Siniši Jevtiću, veteranu 125. motorizovane brigade, koji je 1999. ranjen u borbama na karauli „Košare“, a sada sa kolegama podržava studentske proteste, u ponedeljak (17. mart) prepodne u dvorište kuće u Kruševcu, ušla su dva muškarca i jedna žena, koji su se predstavili kao „policija“ i pitali mu suprugu gde je on.
„Pitali su da li ja tu živim i gde sam trenutno, koliko dugo sam odsutan i kad ću se vratiti. Došli su u civilnom autu, ta žena je u rukama držala gomilu papira“, priča Jevtić za „Vreme“.
„Supruga im je rekla da sam već sedam dana u Beogradu, a da ne zna kad ću da dođem. Pitala ih je u čemu je problem, zašto me traže, ta žena joj je rekla da nije ništa strašno, da treba da obave razgovor. Supruga me je po njihovom odlasku odmah obavestila porukom“, kaže on.
Jevtić dodaje da nisu pitali za njegov broj telefona, nego su samo prepisali sa vrata kombija. „To mi je čudno, da prepisuju moj broj, kad znam da ga imaju, jer su me i ranije zvali zbog mojih veteranskih aktivnosti. A nije prvi put da me zastrašuju, dolaze vozilima, obilaze oko kuće.“
Jevtić je, kad ga je supruga obavestila, pozvao policijsku upravu u Kruševcu, predstavio se i ispričao slučaj, i dobio odgovor da ga policija nije tražila, ali da je moguće da su to bili inspektori u civilu, ili pripadnici Bezbednosno informativne agencije (BIA), i da će me verovatno neko od njih pozvati.
Do utorka ga pak niko nije pozvao. Jevtić ne zna ko su uopšte bili ti ljudi jer se nisu legitimisali.
Razlog objave o zvučnom topu?
On nagađa da su mogući razlog dve njegove objave na Fejsbuku o zvučnom topu.
„Nisam bio na direktnom udaru te sprave, nego sporednom, tako da sam malo osetio udar. Bio sam u parku ‘Manjež’, i kad sam video haos, obratio sam se ljudima putem megafona, rekao im tri-četiri puta da nema razloga za paniku i haos, da je ovo miran skup. I onda govorio ‘pumpajmo, pumpajmo’“, navodi on.
„Nisam pominjao ni zvučni top ni šta se desilo. I tenzije su se spustile. Da se obratim, zamolili su me redari, pa sam se popeo na žardinjeru i govorio“, naveo je Jevtić i dodao da su ljudi sa kojima je pričao rekli da su imali osećaj da na njih idu avioni i tenkovi.
Kako su pomagali policiji
Jevtić i njegovi ratni saborci su, zajedno sa ostalim veteranima, na Trgu Nikole Pašića držali živi štit i prema Skupštini i u ulici Kneza Miloša, ali bili su stalno u pokretu, gde je trebalo da se reaguje.
„Najviše smo bili od Kneza Miloša do Krunske, jer su ćaci iz Pionirskog parka preskakali ogradu i hteli da se obračunaju sa studentima učesnicima protesta. A bilo je i u masi desetak njih koji su došli da provociraju. Brzo smo ih neutralisali, vezali plastičnim lisicama i predali policiji“, ilustrovao je on.
Jevtić je rekao i da su molili studente da ne provociraju Žandarmeriju koja je bila u Pionirskom parku da spreči sukobe i oni su ih slušali.
„Ljudi iz Javnog reda i mira su mi se zahvaljivali na brzoj reakciji veterana, a čak su me nekad i molili preko SMS poruka da pošaljem ‘pojačanje’ tamo gde je pretila opasnost da ćaci izvrše napad, i to smo radili. I ti ljudi su imali odličnu komunikaciju sa svim delovima veteranskih grupa, tako da je sve prošlo bez incidenata. I zato me čudi što me neka navodna policija traži u Kruševcu“, zaključio je Jevtić.
Neumorni borac
Govoreći o svom ratnom putu, a te 1998. i 1999. godine bio je vojnik na redovnom odsluženju roka, Jevtić je rekao da je 16. aprila na Košarama od minobacačke granate u telo dobio 16 gelera, prevezen je u prištinsku bolnicu, iz koje je, na sopstveni zahtev, otpušten posle sedam dana, i vratio se u jedinicu, ali ga nisu pustili na Košare, nego ga stavili na kontrolni punkt u Vitomirici kod Peći.
Pošto nije dobio potvrdu o otpustu, nego je to tražio tek naknadno, prva lekarska komisija mu je procenila da ima 30 odsto invaliditeta, da bi druga to spustila na ispod 20 odsto, i zato nema status ratnog vojnog invalida.
Jevtić je učesnik i jedan od vođa svih protesta ratnih veterana, a bio je na svim velikim protestima, od štrajka ratnih veterana u Pionirskom parku pre nekoliko godine, do ovih sadašnjih – od Novog Sada, Kragujevca, Niša, do Beograda. „Nastavljam i dalje“, poručio je on.
