Novi Pazar: Odbrana Palestine i predizborni dani

Kombi se, prepun medijskih trudbenika, novinara, analitičara i profesora, iz Beograda zaputio u Novi Pazar, na konferenciju o odgovornosti medija i lažnim vestima koju organizuje tamošnja harizmatična i vazda gostoljubiva nevladina organizacija. 

Preko Novog Beograda, pa Milošem velikim, pa onda preko Mrčajevaca, Kraljeva, pored Ibra i Raške. Ko o čemu, baba o uštipcima, pa i mi o medijskim zakonima, koji su izazvali javnu buru proteklih nedelja. I o medijskoj politici, uopšte. 

Od dugogodišnjeg „izrađivača“ legislative čuli smo i neke pikanterije iz procesa medijskih reformi koji kontinuirano, i neuspešno, traje od petooktobarskih promena do danas. Recimo, te neke 2002. ili 2003. godine, jedna vojvođanska stranka (da se lako pretpostaviti koja je u pitanju) nije htela da glasa za zakone koji će urediti oblast javnog informisanja ne zbog toga što je bila protiv određenih rešenja, već zbog toga što su – pošto su bili tas na vagi – iskoristili priliku da ucenom dobiju automobil koji je svojevremeno Kertesova carina zaplenila. Kada je automobil pristigao, dignute su ruke – za.

Urbanistički razoren grad

Novi Pazar je urbanistički razoren grad, kao uostalom i većina drugih mesta u Srbiji. Čini se da je saobraćajna gužva ovde veća nego drugde, zbog uskih ulica i velikog broja stanovnika lociranom na relativno malom prostoru. Ipak, primetne su neke pozitivne promene. 

Sređena su korita dve reke, Jošanice i Raške, a renoviran je i čuveni, prethodno tranzicijom pokošen, hotel „Vrbak“, kemp-dragulj koji je polovinom sedamdesetih kombinovao orijentalnu i modernu arhitekturu u centru grada, postavši razgledična ikona. Neke stvari su nepromenjene: dinamičan politički i društveni život, i odlična hrana. Slatkiši „razvaljuju“. 

Nepromenjeno je i to da se u glavnoj pešačkoj džadi ne može popiti alkoholno piće i pored desetina kafića i restorana. Morate se malo zavući negde okolo, u kafee i restorane koje drže ili „Rasimovi ljudi“ ili Srbi. Pre nekoliko godina vašem reporteru jedan je lokalni aktivista rekao da izmeštanje alkoholnih derivata iz najstrožeg centra odgovara bošnjačkoj tradiciji. Piješ tamo gde te ne vide svi, veli.

Tog dana kada smo pristigli u Novi Pazar započele su predizborne aktivnosti. Jedna od tri vodeće bošnjačke stranke (ima ih navodno ukupno 18 registrovanih), Sandžačka demokratska partija Rasima Ljajića uspela je promptno, za jedan dan, prikupiti potrebne potpise za lokalne izbore i predati listu. Kažu, svi su javni beležnici u gradu bili zauzeti tom akcijom, niko nije imao ni sekunde vremena za druge toga dana. Sutradan ujutro, oko pola šest, vaš reporter je video i polepljene plakate po gradu, sa zaokruženom jedinicom i parolom „Za evropski Novi Pazar – Rasim Ljajić“. 

Nema šta, brzo i efikasno, što i nije čudno jer ova stranka više od deceniju vlada gradom, a Ljajić ima i rezervnu stranku, Socijaldemokratsku partiju, koja je deo državne vlasti već decenijama. Njegovi glavni suparnici u Sandžaku su Ugljaninova SDA i Stranka pravde i pomirenja pokojnog muftije Zukorlića. Ljajićevi su više građanisti, ovi drugi više nacionalno-islamski nastrojeni, ali generalno svi imaju dobre veze sa Beogradom.

Palestinske zastave

Pored SDP-plakata Novim Pazarom dominiraju i palestinske zastave, što na javnim mestima, što u kafeima, što u izlozima radnji. Organizuju se protesti zbog surovog izraelskog odgovora na Hamasov teroristički napad. Kažu nam domaćini da su u nekim kafeima prestali da služe proizvode multinacionalnih kompanija Koka-kola i Pepsi, jer time žele kazniti Ameriku koja podržava Izrael. Neki čak smatraju da je to i osveta Jevrejima, jer oni, po njihovim teorijskozaverskim informacijama, stoje iza svih velikih svetskih korporacija. 

Predizborna kampanja je u drugom planu: reči Gaza, Izrael, Jevreji, Zapadna obala i Palestina odjekuju novopazarskom pijacom, na kojoj je još uvek moguće kupiti dobru i jeftinu garderobu ovdašnje proizvodnje. I u mesarama, gde se može kupiti dobre goveđe pršute i sudžuka.

U pola šest ujutro potpisnik ovog tekstića uputio se u svoje omiljeno novopazarsko skupljalište. Jednu od mnogobrojnih čajdžinica u centru grada, koje počinju sa radom zorom, u pet časova. Sede ljudi, piju kaficu iz fildžana ili crni čaj iz malih staklenih čaša. I ćute. Ne spominju se ovde ni Gaza, ni Izrael, ni izbori.

Podseća sve na atmosferu iz čuvene priče Zije Dizdarevića „U bosanskoj kafani“. „Preko sasušenih usana, iz dubine sagorjelih pluća, kulja i vuče se dim.“ Ćuti se, svak je zabavljen svojim jadom, tek ponekad poneko uzvikne „Jah!“ Drugi odgovara: „Jah! Jah!“ U Novom Pazaru nema „jahova“, bar ih ja nisam čuo, tajac s vremena ne vreme utiša smoltokovanje. „Jesi li popravio kola?“ „Jesam!“ I opet tišina.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com