O ribama, pticama, gmizavosti: Šta nam je poručio Aleksandar Vučić?

Ugodno nedeljno prepodne prekida neugodan telefonski poziv urednika u „Vremenu“ zaduženog za najodvratniji deo novinarskog posla: praćenje Informera, Pinka, Kurira, Happyja, te slušanje Vučićevih nastupa.

Upali TV, zareži i spusti slušalicu.

Palim TV. Na prvom programu Vučić. Na drugom programu Vučić. Na trećem programu Vučić. Na četvrtom i petom takođe. Okrenem N1, vidim program teče normalno. Gasim TV i zovem urednika.

Nema ništa, kažem. Zbog čega si me zvao?

Pa zbog toga, kaže.

Kvariš mi svetu nedelju, odvratim. Uostalom, zbog ničega si ti tu, kažem ponešto drsko.

Ne kvarim ti ja nedelju, kaže razborito. Uostalom (nastavlja), pogledaj otpočetka, nećeš zažaliti i spušta slušalicu.

Upalim TV, vratim na početak, vidim neke turobne likove poređane ukrug, prepoznam dvoje troje (izgleda kao sednica Vlade), utom ti eto predsednika Vlade u pratnji predsednika svih građana. Tematska sednica Vlade, glasi naslov nove epizode.

Sednica_Vucic_24

Domaća serija

Kreće nadrealnih sat ipo. Dobro, nisu ni druge epizode mnogo različite, ali je svejedno impresivno kako Vučić i njegovi statisti svakom novom epizodom uspevaju da prodube civilizacijsko dno i, ponižavajući sebe, ponižavaju i zemlju kojom upravlju. Razume se, nije ova epizoda namenjena osobama koje su sačuvale nešto razuma. Ne obraća se Vučić razumu. Kao i obično predsednik svih građana obraća se preostalom svom glasačkom telu, te smisao, logika i stvarnost nisu veličine na koje valja računati.

Zapravo, čitav je ovaj igrokaz, prošaran istupima neuporedive ljudske gmizavosti (izraz je Kantov) takozvanih ministara, upriličio glavni glumac sebe radi, smirivanju sopstvenih strahova, noćnih mora i užasa pred bliskom budućnošću. Mučno je, doduše, što smo tome morali da prisustvujemo, ali i to je izbor svakog građanina: oni s higijenskim navikama sigurno ovo nisu gledali.

Sednica_Vucic_10

Bila je ovo neka vrsta grupne terapije, s tim što je na sceni samo jedan lik, psihoterapeut i pacijent u jednoj osobi, dok ga grupa okružuje kako bi imao na kome da se iživljava i kako bi imao ko da mu klima glavom. O kakvom je podvigu gmizavosti reč možda ponajbolje govori to što je jedan Dušan Bajatović zasjao kao osoba s mikročesticama integriteta u sebi. Dakle, spektakl. Svaki se minut gledanja ove bruke isplatio.

Četnik koji mrzi Srbe

Sednica_Vucic_12

Metodologija je bila ista kao i uvek: nepovezano skakanje s motiva na motiv, gubljenje niti, laganje, baljezganje, pokrivanje stvarnosti bestidnim besmislicima, busanje u prsa, isticanje sopstvene genijalnosti, ali ovoga puta sve to upotpunjeno prostačkim obraćanjem prisutnima (u redovnim epiozodama obraća se obično nepostrojećim bićima), skupini turobnih likova koji su služili kao džakovi za nasumično udaranje jednog posustalog siledžije.

U mučnoj atmosferi u jednom je tenutku zazvonio nečiji telefon. „Čiji telefon zvoni?“, reagovao je iznervirani razredni starešina. „To da se ne ponovi“, nastavio je. „Moj telefon nikada niste čuli“, izgovorio je. Naravno da nismo, reč je o otelovljenju savršenstva, a savršenstvu ne zvone telefoni u vreme i na mestima koji nisu predviđeni za zvonjenje. Moj telefon, dakle, našao je za shodno da kaže, nikada niste čuli. On, naravno, zna da su kamere uključene – igrokaz je i upriličio zbog prenosa – ali krajnje je upitno šta on veruje da postiže ovakvim obraćanjem. Odlučnost? Strogost? Poželjni prostakluk? Ono što njegovi glasači razumeju?

