Nedavni masakri ostavili su građane Srbije u nemom užasu, ali ispod ove tišine nikada nije bilo više reči i pitanja. Postavljam ih sama sebi i vodim duge unutrašnje monologe danima. Kako je moguće da se ovo dogodilo? Šta se dešavalo u glavama trinaestogodinjeg dečaka i dvadesetogodišnjeg mladića dok su ubijali?
Na neke od ovih pitanja dobila sam odgovor od stručnjaka koji su proteklih dana gostovali u televizijskim emisijama, ali ostalo je pitanje svih pitanja koje ponavljamo u nedogled – ko je kriv?
Lista potencijalnih krivaca je dugačka, ali gotovo niko nije rekao: “Hajde da pođem od sebe” ili se zapitao “U čemu je moja krivica?” Da li i ja kao pojedinac, kao vaspitač, lekar ili medijska ličnost radim sve kako treba? Da li to što sam odrasla osoba znači da uvek znam šta je dobro, a šta nije? Da li učim i da li se izgrađujem kao ličnost? Da li dovoljno vremena posvećujem svojim učenicima, klijentima, pacijentima? Da li mogu da budem bolji kolega ili komšija? Ili roditelj?
Radionice za roditelje
Kada su moja deca bila u pubertetskom uzrastu, škola je organizovala radionice za roditelje, jednom nedeljno tokom dva meseca. Nisam se prijavila jer sam mislila da mi to nije potrebno. Rekla sam sebi “naša ćerka je dobra devojčica i nemamo nikakvih problema sa njom”, a u stvari nisam imala volje da pored posla, i svih drugih obaveza, odvojim još sat vremena u osam sati uveče da slušam predavanja koja su najverovatnije stereotipna i puna poznatih saveta.
Prošlo je dve godine i moj sin je krenuo u sedmi razred i roditelji su ponovo bili pozvani na ista predavanja. Koliko sam bila srećna da se ona i dalje organizuju jer, za razliku od ćerke, sin je bio nemoguć. Imao je problema sa učenjem, svađao se sa nastavnicima i dovodio i sebe i oca i mene u naprijatne situacije.
S obzirom da su tada počele poteškoće u učenju sa kojima nije umeo da se nosi, rešenje je našao u buntovnom ponašanju. Nastavnici su se neprestano ljutili na njega zato što ne uči i što je, povrh svega, bezobrazan. Moj sin je tvrdio da nije kriv on, nego profesori koji ne razumeju decu jer je školi samo važno da se ispoštuje forma, ispredaje i oceni, i da oni ne shvataju da nekada možda treba pomoći detetu nekom drugačijom metodom.
Stalno je bio kažnjavan zbog neprimerenog ponašanja, a mi smo na poziv nastavnika, razrednog starešine, socijalnog radnika ili direktora dolazili u školu maltene jednom nedeljno. On nije bio nimalo srećan što je morao da prisustvuje ovim sastancima, baš kao ni ja, ali sam znala da problem moramo da rešimo.
I rešili smo ga. Ne odmah i ne brzo, ali smo uz puno saradnje i razgovora uspeli. Njemu je pružena adekvatna pomoć, pa više nije govorio nastavnicima da moraju da vrate svoje diplome jer su bruka za obrazovni sistem, a ja sam odahnula jer sam shvatila da je, kad svi spuste loptu, moguće doći do rešenja, ali je za to potrebno vreme, volja i empatija.
Mi i naša deca
Počela sam da idem i na predavanja za roditelje. Svake nedelje bila je druga tema. Jedna od njih zvala se Vi i vaše dete. Psiholog nas je pitao koliko vremena provodimo dnevno sa decom u razgovoru, a da se on ne svodi na pitanje kako je bilo u školi, da li si uradio domaći, da li si ručao, oprao zube ili spremio sobu. Koliko često nam se ukaže prilika da sedimo u dečijoj sobi i pričamo o njegovim ili njenim drugovima, gde izlaze, kako se provode, koji su film gledali i šta misle o tom filmu? Da li ikada slušamo muziku koju dete voli, čak iako to nije naš izbor? Koliko zaista provodimo vremena sa decom kako bi ih bolje razumeli i upoznali?
