Dan bez gladi

U subotu po podne, posle dremke, dolazim u kancelariju i sedam za radni sto. Sekund kasnije ustajem i s njega sklanjam sve knjige, rečnike, kompjuter, pa i čaše koje su se zatekle na površini. Sto za tren oka postaje tabula rasa.

Još ne znam razlog za čistku. Ako bih rekao “treba mi prostora za sebe”, zvučao bih neubedljivo. Nije samo prostor u pitanju. Vikend je. Vrućina je minula. Kuća je tiha, kao i ulice gradića u kojem stanujem. Na neki način je razumljivo što mi se samo bleji. Ali za to stanje nisu krive okolnosti. U njemu postoji autentična doza nesalomive flegme, flegme kao takve, koju može da pruži samo popodnevno buđenje.

Pokušavam, na primer, da mislim na stvari od kojih mi se radnim danima uznemiri žuč. Kako na njih reagujem vikendom? Smračim se na sekund i ta misao samo mi spadne s mozga. Isto važi za posao. Misao o knjizi koju sam pred san orno otvorio, ideja da se vratim ovom ili onom tekstu – sve to ulazi na jedno uvo i gotovo odmah izlazi na drugo.

Sve se jednako odbija, sporo poput talasa, o nekakvu inertnu hridinu u koju sam se u toku sna pretvorio. Evo savršene rečenice za ovakav dan: imam šta da jedem, ali nemam glad.

A šta kad bih bacio pogled na centralnu kafanu koja se vidi sa terase? Da li je sada bašta u senci? Da li je zauzeto moje mesto, najisturenije pred šetalištem? Ima li muzike?

I ne mrzi me: dižem se. Dovlačim se do terase s pogledom na trg natakarivši potpećene espadrile. Lokal jeste u senci. Muzike nema. Naoko, sve je savršeno. Ali zašto bih se, odmah pomišljam, uopšte pomerao kada ovde u kancelariji imam sve što mi treba. Mrzi me i da stavim upitnik na pitanje.

Upravo sam zabagovao na desetak sekundi. I odmah dobijam želju da napišem “pohvalu bagovanju”.

Nikako mi, u ovakvim trenucima, ne ulaze u glavu ljudi koji podrazumevaju rad, koji klimaju na sva mučenja i lišavanja što uz njega idu. Većina njih mi se čini blentava, intelektualno lenja pre nego suštinski rezignirana. Zvuče mi toliko inertno da nisu sposobni ni za razočaranje. Klimaju prosto zato što klimaju svi.

Da sam u Beogradu, sad bih se, u smiraj dana, bos u espadrilama, nabacivši na sebe najbliže odevne predmete, prošetao, recimo do Bulevara despota Stefana. Seo bih, sâm, u neki pab, na primer Brod. Oklevao bih, dok se barmen ne pojavi, hoću li pivo ili espreso. Izuo bih se i okrenuo stolicu ka prolaznicima. Samo od njih bi se u ovom leru nešto dalo naučiti. Jedina hrana u danima bez gladi jeste masa koja prolazi, iz koje se niko ne ističe, u kojoj nema poznatih lica. Prazni glasovi i fizionomije od kojih usput pokupiš nekome upućene reči (“To mi je malo preopterećujuće”…), natpise sa majica (“I’m fat, let’s party!”), s kojima možda razmeniš nekoliko reči, nakon čega, idealno, ostanu nepoznata. Kao danas, nešto ranije, kod glavne pošte, kad je jedna devojka, pošto se okliznula i pala, na moje pitanje: “Jeste li dobro?” odgovorila: “Jesam, sada se slobodno možete smejati”.

U drugim prilikama kad se javi ovaj demon, a kad imam snage za hodanje, prozujao bih drugom tranzitnom štraftom, Ulicom kralja Milana, od SKC-a do Moskve. Tad su mi bliski svi koridori između usijanih punktova, kroz koje se samo prolazi, što brže, jer još nisu mesta, jer su samo “potezi” koju spajaju stabilne tačke. A šta su stabilne tačke nego mesta na kojima se zastaje i počinje sa čekanjem? Međutim, tamo gde svi čekaju, nije moguće nekoga sresti.

Ovakvim danima potreban mi je čitav repertoar nepoznatih lica koja polaze u šetnju iz istog razloga kao i ja, da bi hvatali zjala. Lica kojima se svaki drugi posao u predvečernjem času čini kao kuluk. Sve što se trudi i upinje tada dočekujem(o) s prezirom: svaki suvisli razgovor (jer odaje misaoni napor), muziku koja dopire iz daljine (“kako ih”, pomišljam, “nije mrzelo da vežbaju i snimaju!”), pa i kompjuter kojem je dunulo da ažurira sistem baš kad sam ga otvorio. Ala smo vredni! Dodatni razlog da ga zaklopim. Svaka upornost mi se gadi, svaka briga, pa pevam, što mi se sve češće dešava u poslednje vreme, u duetu sa Džonijem Štulićem: “Ne brini, neko pamti sve dane u godini”. I za sebe dodajem: “To nisam ja”. Sve je mutno i daleko osim pogleda neznanca u prolazu.

Subotom po podne, uveren sam da nemam ništa i potreban mi je trud da se setim šta je do juče, dok nisam utonuo u san, bilo moje. Sebe, svoje “istorije”, prisećam se s teškoćama. Imam utisak da bih se, kad bih samo sledio dane, posle svakog buđenja zasnovao na nečemu drugom i tako, najmanje 365 puta godišnje, vijao se s njim do večeri. Po danu koji kaže: daj, ne preduzimaj, nego se prepusti. Čemu? Ma čemu god.

I? Sedim u kancelariji za praznim stolom, dremam i vrebam završnu rečenicu. Kada se posle tumaranja i zveranja svi mi, hvatači zjala, vratimo kući (i tad se setimo da je imamo), ako bi nas neki ukućanin iz najbolje namere pitao: “Kako je bilo?” ili: “Šta si radio?” iskreno ćemo odgovoriti: “Nisam ništa radio. Samo sam gledao. I sad sam sit”.