Žudnja za zlatom

(Za „Vreme“ iz Pekinga)

Iako do Olimpijade u Pekingu ima još tri godine, grad već trese olimpijska groznica.

Kada je nedavno u medijima vođena debata da li bi najbolja maskota za Olimpijadu 2008. bila panda, tibetanska antilopa ili kralj majmuna (ličnost iz tradicionalne pekinške opere), neki su odgovorili da današnju Kinu najbolje simbolizuje – kran! Doista, Peking je sav u znaku gigantskih kranova, ruši se i gradi na sve strane. Britanski arhitekta Endi Hol, koji već duže vremena radi i živi u Kini, kratko kaže: „Ovo je zemlja na steroidima, a Šangaj i Peking su glavne arterije.“ Kina je trenutno potrošač 40 odsto svetske proizvodnje betona i 90 odsto svetske proizvodnje čelika, piše londonski „Gardijan“. Dobar deo toga ide na izgradnju raznih objekata vezanih za Olimpijadu 2008. Neko je pedantno izračunao da je polovinom devedesetih godina jedna četvrtina svetskih građevinskih kranova radila punom parom baš ovde, u Kini.

Od stare razglednice Pekinga ni traga: na ogromnim trgovima nema više reke biciklista u sivim jednoobraznim uniformama. Širokim gradskim arterijama i komplikovanim petljama jure tamni audiji, pežoi i mercedesi, ali se male čete biciklista uspešno probijaju kroz jezivi rush–hour koji danas i u Pekingu sve više liči na onu poznatu velegradsku dušegupku, noćnu moru kroz koju prolaze svi megapolisi.

Ne grade se samo stadioni, sportske hale i objekti za smeštaj hiljada sportista iz čitavog sveta: na sve strane niču i kafići, noćni klubovi, umetničke galerije.

Veliko kinesko gradilište ima svoju blistavu, impresivnu stranu, ali ima, naravno, i onu drugu. Ali, to je druga, sumorna priča o socijalnim problemima, o radnicima migrantima iz provincije koji najteže fizičke poslove rade za dnevnicu od šest evra. Oni su ipak srećni što su zahvaljujući radnoj dozvoli uspeli da iz provincijskih zabiti dođu do svetlosti velegrada, do Pekinga ili Šangaja.

OLIMPIJSKA MAŠINA: Prevodilica Maki Vang skreće stranim turistima pažnju na pekinšku sportsku školu Šišaha, nekoliko kilometara severno od trga Tjenanmen: to je škola čiji su đaci na prošlim Olimpijskim igrama u Atini osvojili četiri zlatne i jednu bronzanu medalju. Dve zlatne medalje osvojene su za grupne sportove. Ova sportska škola je samo mali šraf u velikoj kineskoj olimpijskoj mašini, u Kini ima oko 3000 sportskih škola, stotinak najboljih sportskih škola su istovremeno i internati. Ceo sistem je napravljen prema nekadašnjoj sovjetskoj šemi: lovci na talente obilaze redovne škole, uočavaju decu koja imaju najviše šanse da postanu sportisti. Posle razgovora sa roditeljima ovoj deci se predskazuje svetla budućnost: pohađanje državne škole za mlade sportiste. Najbolji stižu do Nacionalnog državnog centra za treniranje sportova: tu vežbaju nacionalni timovi – plivački, badminton, rukomet, stoni tenis, dizanje tegova, trčanje… Mladi sportisti ovde zajedno stanuju i treniraju 12 meseci godišnje. Nacionalni državni centar ima samo jedan cilj: da proizvede olimpijske šampione. Ceo sistem je vrlo precizno organizovan i kontroliše ga Kineski sportski biro, a ne razni sportski klubovi, kako je to slučaj u većini drugih zemalja. Kinezi s ponosom ističu: to je ogromna piramida, naše sportske škole pohađa 300.000 dece.

Sistem funkcioniše: u Seulu 1988. Kina je osvojila pet zlatnih medalja, u Atini 2004. bili su ovenčani sa 32 medalje, samo tri manje od Sjedinjenih Američkih Država. Trend je očigledno uzlazan: Kinezi su po broju osvojenih medalja bili četvrti pre osam godina u Atlanti, zatim treći u Sidneju, drugi u Atini… Da li će kod kuće biti prvi?

Preostalo im je još samo to prvo, pobedničko mesto. Nadaju se da će ga osvojiti ovde, na svom terenu 2008.

SKOK UVIS: Sudeći po komentarima sportskih stručnjaka, kineski sport je „dramatično skočio uvis“. To se dogodilo zahvaljujući neobičnoj sinergiji: za Olimpijadu 2008. sistematski se priprema ogroman broj sportista i njihov kvalitet je izvanredan. Zapadni analitičari akcenat stavljaju i na činjenicu da režim u Pekingu želi da zabaleži uspeh i na ovoj tački: „Pripreme za Olimpijadu su visoko na listi vladinih prioriteta, priprema se ogromna infrastruktura i ulaže se ogroman novac. Režim želi da na najvećoj sportskoj pozornici na svetu pokaže da Kinezi mogu da budu najbolji na svetu.“

I Ren Hai, šef Olimpijskog istraživačkog centra na Pekinškom univerzitetu, potvrđuje važnost Olimpijskih igara za kinesku vlast:

„Vlast stavlja veliki akcenat na sportske rezultate. Ovo su prve olimpijske igre koje se održavaju u Kini. Prema kineskoj tradiciji, kod kuće se morate pokazati u najboljem svetlu.“ Ren smatra da je akcenat na sportu u kineskom sistemu obrazovanja zapravo jedan od ključnih razloga sveopšteg kineskog meteorskog uspona. Ne treba nikako potcenjivati činjenicu da je država uložila ogromna sredstva u olimpijske sportove.

