Brazilija

Svojevremeno sam, u istom ovom nedeljniku, objavio tekst s naslovom “Grad u kome nikada nisam bio”. Pisao sam o Njujorku, mom gradu u kome, dakle, nisam bio. Stigla je zapanjujuća količina reakcija, puno pozitivnih, nešto ljutitih, dobio sam poziv da o trošku jednog čitaoca iz Konektikata odem u Njujork (nisam otišao), a druga čitateljka je, uprkos masnom, debelom naslovu, zapanjeno pitala redakciju: “Pa da li je taj Milenković, kad ovako piše, uopšte bio u Njujorku?”

U međuvremenu, broj mojih gradova u kojima nikada nisam bio samo je rastao (ako razumete šta hoću da kažem), pa sam prestao da se uzbuđujem zbog te okolnosti, ali jedna žal me nikako ne prolazi: Brazilija. Od kako se moj prijatelj Jova Tatić iz Rija preselio u Braziliju i stao besramno da mi šalje fotografije i filmiće ukrašene objašnjenjima i pričama, razbuktala se ta stara ljubav, starija čak i od Njujorka.

Koreni te ljubavi sežu do detinjstva i uronjeni su u jednu specifičnu vrstu knjiga iz doba socijalizma, koju su naše majke, naročito ako su radile u državnoj administraciji, kupovale od prodavaca knjiga što su im dolazili na noge. Među tim knjigama velikog formata punih velikih fotografija našla se i Sva čuda sveta, a među čudima se, iz nekog razloga, isticala Brazilija. Za razliku od drugih glavnih gradova koji su, gde god da se nalaze, bili gusti urbani konglomerati, stare naseobine koje su ne retko što zbog požara (London), što zbog zemljotresa (Lisabon), što zbog ratova (Beograd), bili rušeni do temelja pa potom iznova građeni, Brazilija je, na tim velikim fotografijama, više ličila na tek zatvoreno gradilište usred raskrčene prašume nego na istinski grad, ili makar grad onako kako sam ga ja doživljavao.

Imao sam utisak da osećam miris sveže ispreturane zemlje, betona, maltera, zamišljao sam da bih, kada bih se u tom trenutku našao u Braziliji, po trotoarima pronalazio dezorijentisane gliste, brao mango direktno s drveta, dok mi nad glavom, prirodno, krešte papagaji. Nisam mogao da odvojim pogled od neverovatno širokih bulevara koji prolaze centrom grada, koji nije ličio ni na jedan centar koji sam poznavao, od neobičnih građevina koje je potpisao Oskar Nimejer (tada sam prvi put pročitao to ime), od prašume koja je jurišala na mladi grad (nikakva prašuma nije jurišala ni na šta, ali to sam ja tako video). I sve to obavijeno plavetnilom neba kakvo nigde nisam video, ni uživo ni na fotografijama. Najzad, suluda je bila ideja da se, iz čista mira, podigne grad usred ničega.

U to vreme, otprilike, krajem sedamdesetih godina prošloga veka, odgledao sam Čoveka iz Rija – prilično besmislen film, inače – s Belmondom i Fransoaz Dorleak, te mi je do danas ostalo u sećanju da se deo radnje odigrava u Braziliji (pojma nemam da li je to tačno, a nije ni važno). Sava i Jova su otišli u Braziliju, na moje oduševljenje praćeno neopisivom zavišću, i vratili se otud sa savršenim znanjem portugalskog i engleskog, a ja sam nastavio da sakupljam slike Brazilije i proučavam Nimejerove građevine iako mi, naravno, ništa nije bilo jasno.

U stvari, od samog početka su se u meni mešali najdublja fascinacija i nezanemarljiva nelagoda. Nelagodu su budili razbacani soliteri i blokovi koji su, slično Novom Beogradu, ležali na goloj zemlji, bez konteksta, široke ulice na kojima se, tek tu i tamo, video po koji automobil, autoputevi koji su se probijali kroz zelenilo, petlje koje kao da se svijaju oko sebe samih jer oko njih nije bilo zgrada, Nimejerovi smeli oblici koje nisam razumeo. Ali u isto vreme, doslovno, bilo je sve to potpuno čudesno i uzbudljivo, pred mojim se očima rađao grad i to glavni grad, dizalo se nešto nezamislivo i veliko i, jednostavno, želeo sam, iako nisam znao zbog čega, da budem tamo. I danas mogu da navedem građevine nad čijim sam slikama proveo ko zna koliko minuta, možda i sati: Katedrala, Nacionalni Kongres, Most, Palata Itamariti, Palata Planalto, Palata Alvoredo, Bolnica sveti Žoao, raznobojne lamele…

Znao sam Sva čuda sveta napamet, bilo je odeljaka koje sam voleo i onih koje bih tek prelistao, pa sam imao razne strategije prelistavanja: ako bih krenuo redom, od prve stranice, Braziliju bih preskočio i vraćao joj se, kao poslastici, tek na kraju; ako bih krenuo da prelistavam samo omiljene delove, opet bih Braziliju ostavljao za kraj; nikada, u tim svojim ritualima, nisam kretao od Brazilije i uvek bih je čuvao kao vrhunac događaja. Bilo mi je 19 godina kada sam, posle deset meseci izbivanja iz kuće, došao na odsustvo i prvo što sam uradio, prvog jutra kod kuće, bilo je da uzmem Sva čuda sveta i pronađem Braziliju. Bilo je divno.