Dečko u Armiji

Moja prijateljica u čiju pamet mogu da se kunem piše mi pre neki dan, baš na ovu temu: „Šta ima za uživanje u tome kad je dečko u vojsci, sem možda povišene dramaturgije, akumuliranja osećanja… što si bez svakodnevnog ‘šta ima za ručak’…“ To je malo? Ne bih rekla. Na neki način, to može biti i idealna veza. Imam momka koji ne pravi gužvu, a sveprisutan je. To je zato što znam da moja Maca stalno misli na mene, da me, braneći se od zelenila oko sebe, čak i stalno ima pred očima. Koliko sam shvatila iz onog što mi je više puta nadahnuto govorio, ja mu dođem nešto kao zrak sunca kroz rešetke, ili svetla tačka na kraju tunela. Ja sam, još, žena ispred svih žena, dodala bih, jer sam njegova. Kaže i da, kad otvori moje pismo, kao da eksplodira bomba; u odgovorima mi zato stigne bombardovanje, jedino valjda koje regeneriše i opušta.

(Kolateralno uživanje je kad subotom kupujem koverte na grčko-kiparskoj pijaci; moj omiljeni prodavac urnebesnih pisama sa plavušom u 501 šorcu na froncle, Harley & Davidsonom i Mačorom još ne može da poveže, pogotovo od kad sam, izmešana sa klinkama koje su se grabile za nove primerke, jednoj umalo zavalila šamarčinu što mi je u trenutku nepažnje iz ruke otela odabrani primerak.)

Na neki način, suština uživanja u služenju vojnog roka mog Dragog upravo je u pismima, i razumem da su to ona ista požutela pisma, već napisana. Tužno bi bilo verovati da mi otkrivamo neke nove reči za ljubav, lepše i približnije stvarnom osećaju od onih koje su već napisane. Opet, baš nam se tako čini, a onaj koji je pisao govoreći isto (samo mnogo lepše) postaje ne naš pisac, nego pisac o nama. Takva je ljubav, misli da je u centru sveta, a bar je u centru našeg sveta.

Kada piše, moj dragi se poštapa i prigodnom literaturom. Stigao mi je, tako, jednog utorka, isečak iz „Vojničkog zabavnika“. U rubrici „Šta te muči cakani“, koja se, koliko sam pohvatala, bavi problemima mladih na služenju vojnog roka, objavljen je tekst „Ljubav kao ponašanje“. Tu se kaže da oni koji pravilno shvataju ljubav objektiviziraju svoje osećanje ljubavi određenom ponašanju prema voljenom objektu, a da oni koji nemaju pojma misle da ne postoji ljubav ukoliko ne postoji ponašanje koje ga uobičajeno objašnjava. E sad, kad sam se povratila od šoka da su pamfleti zidnih novina sa radnih akcija još uvek legitimni, ja sam svojoj Maci sve unapred oprostila. Dobio je blanko kredit do septembra za sve želje i čestitke. Stepen indoktrinacije kojoj je on izložen, kao što je ova „ljubavna“ (iako te mrzi, tvoj desetar te voli), zahteva detoksikaciju, i ja se za to psihički pripremam kako se približava petak. Rečeno je, ne u „Vojničkom zabavniku“ – „čak ako njen ideal dođe do tako savršenog izraza u voljenoj osobi, postoje trenuci u kojima ona oseća da se u idealu nalazi neka preteranost koju stvarnost nema“. Hoću da kažem, kad čujem ključ u bravi, ne znam hoće li mi u kuću ući Ivica ili marica.

Ali, brzo se (odmah) pokaže da je moja Maca sve bacila niz reku kad je prešla Dunav. Toliko mu je potrebna Normalnost da mu je čak i ja predstavljam. Moja Maca se mene toliko uželi da se njegovo uživanje (opet) pretvori u mojih pet minuta. On je toliko izmrcvaren da ja bez otvaranja diskusije mogu da budem ono što najviše volim – bezobrazna i razmažena; Maca to podnosi sa takvom lakoćom i uživanjem, u stanju blage omamljenosti posle kućnog pranja, da ja uopšte ne moram da se uzdržavam. Tako kad sam moju Macu jednom pitala da li kad idu na te terene da vežbaju i oni nose najlonske čarape na glavama, rekao mi je da će, ako i bude došlo do toga, on nositi moju čarapicu.

Osim toga, ja moju Macu, tek pristiglu iz laboratorije gde ga tretiraju hemikalijama iz konzervi, mogu da nahranim gotovo svim svojim eksperimentima (jedino neće krompir), a da pri tom on kaže da je to nešto lepše što je jeo u životu. Uživamo tako u pohovanim rabarbarama i raguu sa bananama, (zagorelom) sosu od rena i supi sa hlepčićima, musaki sa cimetom i salati od maslačka, i tako redom, a ja žurim da isprobam sve dok se ne vrati iz vojske. Znam, posle neće ići glatko, ići će se na nadglasavanje, a svi znamo šta to znači.

Zato, eto, nemam nikakav problem da preko nedelje, uz muziku koju ja želim, smišljam šta ću sve mojoj Maci da priredim, iščekujući nestrpljivo da čujem sve što svaka žena voli da čuje, a što moja Maca zna da kaže svaki put lepše od prethodnog.

Nestrpljenje jedino ume da kvari. Teško mi je da se nateram na uživanje u onome što traje, da istrajem u tome da mi trenutak iščekivanja bude dragocen kao i zagrljaj koji dolazi. To nestrpljenje smo najteže zauzdavali i pomalo mi je žao zbog toga, jer nam je ostalo još malo da se „skinemo“. Ipak, za moje pojmove o strpljivosti, ja sam služenjem vojnog roka prevazišla sva svoja očekivanja. Jer, dečko koji ne pravi gužvu ne može tako ni da bije moje bitke, a to je tačno ono što od njega očekujem kad se vrati. Treba, uostalom, da ostane u formi. Svaki put kad mu to kažem, pa ispitujem teren pitanjem da li me je razumeo, on kaže: „Nema tu sa razumevanjem, kaži ti meni šta je prvo, a šta je drugo.“