Apsolvent

Zvanično, apsolvent je osoba koja je na fakultetu odslušala sva predavanja, odradila sve predviđene vežbe, koja svakog meseca položi poneki zaostali ispit i koja već uveliko priprema diplomski rad. U praksi, međutim, osoba koja odgovara ovom opisu najčešće nema ni vremena ni prilike da se predstavlja kao apsolvent, dok je pravi Apsolvent (u ovom slučaju s velikim A) u stvari osoba koja, uprkos tome što je odslušala sva predavanja i odradila većinu vežbi, godinama nije položila nijedan ispit i koja o diplomskom i ne razmišlja. Jer, Apsolvent je istovremeno: 1. osoba koja odavno više nema interesa, želje, mogućnosti ili vremena da radi bilo šta u vezi s naukom koju je onomad toliko volela, 2. osoba koja je na pragu ili na početku tridesetih, pa joj je neprijatno da se po fakultetskim aulama viđa sa studentima za skoro celu deceniju mlađim od nje, 3. osoba koja najčešće radi posao svojih snova, te nema ni razloga da razmišlja o diplomi i 4. osoba koju okolina toliko kritikuje zbog apsolventskog statusa da veći deo njenog slobodnog vremena prolazi u borbi za odbranu sopstvenog dostojanstva umesto u biblioteci.

Priča obično počne krajnje idilično. Uvertira po pravilu pripadne tetki ili ujni kojoj nezavršena osnovna škola nije prepreka da shvati dublji smisao fakultetskog obrazovanja: „Najvažnije je da ti imaš svoj hleb i svoj posao. Sve ostalo nema veze“, objašnjava ona, dok večno zabrinuta baka nastavlja s upozorenjem da ni u učenju ne treba preterivati jer je „ona Mara, jadnica, dobar đak bila, na kraju poludela od učenja, pa obolela u glavu i na kraju i umrla“. Roditelji, prva komšinica i kompletna rodbina takođe ne štede reči, ubeđeni da će od njihovog čeda jednog dana sigurno „postati neko“. U početku, čini se da su očekivanja opravdana. Čedo vredno uči, ne manjka ni desetki, uslovi padaju „godinu-za-godinu“, diploma se već nazire. Međutim, dok zaista dobra deca odsede još i to malo što je preostalo, junak(inja) ove priče tu negde pred kraj najčešće izgubi strpljenje i počne da se bavi nečim za šta nikad pre nije pokazao interes i što nema ama baš nikakve veze s fakultetom.

Godine lagano prolaze, ali tolerancija postoji još izvesno vreme jer „siroto dete treba malo da se odmori“. Tek odmoreno, dete još ima status studenta „koji samo što nije“… A onda, jednog dana, desi se da pred svom rodbinom, već pomenuta tetka ili ujna kao usput ispriča priču o „Peri koji studira već osam godina“. Prisutni kao po komandi zaćute, brižna majka prekorno pogleda, još brižniji tata hitno mora u toalet, komšinica iz pristojnosti ćuti. (Jedino bi baka možda rekla nešto što bi izvuklo stvar, ali je umrla još dok je čedo „završavalo četvrtu“.) Pitanje sad već visi u vazduhu, ko li će ga izgovoriti? „A misliš li ti uopšte da završiš?“, upita konačno tetka ne čekajući odgovor.

Uostalom, vajni student, još nenaviknut, verovatno ne bi ništa ni odgovorio. Pitanja taktike i strategije još nisu ni razmotrena, odbrambeni mehanizmi još su nerazvijeni, a jedino što postoji jeste stid – od svih i svega.

Upravo tog dana, student postaje Apsolvent. Od tog momenta svako porodično okupljanje biće front, svaki kontakt s bližnjima prilika za pokazivanje dugo skrivanih oružja, svaka rečenica potencijalna opasnost na koju treba adekvatno reagovati da stvari ne bi postale još gore. Kroz koju godinu, kad to konačno shvati i kad posle niza neprijatnih razgovora postane iskusan borac za odbranu sopstvene časti, Apsolvent će imati odgovor ne samo na tetkino pitanje već na sve zamislive primedbe/konstatacije/savete. Prvo sveto pravilo svih apsolvenata jeste: ne stideti se ničega. Za Apsolventa je pre svega bitno da bude uveren da nije „potpuni promašaj“, „nesposobnjaković“, „lenština“ i sve ono što će mu usput uputiti čak i oni najrođeniji. Ukoliko se dogodi da za trenutak ipak i sam poveruje u to što čuje, red je da se priseti da su isti ti koji ga javno ili iza leđa časte biranim epitetima i sami negde promašili, za nešto bili nesposobni ili lenji. (U slučaju da ni to ne pomogne, Apsolvent se ne predaje, već odlazi u toalet ili na neko skriveno mesto i kao mantru ponavlja: „Ti ipak nešto vrediš“, „Završićeš ti jednog dana i pokazati im svima“.) Kad savlada ovu osnovnu tehniku, Apsolventu će ostatak borbe biti prava pesma, jer sve što mu preostaje da uradi jeste priprema rečenica kojima će nastupiti pred tetkama i inim zabrinutim okruženjem. Pošto izbor rečenica zavisi isključivo od trenutne inspiracije i maštovitosti i pošto je Apsolvent osoba koja je imala vremena da „proživi“ i nauči koješta, njegovi (njeni) nastupi vrlo brzo će pokazati da je reč o osobi veštoj u improvizaciji, po potrebi ciničnoj, a po nuždi bezobraznoj. Samouveren, rečit i neosetljiv na uvrede, posle samo nekoliko uspešnih verbalnih obračuna Apsolvent će među bližnjima steći status nedodirljivog, nedokučivog i „bolje ga/je ništa ne pitajte“ građanina. Kako to zaista izgleda?

Zabrinuta majka: „Kad umrem, zaklinjem te da mi na grob doneseš diplomu.“

A(psolvent): „Gde da ti je donesem ako budeš kremirana?“

Iznevereni otac: „Položi vozački. Da dobiješ bar neku diplomu.“

A: „Nisu me primili u auto-školu. Nemam fakultet.“

Brižna tetka: „Pa, završi to već jednom.“

A: „Trebalo bi do kraja godine. Još samo ne znam koje.“

Komšinica: „Završi li ti?“

A: „Ne još. Ali, nisam se ni udala/oženio i, sve u svemu, mislim da sam potpuni promašaj.“

Diplomirana drugarica: „Učiš li nešto?“

A: „Da kuvam.“

Navedeni primeri ovde su samo radi ilustracije jer je, u zavisnosti od okolnosti, moguće biti još bezobrazniji ili pak nešto blaži. Svaki Apsolvent je, naime, priča za sebe i svaki se sreće s raznim formama kritike, saveta ili pretnji. Svaki ih pri tom doživljava različito, različito reaguje na njih i svaki smatra da je baš njegov način borbe najuspešniji. Ono što im je zajedničko jeste da će jednog dana, sasvim sigurno, svi otići na taj fakultet, položiti preostale ispite i konačno diplomirati. Ili makar položiti vozački.