Lakovernost dece
Na drugom predavanju reč je bila o narkoticima. Socijalni radnik je izvadio iz torbe deset vrsta narkotika da vidi koliko mi poznajemo droge koje se tako lako i svakodnevno prodaju svuda i na svakom mestu. Pitao je da li je neko zaisteresovan da proba. Neki roditelji su pristali, neki su se uplašili, a jedan otac je rekao da hoće da proba sve.
Predavač je pažljivo pratio naše reakcije, i onih koji su probali nešto od ponuđenog, i onih koji su samo posmatrali. Neki roditelji su rekli da ne osećaju ništa, drugi da im je malo muka ili da im se vrti u glavi. Oni koji nisu probali smejali su se kao mala deca, kao da se nalaze na nekom mestu gde ne bi trebalo da budu, ali ih zanima da vide šta će se desiti drugima.
Onda nam se socijalni radnik obratio: “E pa dragi roditelji, ispali ste veoma naivni. Zar vam nije palo na pamet da ja, kao stručno lice, ne smem da unesem drogu u školu?! Sve ovo što je na stolu nije ništa, čist blef. Ovo je brašno pomešano sa drugom vrstom brašna, ovo su osušeni listići raznih trava, tablete nisu ekstazi, nego aspirin. Ako ste vi tako brzopleto poverovali meni, verujući da radite nešto ispravno zato što se nalazimo na mestu kakvo je škola, zamislite kako je jednostavno da neko drugi, uz neku lakovernu priču, ubedi vašu decu da probaju drogu. Razgovarajte sa njima na ovu temu, informišite se na internetu ili na svaki dostupan način. Nije dovoljno da zapretite deci ‘Da ti ne padne na pamet da tako nešto probaš’, jer time ne rešavate problem, već samo žmurite pred njim.”
Strah od nepoznatog
Iako je od ovog predavanja prošlo mnogo vremena često ga se setim kada se nađem na nepoznatom terenu. Na nama je da se suočimo sa novim trendovima i kada su negativni i kada mislimo da su daleko od nas, i da razgovaramo sa svojom decom i o neprijatnim i teškim temama.
Za početak, da razgovaramo tako da ih zaista upoznajemo. Da nudimo rešenja, ali da im dozvolimo da sama izaberu i donesu odluku, po cenu da pogreše. Da ih učimo da cene sebe, ali i svoje prijatelje, i da se raduju i svojim i tuđim uspesima. Da ne očekujemo da budu sjajni u svemu, jer to prosto nije prirodno. Da ne moraju da budu odlični, jer postoje i druge ocene pored petice. Kada dobiješ trojku znači da si u nekom predmetu dobar. Zar smo zaboravili značenje ove reči? Zar je loše biti dobar?! Treba, naravno, decu motivisati da grabe ka znanju, ali ih ne treba prisiljavati.
Jednom mi je drugarica rekla kako je tata nije pustio da ide na proslavu osamnaestog rođendana najbolje drugarice jer ga je organizovala na splavu. Otac je smatrao da to nije mesto za njegovu ćerku. Ona je rešila da ode, po svaku cenu. Otac je povikao za njom da ona ne razume šta znači biti roditelj i da on to ne odobrava, jer se plaši. Moja drugarica se okrenula i pogledala ga u oči: “Ne, to nije tačno. Ti upravo nećeš da se plašiš i zato ti je lakše da ostanem kod kuće”.
Uloga roditelja počinje tamo gde počinje naš strah od nepoznatog. Ne rastu samo deca, moramo da rastemo i mi, kao roditelji. Zato je važno da učimo, da probamo, da pogrešimo, ali da nikada ne odustanemo.
Autorka je sociološkinja, išla je u OOŠ „Vladislav Ribnikar“ i živi u Izraelu
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
