Ministarstvo prosvete nauke i tehnološkog razvoja poslalo je u sredu direktorima škola dopis, pismo podrške i uputstvo, kako postupati u kriznim intervencijama povodom tragičnog događaja u školi „Vladislav Ribnikar“.
„Važno je da u školama obezbedimo zajedništvo i usaglašeno delovanje kako bismo sprečili traumatizaciju dece“, piše između ostalog.
Sugeriše se razgovor kako bi se „pomoglo kolegama, bližnjima i deci/mladima da se suoče sa gubicima i da prebrode teške događaje, iako u isto vreme osećate da je i Vama lično potrebna podrška i pomoć.“ Zatim se sugerišu načini kako da se ta pomoć realizuje, i savetuje se da se posebno obrati pažnja na promenu ponašanja učenika.
Navedeni su telefoni za više informacije, prosvetni radnici se upućuju na priručnik „Psihološke krizne intervencije u obrazovno-vaspitnim ustanovama“, i pozvani su na video obuku za primenu Pravilnika o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje.
Cilj ove „psihološke prve pomoći“ je stabilizacija „kongitivnih i emocionalnih procesa kako bi se smanjila učestalost pojave dugoročnih negativnih posledica događaja.“.
Kako je to izgledalo u praksi?
Dragana Živković, odeljenski starešina prvog razreda Osnovne škole „Drinka Pavlović“ u Beogradu kaže da danas nisu imali nastavu zbog dana žalosti, da je roditeljima koji nisu mogli da se organizuju ponuđeno da decu dovedu u školu, i da je od mlađih razreda došlo samo petnaestak dece.
„Bavili smo se slobodnim aktivnostima, nismo razgovarali o tragediji zato što ni jedno dete nije samo, svojim pitanjem, podstaklo tu temu. Juče se jesu raspitivali, verovatno zbog minuta ćutanja kojim je počela nastava. Na neka od tih pitanja ni mi nismo znali odgovor ili nam je bilo teško da odgovorimo“, kaže Dragana Živković.
Evo samo dva: „zašto je taj dečak to uradio?“. I „a šta ako njega izbace iz njegove škole pa on dođe u našu školu?“
Među učenicima starijih razreda je bilo onih, kaže Dragana Živković, koji poznaju učenike iz „Ribnikara“ u čijem odeljenju se desila tragedija. „Išli su u iste vrtiće i nastavili da se druže. Njima je neobjašnjivo strašno. Znam da su njihovi nastavnici razgovarali sa njima, pokušali da objasne neobjašnjivo. Tek će se videti kako je sve ovo uticalo na njih.“
Dragana Živković kaže da se ovakva tragedija „mogla očekivati jer živimo u vremenu gde je nasilje normalni oblik ponašanja, roditelji nemaju vremena da se bave njima kako bi im obezbedili egzistenciju, a deca su poplavljena lošim vrednostima. Sve je ovo počelo pre trideset godina ratom u Jugoslaviji, a zatim mržnjom i agresijom koje su ostale posle rata u vreme kad su odrastali roditelji dece koja sad idu u školu.“
Roditelj devojčice trećeg razreda Osnovne škole „Mika Alas“ kaže da je juče nastava počela minutom ćutanja i, koliko zna, više se nisu bavili tragedijom u „Ribnikaru“. Kaže da je veče pre toga, u sredu, učiteljica zvala njegovu suprugu koja je psiholog „da je pita za savet, kako da deci objasni šta je minut ćutanja i kako da se ponaša. Razgovarale su. Razredna je rekla da su oni, prosvetni radnici, nespremni i da se svako snalazi kako ume.“
„Slušao sam pomno ministra i nisam čuo da pominje porodicu. Pričao je o internetu. Zašto su deca na internetu? Zato što nisu sa roditeljima. Sistem dolazi tek posle porodice“, kaže za portal „Vremena“ ovaj roditelj.
U OŠ „Jovan Dučić“, učenicima jednog nižeg razreda učiteljica nije objasnila šta znači minut ćutanja niti zbog čega im tako počinje nastava, kaže za portal „Vremena“ majka jedne učenice. Deca su bila zbunjena. Nekoliko dece u odeljenju je znalo o čemu se radi pa su glasno dobacivali objašnjenje. Naša sagovornica smatra da je učiteljica trebalo da im objasni, i žalila se školskom Savetu. Rekli su da će razgovarati o tome.
Kao pozitivno, ističe da je psiholog škole svim roditeljima poslao poruku da deci stoji na raspolaganju za svaku pomoć.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
