Luka Tripković: Mora da je bio neki stvarno divan san

Slike koje upravo izlaže u Likovnoj galeriji Kolarčeve zadužbine, Luka Tripković je nazvao „Mora da je bio neki stvarno divan san“. Kaže da mu se stih Darka Rundeka učinio pogodnim da opiše arhitekturu druge polovine prošlog veka budući da se njen utopijski karakter, orjentisan k čoveku, uticaj raznih socio-političkih struja premetnuo u svoju suprotnost.

Luka Tripković (1989) je pisac, slikar i asistent na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (redosled je nebitan). Održao je više samostalnih izložbi, i dobio je nekoliko nagrada i književnih i umetničkih.

Činjenicu da mnoge njegove kolege ne izlažu zato što je organizacija izložbe veliki trošak, Luka Tripković komentariše činjenicom da je organizacija izložbe svuda u svetu veliki trošak.

„Međutim, mi živimo recidive socijalizma gde postoje državne galerije, ali ne postoje nikakva sredstva za njihovo funkcionisanje. Ja sam lično sa sobom odavno raskrstio da izložbe pravim samo dok prodajom izloženih slika mogu da pokrijem troškove.“

Biti slikar u Srbiji znači živeti od nečeg drugog a ne od svojih slika. Luka Tripković navodi institucije, čiji „bezobrazluk prevazilazi svaku granicu, pa sam danas u situaciji da još uvek čekam isplatu novca sa prošlogodišnjeg otkupa (Konkurs za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelne umetnosti), uprkos tome što je u oktobru ministarka potpisala rešenje a Ministarstvo uplatilo sredstva gradu Beogradu, koji nije u stanju da novac prosledi instituciji koja je poželela da otkupi sliku. Eto.“

Na aktuelnoj izložbi je sedam „kalifornijskih kuća“, zapravo nastavak serije započete doktorskom izložbom, na kojoj je reintepretirao Studiju slučaja Džona Entencea, odnosno američki modernistički eksperiment vezan za masovno stanovanje. Kako je rekao, kuće na njegovim slikama su utopistički projekat po kome treba svaki čovek da živi u prostoru kakav zaslužuje. Šta to znači?

„Ideološki nisam socijalistički orijentisan, zato što ne verujem da nekakav državni aparat treba da propiše ljudima šta i koliko zaslužuju, međutim, ovde govorim o zasluzi da se živi sa osnovim dostojanstvom, dakle, da imate funkcionalan i relativno komforan krov nad glavom. Upravo to je i bila ideja vodilja Džona Entence kada je pozvao svoje kolege da projektuju kuće za Studiju slučaja, smatrajući da je moguće da obrazovan arhitekta od jeftinih materijala stvori komforan životni prostor.“

S tim u vezi Luka Tripković podseća da u njegovom drugom romanu, Crna knjiga „konstantno provejava fraza da je sve u jeziku. I danas sam još više uveren u tačnost te rečenice, jer nas je u smutnim vremenima neko naveo da mislimo kako su raskoš i luksuz sinonimi, i kako je sve osim gole egzistencije nekakav hir i nepoštovanje truda vlastodržaca da nam drže grlo par centimetara iznad vode.“

Inače, kuće iz Studije slučaja nisu opstale. „Poslužile su kao pokazna vežba da humanistički postulati moderne arhitekture mogu da obezbede komfor svim svojim rezidentima, ali u američkom društvu naprosto nije bilo političke volje da se takva ideja sprovede u delo. Izvedene kuće su danas, budući da su u to vreme građene na relativno jeftinoj zemlji po holivudskim brdima, postale mesto prebivališta filmskih zvezda i uspešnih biznismena. Desilo se to da je protokom vremena jedan simbol, znak, kako bi rekao Rolan Bart, promenio svoju funkciju, tačnije, doživeo potpunu inverziju.“

Kaže da se vazda bavi utopijama i mitovima.

„Ako gledamo na prvu loptu, danas maltene svi ljudi na svetu žive divne i nasmejane živote, pa pogledajte im samo profile na društvenim mrežama – sve puca od provoda. Istovremeno, depresija i anksioznost poprimaju oblike pandemije. Tako da je moja ideja iza ovih slika bila da ukažem da nije zlato sve što sija.“

Za kuće sa izložbe kaže da su ostvarenje američkog sna, naravno potpuno svestan da su mnogi u Srbiji protiv tog sna, najviše zbog stava koji ima Amerika prema Rusiji.

„Američki san je ideal i političko oružje koje je porazilo socijalizam i porušilo Berlinski zid. Amerika je, uostalom, oformljena kao san o slobodi, a nezgodna odlika slobode je da za nju morate da se borite svaki dan, iznova i iznova. Što se podrške Rusiji u našem društvu tiče, to je potpuno infantilno ponašanje. Istorijski je ova država najviše dobijala kada je bila u savezu sa Amerikom – posle Prvog Svetskog rata, zalaganjem Vudroa Vilsona, posle Drugog, zalaganjem Trumana je Jugoslavija spasena od gladi, da ne pričam o milijardama dolara vojne pomoći nakon 48. i otvorenim vratima NATO-a koji nas je spasio od toga da nam Sovjeti urade ono što danas rade po Ukrajini. Podsećam vas da je između nas i nekoliko stotina hiljada sovjetskih tenkova duž istočne i severne granice Srbije stajao samo američki interes da do tog pokolja ne dođe.“

Kao uteha onima koji nisu dostigli američki san političari nude Šantićeve stihove „Ostajte ovdje“. Luka Tripković naglašava da je „veoma znakovito da se Šantićevi stihovi koriste kao primer za odvraćanje, pre svega, Srba iz Srbije.

„Veliki pesnik je te stihove napisao u suzama i očaju jer je austrijska carevina nasilno iselila 20 hiljada hercegovačkih muslimana, njegovih prijatelja i komšija. Za mene je ta pesma himna interkulturalnosti i pokazatelj jedne ljudske veličine koje smo kao nacija nekada imali i sa pravom uvažavali, za razliku od današnjih skorojevića i secikesa. Nedavno sam našao snimak na kom se vidi neeksplodirana raketa ispaljena u bistu Alekse Šantića tokom borbi u Mostaru i to me je vrlo potreslo, jer taj grad i dan-danas, u svojoj razdeljenosti bolno ukazuje na sve nerešene traume regiona.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com