Kizina garaža

Iz polumraka nekadašnjeg garažnog prostora dopire zvuk pucketanja gramofonske ploče. Pod iglom se okreće jedna od the best of džez numera Bili Holidej. Priznajem da nisam ljubitelj džeza, ali ono što trenutno čujem savršeno odgovara ambijentu. Okružen sam kolekcijama vinila raznovrsnih muzičkih žanrova (od klasike do elektronike), a tu su i druge relikvije iz nekog prilično zaboravljenog doba.

foto: pexels / cottonbro

Na zidovima su izbledele crno-bele fotografije, uramljena umetnička slika grada Negotina iz Velikog rata, police sa retkim knjigama i stripovima Alan Ford, platna lokalnih slikara. Na plafonu razapeta zastava sa likom Če Gevare. U ćošku retro foto-aparat nikon kao da krišom ovekovečuje svaki naš pokret. Razmišljam o severnoameričkim Indijancima i njihovom verovanju da fotografije kradu dušu. U istom ćošku je kožna fotelja u kojoj zamišljam da sedi (muzicirajući, pišući ili tripujući) neko od slavnih stvaralaca ovog ili onog sveta ̶ neko poput Rundeka, Mike Oklopa ili Džona Lenona. Uz fotelju ćute električni klavir i raštimovana akustična gitara. Pije se espreso i bezalkoholni Jelen jer je u garaži konzumiranje žestine strogo zabranjeno. Više bi mi, doduše, prijala ledena limenka “zaječarca”, ali pravila kuće su pravila kuće. Preko puta fotelje leži udoban trosed. Pada mi na pamet švaleracija. Domaćin mi već prekida misli pridikujući: “Ti si oženjen čovek. Čisto da znaš da je ovde i privođenje zabranjeno”. Ne bunim se. Umetnost je ipak moj najdraži porok, a na ovom mestu gde smo sada ima je u prekomernim dozama.

Domaćin i glavni arhivar – kustos – dizajner enterijera garaže je Zoran J. poznatiji kao Kiza, inače moj veliki brat od ujaka. On je jedan od onih obično neobičnih ljudi. Horista, muzičar, svestrani zanatlija, diplomirani teolog, večiti protivnik vladajućih diktatura, jugonostalgičar, antinacionalista i pre svega humanista. Samozvani Softy Bear sa dušom deteta čija dobrota obično ide na živce onim manje dobrim, lošim i zlim ljudima. Na njemu je majica sa natpisom “Old Man”. To što na majici piše ne pristaje ni njegovim godinama, ni njegovom duhu, ni njegovim stavovima.

Prvi put sam ovde, i to u prolazu. Posao od sedam do devetnaest ostavlja vrlo malo slobodnog vremena i za porodicu, i za rodbinu, i za razonodu, i za dosadu. Nikako da stignem tamo kuda obično pođem, niti da krenem odakle nisam ni došao. Uobičajena zavrzlama u svetu brzog življenja i kratkog veka trajanja. Kiza i ja pričamo o politici, o ženama, o njegovim turnejama sa horom Merry Gospel, o drugarima iz Ateist Repa, o prijateljima iz kraja. Ponekad mu ti isti prijatelji svrate tražeći predah od običnosti, raspoloženi za privremeni beg od poznatosti svakodnevnih ljudi, mesta i događaja. DJ Ivanji je neko ko sa Kizom, u prostoru o kojem je reč, provodi mnoge dragocene sate. Pitam burazera kada će moći da sklopi i montira komarnik na mojim ulaznim vratima. Leto samo što nije, a uskoro će doleteti i prve proklete krvopije. “Ne znam, možda sutra. Ako ja ne stignem, poslaću Jucu sutra da uzme mere”.

Ustaje iz svoje fotelje, prilazi gramofonu Pioneer i menja ploču. Ovog puta više se ne čuje onaj tipičan šum vinila. U pitanju je nova novcata longplejka. Crveni vinil. Nešto drugačija vrsta muzike. Soul. I uz to još i domaći, srbijanski. Jedan od muzičara je Peđa, profesor trube i Kizin komšija iz stana negde blizu nas. Ne moram ni da pitam za naziv benda jer mi burazer opet čita misli. “Ovo su Fank Smaglers. Album su snimili u Češkoj… Slušaj.” Podešava potenciometre. Prvoklasna oprema i ozvučenje, još bolja svirka. “Soul je muzika duše, baš kao što to i sama reč kaže. Recimo da je fank muzika srca.”

U pravu je Kiza. On je uvek u pravu. U pravu je i Bob Dilan kada kaže da je svrha umetnosti da zaustavi vreme. Međutim, ovde sati prolaze brzinom svetlosti. U burazerovoj garaži vreme teče unatrag i zato ovde gosti bivaju sve mlađi. Još jedan dokaz da muzika i određena sveta mesta podmlađuju, pa čak i leče. Samo da spakujem utiske i krećem. Kasno je. Obojica sutra radimo, dajući time kap po kap svoje krvi i znoja za čašu blagostanja kasti na vrhu vlasti. Na rastanku mi poklanja podlogu za miša kompa koja je u obliku singlice. “Tvoja snajka sutra predveče pravi gibanicu. Ako budeš mogao, svrati do nas.”

Nije me čuo. Trenutno mu do ušiju ne dopire ništa osim muzike. Burazer je i dalje u nekom svom svetu, bivstvuje meditirajući uz zvučne stimuluse nekog drugog vremena. Znam da mu je lepše u sopstvenoj, kako je i sam naziva, “pećini” nego meni napolju, u mraku ulice grada koji je postao tuđ i negostoljubiv. To je tako jednostavna činjenica. Za kraj okidam fotku portala između svetova i odlazim kući sa zviždukom na usnama.