajete sebi na volju. Uostalom, u tim godinama možete skoro sve: da dajete skandalozne izjave; da zastupate nepopularne stavove; da nazivate ljude i pojave njihovim pravim imenima; da vas je baš briga šta će ko da misli – jer vam nije stalo, kao što zaista nije. Tu sad više jedva da imate šta da izgubite: posle svih tih godina – a naročito poslednjih deset – niko više ne može da vam zapreti ničime što već niste probali i preživeli. Treba vam sve manje jer ste spoznali razliku između bitnog i nebitnog; suvišnih materijalnih dobara lišavate se rado i lako; na sebe više ne date, jer mislite ne više na budućnost koja je od početka prekratka, no na večnost. Posao radite zbog posla – ne zbog sebe, jer ste shvatili da je Posao veći od svih nas. Primećujete da sve lakše puštate suzu kad vas nešto potrese; a sve lakše vas nešto potresa. Ranije ste se čudili kad primetite da vam suze cure u tastaturu dok pišete hladnu i objektivnu reportažu; danas šmrcate kao gimnazijalka gledajući izvesne dokumentarce na televiziji, koliko pre neko veče („Anatomija bola“ Janka Baljka).

I sve više mislite na smrt (memento mori), ali bez straha, jer se sve to nekako polako dovodi u neki svoj red i na neko svoje mesto. Život i iskustva počinju da se nekako sasvim razumljivo sležu i slažu; uspomene postaju selektivne po nekom kriterijumu u koji nema svrhe sumnjati (naša je duša pametnija od nas); čovek sve manje mrzi i osuđuje, a sve više bi da razume.

Ako se sve to složi i slegne kako treba, ostatak života javlja se kao lepa starost.