Dan žena

Sa malim zakašnjenjem predsednica Aktiva žena Koceljeva pozdravila je publiku i goste u prepunoj sali Doma kulture, podsetila na protest tekstilnih radnica od pre sto godina u Čikagu, na borbu za radna i politička prava žena koja i danas traje, na Klaru Cetkin i Rozu Luksemburg i tako to. Na kraju uvodnog govora najavila je sledeći blok programa – Našu mladost, prislonila pesnicu uz slepoočnicu i uzviknula „Smrt fašizmu, sloboda narodu“, što bi propraćeno aplauzom.

Mladost se predstavila s nekoliko recitacija o brižnim majkama, toplim pogledima, nežnim rukama, neiscrpnim energijama… „Isto ovo smo i mi recitovali“, šapnu mi Majka moje dece/životna saputnica/drugarica, što ja klimoglavom potvrdih. U nastavku, namesto Stojanke majke Knešpoljke i Marije na Prkosima, kako je bilo „u naše vreme“, behu pesme posvećene carici Milici i nekoj svetici čije ime, greh mi na dušu, ne zapamtih. Kada su aplauzi utihnuli, predsednica pozva zvanice i učesnike na nastavak druženja i svečanu večeru u Školskom centru.

Dok je publika izlazila, u foajeu je postavljana scenografija za uobičajenu večernju aktivnost – tombolu. Majka moje dece/životna saputnica/ drugarica kaže mi, onako usput, da je primetila da postoji samo jedan klozet i to onaj sa pisoarima. Ne budem lenj, pitam čoveka za šankom gde je onaj drugi klozet, onaj u kome nema pisoara. Dom je građen šezdesetih, tipski je objekat, dakle muški desno, ženski levo, on kaže da je tako nekad bilo, sada je na mestu klozeta bez pisoara priručni magacin.

Školska zgrada je dvadesetak godina mlađa od Doma kulture, solidna, velika i lepa, sa raskošnim holom i amfiteatrom u prizemlju. U holu, specijalno za ovu priliku, behu u „banket poretku“ zastrvene školske klupe, sa poređanim tanjirima, escajgom, čašama i flašama u ritmu Knjaz-Jupi-Pepsi. U jednom uglu postavljena muzika: organe, bubnjevi, par mikrofona za pevača i harmoniku.

Pogled mi privlači školski sat koji pokazuje da je pola dvanaest, mada je tek sedam: ili žuri četiri i po, ili kasni sedam i po sati, zaključujem. Pitam čoveka pored mene ima li među nama nekoga ko je u školi zaposlen, on kaže da je on taj, profesor već nečega, pitam ga za sat, on odgovara da već dugo ne radi. U to se kazaljka pomeri, kažem mu da sat ipak radi, samo ga treba podesiti, on reče nešto kao „vidi, boga ti“ i obeća da će se lično pobrinuti da to bude učinjeno već u ponedeljak.

Zapišta razglas, oglasi se predsednica: opet pozdravi sve prisutne i predstavi goste – ovu/ovog iz ovog sindikata, onu/onog iz onog sindikata… Između ostalih gospođu tu-i-tu iz udruženja tog-i-tog – Majku moje dece/životnu saputnicu/drugaricu, i njenog supruga tog-i-tog, novinara uglednog prestoničkog nedeljnika – moju malenkost.

Reč „novinar“, pa još iz uglednog prestoničkog nedeljnika, delovala je kao magnet. Namah priđe jedan i ničim izazvan poče kako je Koceljeva sa sedam-osam hiljada stanovnika spala na svega pet-šest. Priključuje se drugi koji objašnjava da to i nije čudo, s obzirom na to da je 3500 radnih mesta od pre dvadeset godina danas svedeno na 350. „Sedam stotina“, ispravlja ga prvi, ali ovaj se ne da: „Sedam stotina je plata, ali samo njih 350 nešto korisno radi.“ S time se prvi saglasi kratkim „vala baš“. Evo ga i treći: „Radi jedino fabrika voćnih sokova, privatizovana je pre nekoliko godina, a ‘Obuća’ nikako, ne da Boža.“ Koji Boža, pitam, Đelić – odgovara ovaj ko iz puške. Kakve on veze sa tim ima, ovaj opet ko iz puške: „Zbog dva hektara placa u Beogradu.“ Uključivanje četvrtog spasava me od nastavka dijaloga sa trećim: „Tamnava je jedina reka na svetu kojoj se korito prokopava od izvora prema ušću, a ne obrnuto.“ Ne sačeka da bilo šta kažem, već nastavi da „tako hoće opštinska vlast“, a zašto tako hoće, veli, nikome nije jasno. „Reč je o 170 metara visinske razlike i svi se pitamo kako će voda iz produbljenog plitkim koritom da otekne“. Slegnem ramenima, promrmljam nešto kao „valjda oni znaju“, na šta će ovaj da ne znaju, jer da znaju tako što ne bi ni radili. „Sneg se topi, bujice samo što nisu…“, zabrinuto vrti glavom.

Priču prekidoše poslužavnici sa „žestinom“, dok nazdravismo poče muzika, digoše se ruke, u kolo se uhvatiše žene i Naša mladost, muški deo publike osta da sedi. Beše prase, behu kolači, bejaše i lutrija.

U neko doba, po školskom satu oko tri, pođosmo kući. Za razliku od dolazne rute, preko Obrenovca i Uba, po kojoj se vozismo dva sata da bismo prevalili osamdesetak kilometara, jer put je najblaže rečeno očajan, opredeljujemo se za magistralni, s namerom da se dočepamo autoputa. Uzalud: putokazi na kojima piše „Beograd“ vode nas opet prema Obrenovcu, kolovoz je bože sačuvaj, a ja sve vreme „onako“ spominjem Velju i Mrku: i jednom i drugom puna usta Koridora, a ni belu liniju po sredini puta da udare.

Sledećeg jutra bude me vesti na radiju: pravoslavno orijentisana politička elita izjašnjava se da 8. mart nije nikakav praznik, već su Materice dan kad pravoslavci poštuju žene, Tamnava se izlila u opštini Koceljeva, ugrožen regionalni put… Otvaram oči, na ivici kreveta, kao i svakog jutra sedi Majka moje dece/životna saputnica/drugarica, miriše kafa… Pored džezve, u maloj vazi crveni karanfil. „Srećan praznik“, reče pre nego što me je poljubila.