U međuvremenu je stvorena i učvršćena cela jedna polit-ekonomska vladajuća klasa koja je monopolizovala ili sasvim neutralisala sve ionako nejake državne institucije i društvene (samo)regulatorne mehanizme, namenjene sistemskoj prevenciji nastanka neke nove autokratije
Protesti su bili mlaki, institucije su zauzete i opoziciji u Srbiji nije lako, ocenjuje istoričar Milan St. Protić. A tu je i dilema da li opozicija uopšte treba da uđe u republičku i beogradsku skupštinu. „Oba izbora su loša. Ako uđe, izneveriće očekivanja naroda, a ako ne uđe, ostaće van sistema.“
Trebeći opoziciju, a postepeno se i sama gušeći u kvrgama naraslog i otežalog klijentelizma, aktuelna vlast je ovo društvo lišila sposobnosti da organizuje delotvornu državu bez koje jedva da je i zamislivo nekakvo zadovoljavajuće regulisanje društvenog života
Čini se da je naprednjački projekat blizu kraja. Sistem se raspada pred našim očima. I Vučiću je to jasno pa pokušava da se distancira od rođene stranke. Osnivanje novog Pokreta za ovo i ono – pokušaj je rebrendiranja proizvoda koji se više ne kupuje, bar ne u dovoljnoj meri da bi se održala likvidnost kompanije. Pitanje je samo da li je u tome zakasnio! Postavljanjem “čoveka bez svojstava”, bespogovornog poslušnika Miloša Vučevića na čelo SNS-a, Vučić je istovremeno zadržao potpunu kontrolu nad strankom za slučaj da mu projekat Pokreta – propadne
Ponašaj se kao da je meritokratija teško krivično delo i neka to bude svima jasno; za poltronstvo i samoponižavanje deli državni novac, raznorazne dozvole, radna mesta... To znaju i one hiljade botova. Pomenute karakterne osobine su ujedno kriterijum i za izbor poslanika, ministara, premijera…
Promovisanje politike kao da je postalo važnije od njenog sprovođenja. Najvažnije je da lažem i da se hvalim. Oni koji su na vlasti pre se opredeljuju da drže ljude u zabludi nego da ih osvešćuju i obrazuju. Ne žele da ih podanici kritikuju, već da ih hvale. Ne žele da građani pričaju, već da ćute
“Za razliku od politike, izgradnja mira kaže sledeće: ili ćemo da naučimo da živimo jedni s drugima ili ćemo zauvek da živimo jedni protiv drugih. I onda kako može jedan režim koji nas okreće jedne protiv drugih da ti kaže kako ćeš sa nekim drugim narodom da živiš zajedno? Nema ništa od toga. Na sreću ili na nesreću, taj režim se ne pita šta bi ti ljudi voleli nego su im došli na vrata neki malo moćniji od njih pa su rekli ‘Dobro, dosta smo se igrali, sad dža ili bu’. I mi sad živimo čekajući da vidimo da li je dža ili bu”
U Berlinu sam mogao da čujem da nema održivih rešenja sa autokratom na čelu i da nema više zamene za demokratiju u vidu stabilokratije. Da, mislim da se to može nazvati promenom politike
Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter
Nada je dobila političku artikulaciju. Nije reč naprosto o tome da se ljudima, eto, smučio režim: smučio im se on odavno. Ovoga puta Vučić i njegova mrakobjesna ekipa ne vode glavnu reč, iako, razume se, ne prestaju da pričaju, nego je lopta u nogama opozicije. Otud nada. A kada se nada zapati, pa još dobije neki prepoznatljiv oblik u stvarnosti, veoma ju je teško ugasiti
Ne može svako da bude vođa. Ne grade se svakome spomenici za života, imenuju po njima gradovi i ulice. Ne stremi svaki šef države ili vlade tome da ga obožavaju mase, da mu pišu pesme, da mu se ministri bespogovorno pokoravaju, da bude bezgrešan, da bude božanstvo. To su ljudi posebne fele. Jedno im je zajedničko bez obzira na ideologiju: svi su prikriveni ili otvoreni diktatori i grade kult ličnosti da bi mogli nesmetano i doživotno da vladaju
