Besmislen razgovor: Hod po vodi u Mitrovićevoj Nedođiji

I pre i posle pokušaja dijaloga Save Manojlovića i Željka Mitrovića, postojalo je samo jedno pitanje: zašto bi iko osim članova porodice, prijatelja i poslovnih saradnika vodio ikakav razgovor sa Željkom Mitrovićem?

1. Opšte je poznato, takoreći aksiom je da za Željka Mitrovića zakoni ne važe još od početka devedesetih: tada sa Mirjanom Marković, a posle sa svim srpskim vladarima, imao je pakt o nenapadanju – on njima propagandu i sluđivanje građana, oni njemu odrešene ruke. Upravo zato iza njega ostaje pustoš u svakom smislu te reči.

2. Tako zaštićen, Željko Mitrović vremenom je postao (krajnje eufemistički rečeno) neobuzdani orator. U prevodu – neko čija su politička leđa takva i tolika, da više ne zna ni za elementarnu pristojnost, a kamoli za kulturu dijaloga ili toleranciju. Postavlja se zapravo pitanje da li tako pijan od moći, novca i uticaja, uopšte ima svest o ”težini”, možda čak i značenju onoga što izgovara.

3. Željko Mitrović nije izmislio rijaliti programe – to su učinili pametniji od njega – ali je od samog sebe napravio rijaliti. Treba li podsećati na oksigenizaciju krvi tokom kovida, hodanje po vodi, trenutno aktuelnu opsesiju pozorištem i želju da režira predstave?

4. Taj i takav Željko Mitrović je na svojoj televiziji vodio kampanje protiv svakog ko se usudio da lane bilo šta što se aktuelnoj vlasti ne sviđa, ne mareći za moral, obraz, profesionalne standarde, posledice po živote tih ljudi.

Posle svega toga, otkud ideja, zašto i o čemu razgovarati sa tim čovekom?

Besmisleno je da tema bude rijaliti, jer je i palima sa Marsa jasno da je u pitanju savremena verzija gladijatorskih igara, gde masa urla, car zadovoljno trlja ruke, a Mitrović mlati milione.

Besmisleno je da se priča o politici, jer taj čovek trideset godina ponavlja kako s poltikom nema veze, a praktično je jedna od najvažnijih karika svakog režima.

Besmisleno je dokazivati da krši zakone, jer on to (razumljivo) demantuje. Da ovde zakoni važe i da institucije postoje, on bi odavno bio daleko od očiju javnosti.

Namere Save Manojlovića verovatno su bile dobre, ali pristankom da ”izabere vreme i mesto” i sam je postao deo Mitrovićeve Zemlje Nedođije, njegovog začaranog sveta koji prevazilazi i Zadrugu, i Parove, budi najgore u čoveku i diže gledanost u nebesa.

Mitrović je svog sagovornika izvređao, iskoristio je priliku za sopstveni politički marketing, papirima pokušavao da zamaskira neistine, izgovarao nadrealne rečenice, urlao, na prvi pogled nesvestan gde se uopšte nalazi.

Nije tu bilo ni reči o onome čemu se Manojlović verovatno nadao, zaboravljajući ili ne znajući za činjenice od 1) do 4). I mnoge druge, o kojima će se jednog dana – kada konačno svane – razgovarati u sudnicama, a ne u TV studiju.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com