Siniša Mali: Kandidat za svedoka-saradnika – i premijera

Deluje da je profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović dala najbolji mogući opis novog ministra finansija. U intervjuu Olji Bećković za NIN iz novembra 2015, prof. Popović je opisala kako se osetila kada je saznala da je Siniša Mali optužen za plagijat: „Bio je moj student i bio je odličan. Kad sam čula za problem sa njegovim doktoratom, moja prva reakcija je bila: uvek udarate na najbolje! Ljutito sam rekla: daj, nemojte, ja ga znam! Rekli su mi: izvoli, pročitaj sama pa vidi. Onda sam se zaista uverila da je osoba sa mozgom, vrednoćom, sa velikim kapacitetom rešila da izabere put koji je krajnje nedostojan.

Ne radi se o tome da je tu nešto nemoralno, nemoral je kada prepišeš sam od sebe, ali ovo je krivično delo. Kada neko napravi plagijat, plagirana strana ima pravo da te tuži, u civilizovanoj zemlji gde vladaju institucije ti postupci se završavaju time što taj plagijator mora da plati veliku novčanu nadoknadu i da se odrekne svih zvanja koja je stekao na osnovu plagijata. O tome se radi u slučaju Siniše Malog. On je akademski kradljivac.“

I zbilja, postoje mnogi pokazatelji da je Siniša Mali mogao da bude najbolji, te iz ovog ugla ne zvuče toliko neobično reči koje je sam o sebi izgovorio u aprilu 2017: „Mogao sam da budem i najlepši i najbolji da nisam ništa radio, da nisam odgovarao na izazove i donosio odluke, ali ja sam svoj mandat razumeo kao mandat promene. Da Beograđani vide da neko razmišlja o njima.“

Sudeći po izjavama njegovih saradnika i kolega, Siniša Mali je kao veoma mlad stekao znanja i zvanja koja su bila izuzetno deficitarna u Srbiji nakon 2000. godine. Nakon što je diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, 1999. godine magistrira na Vašingtonskom univerzitetu u Sent Luisu u SAD, na smeru finansija (Master of Business Administration – MBA). Dve godine kasnije, sa 29 godina, postao je pomoćnik ministra za privatizaciju u Vladi Zorana Đinđića, a krajem iste godine postaje direktor Centra za tendersku privatizaciju u Agenciji za privatizaciju.

Finansijski karatista

Četiri godine kasnije, u maju 2005, ministar finansija u Đinđićevoj vladi Božidar Đelić napisaće tekst u „Blicu“ u kome piše da je najtraženija profesija u Srbiji finansijski direktor, i između ostalog kaže sledeće: „Magistarske studije se postepeno razvijaju kod nas, a napolju je MBA postao obaveza za finansijera. Za one koji žele da idu dalje postoji i CFA (Chartered Financial Analyst), višegodišnji kurs koji se pohađa vanredno i za koga se redovno polažu svuda u svetu sve teži ispiti. Ali, to je univerzalno priznata diploma. Moj cenjeni kolega iz Altis Capitala, Siniša Mali, jeste danas jedini CFA sa punom titulom (sva tri postojeća stepena, kao neka vrsta petog dana u karateu!) u Srbiji. Treba mu što pre naći društvo!“

A nakon što je Srbija – kako je (opet) pisao „Blic“ – u decembru 2006. godine postala poslednja zemlja u Evropi koja je donela Zakon o investicionim fondovima, u februaru 2007. godine bilo je samo 11 licenciranih portfolio menadžera. „Radi se o traženoj i izuzetno plaćenoj profesiji bez koje nijedan investicioni i dobrovoljni penzijski fond ne može dobiti dozvolu za rad“, pisao je „Blic“, a jedan od ovih 11 licenciranih portfolio menadžera bio je i – Siniša Mali.