Vučić i potčinjeni: Psihoperformans i postrojavanje

Zapravo, jasnije nego ikada pre obavestio nas je predsednik svih građana da je Srbija, zemlja kojom, uglavnom sam, upravlja 13 godina, otišla do vraga pod njegovom vladavinom. Doduše, da ne bude zabune, njegova odgovornost za propast zemlje ne postiji: drugi su krivi (jer pakao to su drugi), uglavnom ova mučaljiva klimiglava skupina nesrećnika nad kojima se iživljava, ali ne samo oni. Tu su i srpski radnici, na primer. To nam je jasno stavio do znanja. Za razliku od kineskih koji rade dan i noć, ovi naši neće da rade. Lenjo to i nesposobno. Zašto neće? Pa zato što su srpski. Kako? Zato što su srpski.

Retko se sreće ovakva vrsta nipodoštavanja sopstvenog naroda, kakvu ispoljava Vućić. Za jednog obožavatelja četničkog vojvode pokazao je neočekivana netrpeljivost prema Srbima. Nekadašnji četnički štitonoša bi trebalo da se odlikuje upravo nezasitom ljubavlju prema svome rodu – oni koji ne dele tu ljubav mogu slobodno pod kamu, na prinudni rad ili u progonstvo – ali, eto, tako je to s ovim savremenim četnicima. Mrzi Hrvate, mrzi Albance, mrzi Muslimane (ali samo ove domaće, one koji imaju para ne mrzi uopšte, naprotiv, obožava ih), što je sasvim u redu, ali novina je što mrzi i srpske radnike.

Macut_Brnabic_01

Biće da ovaj neurotični izbruh govori ponešto o tome kako mu dobro ide s besmislenim projektom EXPO 2027, što čak ni nesrećni Siniša Mali nije uspeo da ublaži izborom ljupkih detalja i nameštanjem brojeva da milim zvukom odgovaraju osetljivom predsednikovom uhu.

Briga za obrazovanje

A i srpski su studenti napunili slovenačke univerzitete za velike pare, umesto da studiraju u svojoj zemlji. On, međutim, koji nije kriv ni odgovoran ni za šta – i nije da se on pita za sve – jako brine zbog toga i pod hitno poziva na reformu sistema obrazovanja. Kako tu reformu zamišlja imali smo prilike da gledamo čitave prošle godine, sa sve pokušajima ubistava studenkinja i studenata, razvaljivanjem vilica, angažovanjem oklopljene policije na fakultetima (kao nastavno osoblje, valjda), ali sada kada nam dođu franšize vrhunskih stranih univerziteta sve će da bude bolje i biće sjajno, a verovatno će i nastava da bude na srpskom jeziku.

Verovatno će neka od reformskih odredbi da se odnosi na nekažnjivost povređivanja studenata. Recimo: gaženje kolima, maltretiranje i prebijanje studenata zakonom se, kao kažnjivo delo, izuzima iz Krivičnog zakonika i nagrađuje se unosnim mestom u državnoj administraciji, naročito u policiji.

Pošto nije zadovoljan radom ministara on će da krene u parlament i tamo će da ih smenjuje, a to što takvi juriši nisu u njegovoj nadležnosti – nema veze. Barem tri puta je u svom baljezganju izičito rekao da ga ti propisi i ti zakoni i te procedure ne zanimaju, nego, bato, odeš u parlament i tamo za jedan dan promeniš zakon onako kako ti odgovara.

O ribama i pticama na evropskom putu

Jedana od ljigavijih pokrivalica bila je ona o evropskom putu Srbije. Dakle, razvejao je predsednik sve neumesne sumnje: Srbija je na evopskom putu.

Ali da, mi smo krivi što ne ide sve glatko. (Mi smo krivi, dakle, ne on.) A šta to ne ide glatko? Pa regulacija ribnjaka i ptica. Nismo uskladili sve propise o ribama i pticama s Evropskom unijom, pa sad Evropljani zatežu zbog toga, a sve to se, obaveštava nas predsednik svih građana, može uraditi za dva meseca. To s ribama i pticama. Nema nikakve sumnje da je ovde neko lud, ili se pravi lud, a kako znamo da predsednik nije lud, niti se ludim pravi, onda smo ludi mi koji ga slušamo.

