U stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve
Nasilje je postalo svakodnevica. Reč je o gobalnom fenomenu koji je uslovljen ekonomskim, kulturnim, društvenim prilikama. Širom sveta, države razvijaju politike suzbijanja nasilja koje su zasnovane na pravnim, preventivnim i edukativnim programima. Evropska unija je donela niz strategija, direktiva i konvencija čiji cilj je suzbijanje govora mržnje i nasilja naročito prema ženama, migrantima i etničkim manjinama. Međutim, uprkos tome što je borba protiv nasilja humanistički i civilizacijski zahtev, postoje brojni otpori politikama suzbijanja nasilja. Upečatljiv primer je Istanbulska konvencija koju vlade pojedinih država, ustrojene na jeftinom populizmu (Mađarska, Bugarska, Slovačka, Poljska, Turska), osporavaju iz verskih, kulturnih i kvazi političkih razloga, a suštinu Konvencije – suzbijanje nasilja nad ženama, pogrešno predstavljaju u javnosti čime opstruišu kako njenu primenu, tako i jednakost kao jednu od ključnih vrednosti humanističkog nasleđa u kojem su svima garantovane jednake mogućnosti, prava i dostojanstvo.
Nasilje u medijima i u političkom govoru je složenije i ima dalekosežne društvene posledice. Sloboda izražavanja je jedna od vrednosti savremenog društva, ali to ne znači da se iz javnog govora isključuje etička odgovornost i zaštita javnosti od prikrivenog ili otvorenog podsticanja na nasilje. Agresivni i nasilni sadržaji, senzacionalističko izveštavanje doprinose popularnosti medija, ali regulativa i naročito etika u profesiji, ni po koju cenu, ne bi smele da odustanu od zaštite društva od negativnih uticaja takvih sadržaja i od insistiranja na odgovornom novinarstvu i medijskoj pismenosti. U političkom, još pre državničkom govoru, populistički i agresivni iskazi zasnovani na impresijama i konstruktima usmereni ka ostvarivanju ciljeva užih društvenih grupa (političke stranke, koncerni, tajkuni) kojima se dehumanizuju neistomišljenici kao manje vredni ili kojima se stvaruju ili produbljuju društvene podele odavno su u sociološkim udžbenicima primeri agresije i govora mržnje.
Nasilje u političkom govoru i medijima usko je povezano sa strukturnim nasiljem koje, ugrađeno u političke i društvene institucije, stvara i podstiče nejednakosti i marginalizaciju određenih društvenih grupa. Uz ovu vrstu nasilja, ruku pod ruku, idu nepravda, nepoverenje, odsustvo socijalne empatije i kohezije. Ova vrsta nasilja je prikrivena u centrima moći, u institucijama, društvenim normama koji favorizuju jedne nauštrb drugih. Nemoć institucija da se izbori sa stubovima strukturnog nasilja poput patrijarhata, ksenofobije, siromaštva, predrasuda, uzrokuje nepravde i razlike u pristupu obrazovanju, zdravstvenom sistemu, istim naknadama za isti rad, bezbednosti. Populizam, koji je upečatljiva tehnika savremenih političkih manipulacija, pogoduje slabljenju institucija, jer populistički lideri pribegavaju kontroli medija, razaranju pravnog sistema i jačanju klijentelizma i ekonomske zavisnosti kao načinima kontrole građana. To je idealna situacija za nevidljivo nasilje institucija i sistema nad građanima kojima se nude represivne mere i odricanja zarad održive stabilnosti. Za loše stanje, najčešće uzrokovano sopstvenim lošim odlukama, okrivljuju se uvek drugi, a korupcija postaje normalan način funkcionisanja javnih sistema.
Strukturno nasilje je uvod u anomiju, stanje društvene dezorijentacije, nepoverenja u institucije i njihovog rastakanja u autoritarizam i vladavinu savremene “plebiscitarne aristokratije”, u kojoj građani formalno biraju vlast, a u stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve.
Za savremeno drušvo je najveći izazov da li je nova aristokratija, čiji hašteg su lideri bez humane vizije, glavni tok savremenih političkih i društvenih odnosa. Iluzija slobode ne može opstati u svetu u kojem se bogatstvo deset najbogatijih ljudi na svetu dnevno uvećava za sto miliona dolara, a istovremeno skoro polovina svetske populacije živi u granicama siromaštva koja iznosi 6,85 dolara dnevno. To je novi treći stalež koji je u očima elita ništa, a želi ili će uskoro želeti da postane nešto.
Nezadovoljstvo je veliko, a njegovi uzroci su prekriveni velovima zabluda, varljivih obećanja i kontrolisani strahom i manipulacijama. Generacije Trećeg milenijuma su društveno osvešćene, pragmatične, sklone preispitivanju, kreativne, tehnološki pismene, fleksibilne, interkulturalne, oslobođene većine populističkih mantri i čini se sa manjkom strpljenja i volje da prepuste upravljanje sopstvenim životima liderima koje ne vide u svom primarnom okruženju. Njihovim navikama, shvatanjima, kulturi više odgovaraju participativna i e-demokratija koje daju novi smisao ravnoteže između građanskih sloboda i političke stabilnosti. U takvim uslovima, strukturno nasilje i njegovi međaši populizam i korupcija su manja pretnja razvoju i osnovnom smislu svakog – da traga za srećom.
Autor je direktor Instituta društvenih nauka
Zašto sve to rade i naročito daju gas pred parlamentarne izbore 25. oktobra? I vlasnici i Marko Stjepanović kažu da je to samo slučajnost. Da nije to zbog onoga što će se dešavati na izborni dan i sledećih dana? Možda tada treba da budemo uber profesionalni i malo okrenemo glavu na drugu stranu, pričekamo sa objavljivanjem onoga što će se dešavati – pritisci, pretnje, predizborne mahinacije, “postizborna kreativnost”. That’s not going to happen, Brent
Mi spadamo među narode koji sebi moraju da postave pitanja o greškama u postavljanju nacionalnih ciljeva kroz istoriju i da se konačno usmerimo na izgradnju jakih nezavisnih institucija koje će moći da se odupru pokušajima zloupotrebe, što bi istovremeno značilo da konačno postanemo prava politička zajednica sa podelom vlasti i usmerenošću na slobodu
Vlada u tehničkom mandatu poručila je na promociji 168 novih policajaca u Sremskoj Kamenici da će nastaviti da ulaže u obuku, opremu i uslove rada policije. Macut je mladim policajcima poručio da budu odlučni, pravedni i humani, a Dačić da će ih država štititi.
Šta se moglo videti u filmu Državnik, emitovanom 5. oktobra na Informeru? O pljačkaškoj privatizaciji govori Siniša Mali, akter svih tih privatizacija, dok Ana Brnabić svedoči o izdajničkoj ulozi nevladinih organizacija gde je godinama bila na najvažnijim funkcijama. O zdravstvu tada i sada govorio je Zlatibor Lončar, koji je od supruge pripadnika zemunskog klana kupio stan
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
