Bubica

Ima tako likova koji su kao usud: ako se baš i ne sećaš otkad ih znaš, čim ih sretneš znaš da ih nikad nećeš zaboraviti. Uvek iskrsavaju kada im se najmanje nadaš, što lično, što u pričama, pogotovo kada se već proslave. Jedna takva lokalna legenda je i Bubica.

Bila je najkrupnije dete u zabavištu. Stalno je ili plakala ili jela. Treća opcija bila je da nas sve redom bije po sopstvenom nahođenju sve dok je vaspitačice (pl!) ne savladaju. Sve ovo nastavilo se kasnije i u školi, sve do petog razreda, a što svakako nije povećalo njenu popularnost.

U višim razredima se malčice popravila, više sticajem okolnosti nego svojom voljom ili zbog združenih pedagoških napora škole i roditelja. Vazda predmet poruge bucmastoj deci nenaklonjenog okruženja, Bubica se jako obradovala kada smo se nas još dve u pubertetu primakle ovoj „teškoj“ kategoriji. Činilo se da je po prvi put u nama, kao i u jednom našem jednako mašala drugaru u kog je bila zaljubljena, pronašla prijatelje. Osim što nas je, po ugledu na TV seriju „Nedodirljivi“, proglasila za „Nesalomive“, Bubica je uporno nastojala da to svima i u praksi dokaže. Kako verbalno tako i fizički, kako nama tako i svim nevernim Tomama.

Do srednje škole je njena pomalo sablažnjiva reputacija u lokalnim krugovima bila već uveliko etablirana. Osim u odevanju, njena osebujnost ogledala se i u osobenom pripovedačkom talentu, zbog kog su se u kafani svi koji je znaju gurali za naš sto. Posle par kratkih pića, krenula bi sa svojim dogodovštinama koje su i dan-danas uvod za naše susrete generacije bila ona prisutna ili ne.

Jedna od njenih omiljenih reminiscencija bila je rano podleganje jednom poroku. Kada je sa pet godina prvi put ostala sama kod kuće, pokušala je onako očajna da se malko uteši. Nakon što je potamanila sve slatkiše na očiglednim mestima, podigla je kauč „na makaze“, mamino još neprovaljeno sklonište za slatkiše u rinfuzi, i pronašla par kilograma čokoladica punjenih likerom od višanja. Posle je nju majka pronašla usnulu kraj otvorenog kreveta, sa sve načetom kesom i dvadesetak crvenih omota od staniola oko nje.

Gotovo gargantuanska fasciniranost kuvanjem u njenoj porodici takođe je bila legendarna. Na sam zvuk kapije gosti bi iz kujne bili pozdravljeni gromoglasnim uzvikom njenog oca:

„Mala, peci mesa! Eto gostiju!“

U njihovoj kući podrazumevalo se da u životne veštine jedne adolescentkinje spada i svojeručno savladavanje, klanje i mesarska obrada svih domaćih životinja do veličine jednog ‘ranjenika. Međutim, svaki put je najteži deo bio opraštati se od prasića koje je sama odgajila. Tu se ispoljavao psihoterapeutski potencijal naše male klike. Dok bi ona suznih očiju spremala neku đakoniju od, recimo, Bobike, mi bismo, u međuvremenu, u dostojanstvenoj tišini obrali i pripremili neki zeleniš kao prilog. Svoje poštovanje doskorašnjem, u novu inkarnaciju prešavšem ljubimcu smeli smo da iskažemo samo pohvalama na račun njenih kulinarskih veština, a na šta bi se ona još par puta rasplakala pre nego što počne dejstvo deserta i nekog slatkog, obično i alkoholnog, napitka.

Zar je onda čudno što se udala na salaš? Maštajući o tome da bude kraljica svog imanja, da iz njega, kao Džej Ar u „Dalasu“, izlazi u „roza kabriolet ševroletu koji će napred imati par bičiji’ rogova i smeće se voziti samo u kaubojkama od krokodilske kože“, Bubica je svoje prvo pismo po udaji započela ovako:

„Draga moja, otkako sam postala seoska gospoja, popis žitelja mog carstva izgleda ovako…“

Osim što se njegov veći deo sastoji od iventara nepokretnosti, poljoprivrednih mašina i sermije, od koje ona krupnija ima i odgovarajuće nadimke, iz pisma smo saznali još tri važne stvari: da je muž Bubika, bik Vilika, te da je u novom carstvu sasvim nehotice zavela i novi režim ishrane.

Bubiki je po njenom dolasku na salaš bilo osobito drago što ju je Vilika još kao tele lepo prihvatio, do te mere da ju je svaki dan, glave proturene kroz kuhinjska vrata, gledao dok kuva. Međutim, kada je Vilika malo poodrastao, Bubica više nije mogla od njega da izađe na dvorište. Zato ga je uvek komadom hleba namazanog pekmezom od kajsija (i nijednim drugim!) mamila do štale da bi ga privezala.

Desilo se tako da je za disnotor Bubica pravila kiflice sa salom i pekmezom od kajsija. Nakon što ih je namirisao, Vilika je preprečio vrata i počeo besomučno da muče prema rerni. Bubica je morala celu tepsiju, onako vrelu, da nosi do štale i da ga usput mami i hrani kiflicama. Taman kad su par sati kasnije mislili da će se sa društvom baciti na drugu tepsiju kiflica, onih sa pekmezom od šljiva, opet se začulo mukanje i tresak. U štali su zatekli Viliku kako sav naduven leži i dahće, a lokalni veterinar, koji se na sreću tu zatekao, pre intervencije je samo prokomentarisao:

„E, snajka, kanda ovo meni neće biti zadnji put da kod vas vidim ‘vako štogod…“