Problem, dakle, nije nasilje nad građanima Srbije, u najdirektnijoj režiji samog predsednika svih građana, nije problem ni u pokušaju da razmontira pravosudni sistem i podredi ga sopstvenoj volji, nisu u pitanju ni prava građana, ama ni zagađenost vazduha, vode i zemlje nije problem, nije problem ni korupcija (jer je nema, dabome), ni medijska situacija nije problem, kao ni pokradeni izbori (svi od kako je on na vlasti), nego su problem ribe i ptice.

No, nije sve tako crno. Imao je predsednik i koju lepu reč. O sebi, doduše. Eto je on veoma uvažen gost u Davosu, on među prvima dobija pozivnicu za Davos. A mi to, verovatno, ne umemo da cenimo.

Maltretiranje Bajatovića

Za katastrofu u energetskom sektoru na grbaču je seo, uglavnom, nesrećnom Bajatoviću. Dobro, nije da Bajatović to nije zaslužio, ali je našao za shodno (Bajatović, jel) da se makar oglasi i podseti, implicitno, da je Vučić i te kako bio upućen u sve probleme za koje sada njega kalpi. Razume se, veliki neurotik je galamio, prekidao, pričao o vodi obraćajući se Bajatoviću (malo je, biće, pomešao Grenland i Island, kao Tramp pre neki dan, uostalom i sam je priznao da pamti gluposti, a važne stvari zaboravlja, otvorio čovek dušu), a onda kada više niko nije bio u stanju da pohvata konce njegovog lupetanja slavodobitno pročitao nešto iz nekog papira i ustvrdio kako je, eto, Bajatović pokušao da ga prevari, ali nenadjebiv je on, Vučić, bezgrešni predsednik svih građana i načisto sahranio Bajatovića, ništa lično.

U međuvremenu se, drhtavim glasom, uvaženom skupu obratio i izvesni Danijel Apostolović, valjda ambasador u Briselu, spremno se složio s predsednikom (šta god da je ovaj rekao) i priznao da bi ga Vlada verovatno smenila kada bi napravio realan presek stanja o našim pregovorima s Evropskom unijom. Zbog toga, može se pretpostaviti, on ulaže poštovanja dostojan trud da ne napravi realni presek kako ga Vlada ne bi razrešila dužnosti, nego pravi nerealan presek kako bi ostao na položaju. Takav se pristup, valja reći, pokazao ispravnim jer ga je predsednik postavio na čelo komisije za ribe i ptice.

Brhunska gmizavost Lončara

I mogli bismo ovako rečenicu po rečenicu, do ponoći i duže. Zaustavićemo se na najveličanstvenijem primeru gmizavosti u kojem je, sav radostan da gmiže, učestvovao – a ko drugi – Lončar dr Zlatibor. Naravno da on, Lončar dr Zlatibor, nije važan, običan je čovek, zamenljiv, neambiciozan i skroman, i mnogo je uradio, ali ne, nije on važan, predsednik Vučić je bitan, jer bez predsednika ništa od ovoga ne bi bilo (tu je potpuno u pravu, prim. urednika), jer oni Žuti sve su uništili, nijedan Dom zdravlja nisu izgradili, nijednu bolnicu, nijednu kliniku, ništa pod milim bogoim, a evo šta nam je Vučić sve darovao, ni broja se ne zna koliko je bolnica izgradio (šteta što nema lekara za te bolnice).

Ne bude li Vučića ostadosmo bez zdravstvenog sistema i smisla života, te zato moli on Vučića, on, Zlatibor dr Lončar koji nije važan, da istraje u svojoj borbi. Dakle, Zlatibor dr Lončar, koji je aktivno da aktivnije ne može biti, učestvovao u razaranju zdravstvenog sistema (dobro mu ide, ni zavoja nema po bolnicima), sada moli voljenog vođu da ne odstupi, da ostane na svom putu, sve dok i jedan lekar radi još svoj posao i leči ljude. Kada i tog lekara budu uklonili sa svog mesta, ili ga prognali u inostrastvo, tada će njihova misija, najzad, biti okončana.