Aleksandru Vučiću je istekao rok trajanja. Njegov kleptokratsko-šalabajzerski režim puca po šavovima. Mogu da ga spasu samo trvenja u širokom antivučićevskom bloku, ukoliko njegovi akteri ne budu na visini svoje istorijske odgovornosti
Bezmalo 15 meseci od pada novosadske nadstrešnice i početka najvećih i najdužih antivladinih protesta u Srbiji i u ovom delu sveta, situacija je prilično jasna. I pored „zamora materijala“, trend je evidentan: Vučićeva vlast se raspada po svim šavovima, pad popularnosti i poverenja se nastavlja, a otpor ili bar nezadovoljstvo unutar mnogih institucija postoji čak i ako nije vidljiv.
Režim povlači iracionalne poteze, pokazujući da je izgubio kontakt sa stvarnošću, što je – reći će politički teoretičari – znak da je svestan da postojeći trend nije moguće zaustaviti.
Jedna afera pristiže drugu, međunarodni kredibilitet mu je takav da svetski lideri prelaze na drugu stranu ulice kada im Vučić krene u susret. Ne radi se tu samo o kredibilitetu nego o svesti da on više nije sposoban da isporuči bilo kakve rezultate, samo probleme.
Ne samo od pada nadstrešnice, nego od 2016. godine do danas („Ne davimo Beograd“ i protesti protiv političkog nasilja na Radio-televiziji Vojvodine, pa nadalje), bunt u Srbiji je cikličan i kontinuiran. Utihne, a onda se ponovo vrati, organizovaniji, jači i brojniji. Nema sumnje da će se tako nešto dešavati i ubuduće, jer bes građana nije nestao, već je postao inherentan.
Vlast se ogolila do kraja, pokazala svoje pravo lice, izazavši odijum čak i među onima koji su donedavno imali koliko-toliko poverenje u nju. Dugo trešenje drveta počelo je po prvi put da daje odlične rezultate, trule voćke sa njega ubrzano otpadaju.
Svemu ovome treba dodati ekonomsku krizu koja drma Srbijom, a koja je posledica nakaradne ekonomske politike koja je vođena deceniju i nešto, oslanjajući se isključivo na utiske (i pljačku državnih resursa), a ne na stvarne i održive pomake. Građani je već itekako osećaju, vremenom će biti sve vidljivija.
Bar kada je reč o robi široke potrošnje, Srbija je po visini cena apsolutni lider u regionu. Nastaviće se i taj trend, koji je posledica pomenute ekonomske politike zasnovane na propagandi i senzacijama. Dakako, i na „preraspodeli resursa“.
Siromaštvo raste, socijalna raslojavanja su intenzivirana, Srbija više liči na feudalnu državu nego na uređeno demokratsko društvo.
Ukratko, nemoguće je zamisliti da je neko od građana koji je uspeo da uvidi pravo lice kleptokratsko-šalabajzerskog režima, koji mu je zavukao ruku duboko u džep i pokušao da ga „raspameti“, čak i ako se trenutno povukao u toplinu svog doma – spreman da mu povrati poverenje ili da bude bar indiferentan prema njemu. Obrnuti proces je itekako moguće zamisliti, uprkos tome što propagandna mašinerija režima radi u tri smene, trošeći mnogo novca građana, sklonjenog po raznim slamaricama.
Nasilje je jedini odgovor koji vlast može da smisli. Jezik joj se potpuno potrošio, preostala je priča o bezbednosti i ugroženosti, stranim i unutrašnjim neprijateljima. Svakako joj odgovaraju aktuelna svetska ludila. Ali čak i ako zamislimo neke ozbiljnije turbulencije u regionu, teško da bi Vučić mogao da proizvede tzv. okupljanje pod jednu zastavu i uz jednog lidera usled tektonskih događaja. Istekao mu je rok trajanja, kao onomad Miloševiću, kojem NATO intervencija nije pomogla u tome. Naprotiv. Ljudi se ne okupljaju oko tragikomičnih ličnosti kojima je oreol pao u baruštinu.
Naravno, ne treba režim potceniti. Mnogo se para nahapalo, a stvorena je i pretorijanska garda kriminalno-policijska, koja će biti korišćena za očuvanje režima bez ikakvih skrupula. Ali, i pored toga, teško je poverovati da je toliko jak da Srbiju u sadašnjim unutrašnjim i spoljnim okolnostima pretvori u Belorusiju.