Jedanaest godina kasnije, 29. maja 2018, Siniša Mali postaće ministar finansija u Vladi Ane Brnabić, sa tolikim brojem afera iza sebe da ih se bez problema „iz glave“ može nabrojati bar desetak, i sa ustaljenom navikom da rutinski izgovara neistine a „da ne trepne“. Dva se pitanja „kako“ ovde nameću:

– Kako je bilo moguće da „osoba sa mozgom, vrednoćom, sa velikim kapacitetom“ bude argumentovano dovedena u najužu vezu sa porodičnim nasiljem, finansijskim malverzacijama, prikrivanjem imovine, pritiscima na sud, svakovrsnim koruptivnim radnjama na najvišem nivou, nasilnim rušenjem u Savamali 2016. i plagijatom doktorata?

– Kako je bilo moguće da niti jedna od silnih afera u koje je Siniša Mali bio upleten u poslednjih pet godina nije dobila niti jedan sudski epilog, a od mnogih od njih tužilaštvo je jednostavno odustajalo?

Odgovor na prvo pitanje je teže, i zahteva da se vratimo u period „prve javne karijere“ Siniše Malog, sa početka dvehiljaditih godina. Prema nekim podacima, Mali ostaje u Agenciji za privatizaciju do kraja 2003. godine, međutim, u februaru 2003. „Blic News“ piše da je Mali smenjen sa mesta direktora Centra za tendere Agencije za privatizaciju Republike Srbije, bez obrazloženja. „Na direktno pitanje da li je uzrok za njegovu smenu to što je on član G17 plus, Mali je najpre otćutao, da bi potom, uz ponovnu molbu da ga ništa ne pitamo, rekao: ‘Informacije su vam relativno tačne, ali ne bih ništa da komentarišem pošto odlazim na novu funkciju’“, pisao je „Blic News“.

Kako god, u septembru 2004. radnici Lukoil-Beopetrola stupili su u štrajk zbog toga što kupac iz Rusije nije uplaćivao novac dogovoren privatizacijom. Ratibor Stojanović, predsednik sindikata ASNS i Nezavisnost, tada daje izjavu za „Kurir“, u kojoj kaže da je pri prodaji Beopetrola Rusima „napravljen školski primer sukoba interesa, jer je posle prodaje na mesto direktora za investicije postavljen specijalni savetnik Agencije za privatizaciju, koji je vodio posao prodaje Beopetrola“: „Siniša Mali je bio savetnik Centra za tendere i učestvovao je u prodaji Beopetrola. On je tenderskoj komisiji, čiji sam i ja bio član, obrazlagao ponude Lukoila i MOL-a. Na osnovu njegovih analiza mi smo odlučili da je ponuda Lukoila bila bolja. Sada je njega isti taj Lukoil postavio za direktora za investicije“, izjavio je tada Stojanović.

Devet godina kasnije, 2013, Savet za borbu protiv korupcije će proceniti da je prodajom Beopetrola ruskom Lukoilu država oštećena za oko 100 miliona evra.

Mesec dana pre štrajka u Beopetrolu, u avgustu 2004, poništena je aukcijska prodaja subotičke fabrike vagona Bratstvo, jer je Ministarstvo privrede utvrdilo „da je kupac Bratstva Branislav Mali koristio podatke koji nisu bili poznati drugim učesnicima aukcijske prodaje, kao i da im ih je mogao saopštiti samo njegov sin, Siniša Mali, koji je angažovan u Agenciji za privatizaciju“. Nakon prodaje ove kompanije u aprilu 2004, Siniša Mali je postavljen za predsednika Upravnog odbora firme Bratstvo. Dakle, afere nisu bile prvina u biografiji Siniše Malog i pre naprednjačkog doba.

Veliki povratak

No, posle ovih zbivanja (i uz još poneku optužbu na račun Siniše Malog da je odgovoran za „pljačkašku privatizaciju“, koja je došla iz kompanije Zdravlje iz Leskovca), ime Siniše Malog nestaje iz medija. U javnost će se vratiti tek 2012, kada postaje savetnik za ekonomska i privredna pitanja tadašnjeg potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Od tada kreće vrtoglav uspon Siniše Malog, pa tako 2013. postaje glavni pregovarač sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, uključen je u stvaranje Er Srbije (i onda postavljen za predsednika Nadzornog odbora ove kompanije), a na jesen iste godine postaje predsednik Privremenog organa grada Beograda, nakon što je „prekomponovana“ gradska skupština i sa mesta gradonačelnika Beograda smenjen Dragan Đilas. Nakon prevremenih izbora u proleće 2014, prvih u nizu na kojima SNS i Vučić uzimaju blizu 50 odsto glasova, Siniša Mali postaje gradonačelnik Beograda 24. aprila 2014. godine.

