Liverpul

Ne, neće biti reči o gradu na severu Engleske, koji je iznedrio možda i najuticajniji rok kvartet u istoriji. U pitanju je istoimeni fudbalski klub, višestruko ovenčan trofejima i kod kuće i u Evropi. Zapazio sam ga kao dete, u drugoj polovini devedesetih, kada je BK televizija prenosila Premijer ligu, koju smo otac i ja često pratili. Dovoljno često da zapamtim imena bezbroj igrača različitih klubova, a ponajviše majstora u crvenom sa prepoznatljivom Karlsberg reklamom. Nakon određenog perioda, tokom kojeg sam gledao majstorije Mekmanamana, Faulera, Majkla Ovena, češkog čarobnjaka Bergera i ostalih, nije bilo dileme: zavoleo sam Liverpul.

U narednim godinama proučavao sam i istoriju kluba: daleke 1892. industrijalac Džon Houlding, posle peripetija sa vlasnicima drugog gradskog kluba zvanog Everton, u kojem je imao vlasnički udeo, odlazi iz kluba i osniva novi. Izbor imena nije bio pretežak, i tako je nastalo veliko gradsko rivalstvo. Brzo je usledilo vatreno krštenje: u prijateljskom meču na svom Enfildu Liverpul pobeđuje nejaki Roteran taun sa 7-1. Prvu titulu klub osvaja 1901. godine, a u narednim decenijama imaće promenljiv učinak, dotakavši dno 1954. ispadanjem u drugu ligu Engleske.

Kraj decenije označiće početak promena: 1959. godine na klupu dolazi temperamentni Škotlanđanin Bil Šenkli, koji odmah uviđa da je više od pola tima zrelo za rashod. Njegova filozofija dala je rezultat: podmlađen tim se 1962. vraća u prvu ligu, a dve godine kasnije debitovaće u Evropi. U drugom kolu Kupa evropskih šampiona za protivnika je došao belgijski Anderleht. Šenkli će pred meč doći na ideju koja je opstala do danas: rekao je igračima da, umesto dotadašnje crveno-bele garniture, nastupe u kompletno crvenim dresovima, kako bi na terenu izgledali krupnije. Promena je pomogla: Liverpul je pobedio sa 3-0 i zaradio večni nadimak Redsi (Crveni). Ubrzo će u tim doći sve same legende: Džon Tošak, Kevin Kigen “Supermiš”, Keni Dalgliš, moj večiti favorit Ian Raš… Klub tokom sedamdesetih i osamdesetih osvaja dva Kupa UEFA i četiri titule u Kupu evropskih šampiona – impresivan skor, koji je postavio temelje današnjeg Liverpula.

Generacija koja je učvrstila moju privrženost ovom klubu stupila je na scenu početkom ovog veka. U finalu Kupa UEFA 2001. Liverpul će pobediti španski Alaves sa 5-4 “zlatnim golom” u produžecima, a tom prilikom je mladi Stiven Džerard pokazao da će biti uzdanica kluba. Ipak, meč koji mi je do danas ostao u najživljem sećanju odigran je četiri godine kasnije: finale Lige šampiona u Istanbulu protiv Milana isprva nije obećavalo. Italijani su na poluvremenu vodili sa 3-0, što je izgledalo kao korak do ambisa. Čim je počelo drugo poluvreme, Liverpul je zagrizao: za petnaest minuta je od 0-3 stigao do 3-3! Goleadu je udarcem glavom otvorio Džerard, tada već kapiten i autoritet kome se veruje. Šmicer i Ćavi Alonso su nastavili niz. I jedni i drugi su žestoko napadali, a nakon jedne lavovske odbrane Jiržija Dudeka preznojio sam se od uzbuđenja. Na red su došli penali, poslednji čin drame. Ćale ne može da gleda, pa ja pratim i za njega. Seriju otvaraju igrači Milana i dva puta promašuju. Liverpul tri puta pogađa, a onda je usledio slovenski duel Jiržija Dudeka i Andreja Ševčenka. Iskusni Ukrajinac šutira tanko po sredini, ali Dudek skida loptu rukom i kraj! Liverpul je peti put postao prvak Evrope, a ja odrah grlo od silne radosti.

Prolazilo je vreme, Liverpul je i dalje bio u vrhu tabele, ali izmicala je titula prvaka, još od godine mog rođenja, 1990. Izluđivala me je dominacija Čelsija i Mančester sitija, a povremeni trofeji u kup takmičenjima bili su tek utešna nagrada. Onda je na klupu seo Jirgen Klop, čovek koji živi za fudbal. Razdrmao je klub, doveo Salaha i Manea i vratio nadu da tim može da osvoji Premijer ligu. To se i dogodilo: najpre je u proleće 2019. klub osvojio Ligu šampiona, a sledeće godine je, posle 30 godina suše, titula prvaka Engleske ponovo došla na Enfild. Svom drugu sam na početku te sezone rekao da će Liverpul da napravi žurku na terenu, na šta mi je on, kao navijač Čelsija, odgovorio: “Tek ćemo da vidimo!”. I videli smo, čestitao mi je titulu.

Pjer Paolo Pazolini je svojevremeno rekao da je “posle seksa i književnosti fudbal najveće zadovoljstvo”. Kad god gledam Liverpul, ova misao padne mi na pamet.