Sve u svemu, režim se nalazi na ivici provalije ili je, ako koristimo drugačiju metaforu, sateran u ćošak kao olinjala, besna lisica. Može da ugrize, neko može da nastrada, to ne treba zaboraviti i treba biti mudar i oprezan.
Jedini ko može spasiti režim jeste široki antivučićevski blok ukoliko ne shvati da je trenutno ubedljivo najvažnija stvar – preoteti državu iz ruku domaćeg, ali i međunarodnog organizovanog kriminala. A da je sve drugo sekundarno.
Dakle, svi koji se nalaze sa ove strane reke, pogotovo oni koji mogu da donose neke odluke, imaju ogromnu odgovornost. Tu ne sme da bude improvizacije i sputavajuće strasti. Treba stati na loptu i sagledati stanje na terenu, kao što je to znao da uradi čuveni fudbaler sarajevskog „Želje“ Mehmed Meša Baždarević. Režim gubi ubedljivim rezultatom, ali računa na autogolove umorom, strašću i pesmama omamljenog protivnika.
Studenti su do sada pokazali sposobnost da donose mudre odluke, uprkos brojnim greškama i unutrašnjim nesporazumima. Nadati se da će se koncentrisati na glavnog protivnika i obustaviti rat protiv opozicije, kakva god da je. Nikome to ne treba. Valjda je moguće napraviti nekakakav pakt o nenapadanju i o zajedničkom cilju, i ne baštiniti naprednjačke propagandne uspehe protiv političkog organizovanja kao takvog. Glupo i kontraproduktivno je tercirati režimu u borbi protiv opozicionih stranaka.
Sa druge strane, opozicija, koliko god da se oseća povređenom, jer joj neko poručuje da bi trebalo malo da ode na klupu za rezervne igrače – ne bi smela da „buši“ studentski pokret. Glupo je i kontraproduktivno za nju samu.
Recimo, sada je aktuelna priča o tome da bi trebalo da Vučićevi protivnici budu izrazito proevropski. Realno se toga, u ovoj meri, opozicija setila tek sada. Nešto se baš ne sećamo da je ranije snažno gurala evropsku priču, ogrćući se evropskim zastavama, bar ne ovako žestoko. I ona je tada procenjivala da Vučića može da skloni samo široki ideološki blok.
Sada joj ova priča odgovara jer se priprema da na toj platformi izađe na izbore. Naravno, niko ne treba da misli da Srbija, ukoliko hoće da izgradi normalno društvo, ima neki drugi put osim evropskog. Na kraju, studenti promovišu evropske vrednosti, valjda su svesni da nema ništa ni od vladavine prava ni od borbe protiv korupcije, ako budu okrenuti prema istoku.
Stranputica je ako se političke odluke donose na osnovu gungule i moralnih panika na društvenim mrežama. Postoje relevantni istraživači javnog mnjenja i analitičari koji mogu predložiti najbolji put za pobedu režima. Bez strasti. Poštujući nauku. I to u pravom trenutku. Možda ono što važi ovoga trenutka neće važiti za nekoliko meseci.
Ukoliko istraživanja kažu da svi treba da podrže studentsku listu, jer će se tako stvoriti referendumska atmosfera, onda opozicione stranke treba to i da učine. Cena jeste visoka, ali će još veća biti ukoliko, zarad svojih partikularnih interesa, omoguće opstanak Vučićevog režima. Sa druge strane, studentski pokret ne sme da se ponaša kao da je uhvatio Svevidećeg za mošnice, kao skupina velikih i bezgrešnih pravednika.
Možda će rezultat biti bolji ako antivučićevski blok izađe u dve ili tri kolone. To isto nije stvar koju treba a priori odbaciti, i vrištati oko toga. Ali i takvu odluku treba doneti kao racionalnu i potkovanu odluku, a ne na osnovu strasti.
Na kraju, treba biti svestan da će lakše biti savladati režim na izborima, uz sve očekivane izborne manipulacije, nego vladati postvučićevskom državom. Neće biti lako naslediti duboko kriminalizovanu, deinstitucionalizovanu zemlju i spaljeno društvo.
Vučićev režim će pasti, u nekoj realnoj budućnosti, a njegove katastrofalne posledice će biti gore što duže bude drmao našim životima. Svaki dan je bitan, jer se stvari ubrzano pogoršavaju.
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