Tada daje intervju hrvatskom nedeljniku „Globus“, u kojem je naznačio Andreja Vučića, brata tada novog predsednika Vlade Aleksandra, kao zaslužnog za to što je on, Siniša Mali, postao gradonačelnik. „Stvar je u tome – ispričao mi je – što su Vučićev rođeni brat Andrej i moj mlađi brat Predrag (Peđa) najbolji prijatelji. I ja sam uvijek njima pomagao. Andrej je, inače, siva Aleksandrova eminencija u Srpskoj naprednoj stranci, koji se nigdje u javnosti ne pojavljuje. On radi u Zavodu za izradu novčanica, a inače se bavi strankom i Košarkaškim klubom Crvena zvezda. U prosincu 2012. Aleksandar je rekao da bi bilo dobro da radimo zajedno u Vladi. Tada su već krenuli pregovori s Arapima i Aleksandru je trebala osoba koja će s Arapima znati pregovarati“, pisao je novinar Darko Hudelist u „Globusu“.

Laži i afere

A onda, sa mesta gradonačelnika, Siniša Mali počinje da daje silne neutemeljene izjave i obećanja koja se neće ostvariti: da je vrednost 100 hektara zemljišta u Savskom amfiteatru pre početka izgradnje „Beograda na vodi“ bila „nula“, da će za Novu 2016. godinu u Beograd doći sada već legendarnih 90.000 bugarskih turista, da izgradnja metroa počinje 2016. godine, da se „nigde u svetu metro ne gradi tamo gde su gusto naseljeni delovi grada, već tamo gde postoji mogućnost razvoja i izgradnje stambeno-poslovnih prostora“, da je dug Beograda nasleđen od Dragana Đilasa iznosio 1,2 milijarde evra, iako su ovu izjavu demantovali i Fiskalni savet i prethodnik Siniše Malog na mestu ministra finansija Dušan Vujović… (izjave sa sajta „Istinomer“).

Međutim, prva velika afera u vezi sa novim ministrom finansija izbija tokom 2014. godine, kada profesor Raša Karapandža argumentovano pokazuje da je ogroman deo doktorata Siniše Malog (napisanog i odbranjenog na FON-u 2013. godine) – plagijat: „U svojoj karijeri nikada se nisam suočio sa količinom prepisivanja kakva je prisutna u doktorskoj tezi gospodina Siniše Malog. (…) Na gotovo svim stranama disertacije postoji određeni procenat neoriginalnog teksta, a na više od jedne trećine strana svoje doktorske teze gospodin Siniša Mali je prepisao čak 33 odsto ili više teksta!“, piše Karapandža na „Peščaniku“.

Nedugo potom, nemačka izdavačka kuća De Gruyter potvrđuje da je članak Siniše Malog objavljen 2013. u međunarodnom naučnom žurnalu „Organization and Management“, na osnovu kojeg je Mali stekao pravo na odbranu doktorata – plagijat. A dobar deo tog članka kasnije će biti uvršten u doktorat Siniše Malog.

No, one najveće afere Siniše Malog postepeno će otkrivati portal KRIK. U oktobru 2015, KRIK otkriva da je Siniša Mali kao direktor dve ofšor firme, tokom 2012. i 2013. godine za nepoznatog kupca kupio 23 luksuzna apartmana u bugarskom letovalištu „Sveti Nikola“, i još jedan na svoje ime, da su stanovi vredni oko pet miliona evra, i da ih je otkupio od – direktora srpskog ogranka ruske kompanije Lukoil Srđana Dabića, u kojem je, sećate se, Mali bio zaposlen nakon što je privatizovan Beopetrol.

Potom, KRIK je otkrio da je firma oca Siniše Malog Branislava nezakonito dobila na poklon 10 hektara državnog zemljišta od kupca i direktora kompanije Alfa Protein, koja je privatizovana 2003. godine. Potom je Branislav Mali 2009. prebacio firmu (i ovo poklonjeno zemljište) na svog sina Sinišu, koji je odmah potom prodao i firmu i zemljište za pola miliona evra – samom sebi, odnosno kompaniji u kojoj je on, Siniša, bio direktor.