Kineska žudnja da zemlja trijumfuje na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. zapravo je deo mnogo složenijeg i većeg mozaika koji čine ulazak Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, privredni bum praćen konvertibilnom valutom, berzom, reformama velikih državnih industrijskih sistema, ali i nacionalnim osećanjem da Kini na globalnoj sceni pripada daleko značajnije mesto nego što ga je do sada imala.

Kao i sve drugo u današnjoj Kini, i pripreme za Olimpijadu u Pekingu pune su paradoksa: s jedne strane tu je Centralna državna olimpijska organizacija i njena kesa koju je vlada štedro odrešila, s druge strane svi oni najpoznatiji sponzori od Najkija i Riboka do Vilsona i Adidasa.

Jeste, sportisti će se boriti za slavu domovine, ali i za novčanu nadoknadu koja iznosi oko 20.000 evra i razna druga vrlo opipljiva priznanja.

DROGA I SUMNJE: Ova medalja ima naravno i drugu stranu: uz kineske sportske uspehe idu i neke ozbiljne optužbe. Najteža je da ova nacija tradicionalno „muva“ sa drogom. To je bilo tačno u prošlosti: poznato je da je posle ujedinjenja Nemačke armija sportskih stručnjaka, lekara i trenera iz DDR došla da radi u Kini. Devedestih godina ređali su se skandali, najgori je bio onaj kada je plivački tim koji se uputio na svetski šampionat uhvaćen sa koferom punim nedozvoljenih supstanci. Iskušenja u vrhunskom sportu su tako velika, a u njih svakako spadaju i ogromne pare, da se teško može tvrditi kako je upotreba raznih stimulatora isključena bilo gde. Svakako važna je izjava Dejvida Haumana, direktora Svetske anti-doping agencije (WADA), koji poručuje da je ubeđen da je kineska vlada učinila sve što je u njenoj moći da iskoreni ovu neželjenu pojavu. Svoju kategoričnu tvrdnju Hauman ilustruje podatkom da nijedan od 150 testova kojima su u Atini bili podvrgnuti kineski sportisti nije bio pozitivan.

Druga, blaža kritika na račun kineskog olimpijskog performansa ide u pravcu težine sportova u kojima su Kinezi jaki i ciljaju na zlato: to su takozvane lake medalje: streljaštvo, stoni tenis, skokovi u vodu. Ni ova tvrdnja nije sasvim tačna: Liu Hsijang, čije ime znači „leti sa vetrom“, pretrčao je 110 metara sa preponama takvom brzinom da je oborio 12-godišnji svetski rekord. Danas je Hsijang glavna sportska zvezda u Kini i njegovo lice se smeši sa svakog drugog bilborda. On kaže da se raduje Olimpijadi u Pekingu jer će se kineskim atletičarima pružiti mogućnost da se takmiče sa stranima, mnogi za to do sada nisu imali prilike. Naravno, dodaje da je srećan što će mu se pružiti prilika da doprinese kineskoj reprezentaciji i da svi pokažu da Azijati ipak mogu ravnopravno da se takmiče sa Evropljanima, Afrikancima i Amerikancima. To je jedna politički korektno odmerena izjava. Istinu govoreći, Kinezi zapravo sanjaju da pobede – Amerikance.

Ali, ne žude za zlatnim medaljama samo vlada u Pekingu i najbolji kineski sportisti: Galupovo istraživanje je pokazalo da je čak 94,9 odsto Kineza podržavalo ideju da se Peking kandiduje za domaćina Olimpijskih igara 2008. godine. Kada je 2001. objavljeno da je Peking pobedio u trci za Olimpijske igre 2008, na Tjenanmenu se sponatno u trenu okupilo oko 100.000 ljudi. Bilo je to prvo masovno okupljanje od protesta 1989. Sve je izgledalo neverovatno: partijska vrhuška je nasmejano mahala ogromnom broju ljudi koji se radovao na „zabranjenom trgu“.

Danas na trgu Tjenanmen veliki digitalni sat-semafor otkucava vreme do početka Olimpijade: zahvaljujući informatičaru Nikoli Stankoviću imamo vrlo svežu fotografiju (u trenutku kada ovaj tekst odlazi u štampu, utorak 20. septembar 2005, sat označava da je do svečanog otvaranja Olimpijade 18. avgusta 2008. ostalo još 1053 dana, 6 sati, 13 minuta i 41 sekunda). Otkucavanje sa uzbuđenjem prate i mladi i stari. Kako su nam rekli neki naši kineski sagovornici, „Olimpijada je najbolja prilika da svet vidi novu Kinu“.