Fantomi u Savamali

U aprilu 2016, u noći parlamentarnih izbora, nekoliko desetina ljudi pod maskama-fantomkama, naoružani palicama i u pratnji mehanizacije protivzakonito ruše zgrade u Savamali, u Hercegovačkoj ulici. Vrlo brzo će se ispostaviti da su ti objekti morali biti srušeni do juna te godine prema ugovoru o Beogradu na vodi, a s obzirom da su sudski postupci još bili u toku, nađeno je rešenje u suspendovanju države Srbije i njenih zakona na nekoliko sati.

U junu 2016. Aleksandar Vučić saopštava da „iza rušenja u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu“, a celokupno postupanje policije i tužilaštva u ovom izuzetno jednostavnom i lako rešivom slučaju daje odgovor na ono drugo pitanje – kako je moguće da je Siniša Mali iz svih afera (za sada) izašao netaknut: niko nije smeo ili hteo da postupa kako pravila službe nalažu.

A potom, sledi „bomba“: bivša supruga Siniše Malog, Marija, u martu 2017. daje intervju za KRIK u kome do detalja opisuje poslove i ponašanje svog bivšeg supruga, sa kojim ima troje dece koja su joj, u tom trenutku, bila oduzeta. U ovom intervjuu, Marija Mali objašnjava da joj je odbačena krivična prijava protiv bivšeg muža za psihičko i fizičko nasilje, kao i da je otpuštena sa posla.

Ako je bar petina svih stvari koje je u ovom intervjuu Marija Mali stavila na teret svom bivšem suprugu, govorimo o godinama i godinama zatvora: da ju je fizički maltretrao i hvatao za vrat pred decom; da ju je terao da lažira izjavu datu Agenciji za borbu protiv korupcije i da potpiše da je 95.000 evra u kešu Siniše Malog, za koje on nije imao pokriće, zapravo njeno nasledstvo; da Agencija za borbu protiv korupcije mesecima odbija da razgovara sa njom; da Siniša Mali ima još nekoliko nekretnina koje nisu prijavljene Agenciji; da je advokat Igor Isailović jedan od najbližih saradnika gradonačelnikovih, a ujedno i partner Ane Brnabić u kompaniji koju su zajedno osnovali; da joj se Siniša Mali hvalio da je on učestvovao u rušenju u Savamali; da njen bivši suprug „poseduje“ sudiju koja će odlučivati o tome kome će pripasti deca; da mu je specijalni tužilac dao savete šta da radi, i detaljno opisala mehanizam kojim bogati očevi uz pomoć istih osoba u pravosuđu uzimaju decu majkama…

Baš dobri prijatelji

Tokom suđenja između supružnika, izašao je i podatak da školovanje njihovo troje dece košta 60.000 evra godišnje, a da to finansiraju „bliski prijatelji Siniše Malog“ iz inostranstva.

I a sve ove stvari tužilaštva nisu pokretala istrage, pa tako, na kraju, dolazimo i do naslova ovog teksta. U februaru ove godine, Evropska komisija je objavila strategiju o proširenju na Zapadni Balkan, u kome je sve zemlje ovog regiona opisala kao „zarobljene države“: „Danas, zemlje pokazuju jasne elemente zarobljene države, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlasti i administracije, kao i snažnu povezanost javnih i privatnih interesa. Sve ovo daje osećaj nekažnjivosti i nejednakosti“, piše u Strategiji.

Sve napisano do sada ide u prilog ovoj oceni. No, kada jednom država bude oslobođena, tj. izađe iz stanja zarobljenosti, biće potrebni „insajderi“ da u detalje opišu kakve su to veze postojale sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Kao neko ko je učestvovao u svim velikim potencijalno visokokoruptivnim poslovima naprednjačke vlasti, novi ministar finansija bi bio taj savršeni insajder, odnosno svedok-saradnik.

„Vreme“ broj 1430, 31.maj 2018.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com