Zavisni od sebe samih

Kada je početkom godine otvarao parlamentarnu raspravu o reformi pravosuđa, italijanski ministar pravde Paolo Nordio izgovorio je rečenicu koja je nedvosmisleno odredila osnovni smisao predloženih promena. Rekao je: “Naše sudstvo je danas nezavisno od izvršne vlasti i tako treba da bude, ali nije nezavisno od sebe samog.”

Upravo taj višak zavisnosti “od sebe samog” bio je predmetom ne samo parlamentarnog već i šireg političkog sučeljavanja protivnika i zagovornika ove u svakom pogledu potrebne reforme. Pri tome treba imati u vidu da je sudska vlast tokom cele poratne istorije italijanske Republike bila i ostala slaba tačka političkog sistema ove zemlje: anahrona, neefikasna i više nego spora na svim nivoima odlučivanja. Iako svesni potrebe da se sudstvo mora reformisati što pre, ali i što sadržajnije, mnogi kritičari reforme su uvereni da se “od kraja počelo tanjega”.

Pre svega, ceo ovaj reformski postupak u političkoj javnosti se odomaćio pod nazivom “razdvajanje karijera” (separazione delle carriere), koji već u samom startu zamagljuje kako suštinu promena tako i njen značaj za budućnost italijanskog sudstva.

Za razliku od ostalih evropskih zemalja, u italijanskom pravosuđu ne postoji podvojenost karijera tužilaca i sudija, tako da im zakon dopušta da tokom godina službe menjaju funkciju: da tužioci konkurišu za mesto sudije i obrnuto. Pošto je položaj sudske vlasti predmet ustavnog definisanja, to svaki zahvat u ovu materiju pretpostavlja izmenu postojećeg Ustava, koji ne pravi razliku između statusa ove dve funkcije označujući ih zajedničkim terminom – mađistrati.

Prvo pitanje neupućenog posmatrača ticalo bi se svrsishodnosti cele ove akcije, tim pre ako se zna da se u proseku samo 0,2 odsto sudija i tužilaca odlučuje za promenu pravosudne funkcije, a oni koji su to i učinili smatrali su da im je promena na profesionalnom planu veoma pogodovala. U čemu je onda problem, čak i ukoliko nepostojanje ovakve prakse u drugim evropskim državama prihvatimo kao veoma važan argument, što on svakako nije. I vredi li samo zbog toga menjati Ustav?

Odmah treba reći da promena italijanskog Ustava nije jednostavna. Bez upuštanja u detalje, ukazao bih samo na obavezu oba doma Parlamenta da se ukupno četiri puta izjašnjavaju o ovom predlogu. U sva četiri glasanja od januara do novembra ove godine, predlog reforme je dobio apsolutnu većinu, pošto su za njega glasali predstavnici vladajuće (desne) koalicije, dok je leva strana Parlamenta bila protiv, pokušavajući da progura oko 1300 amandmana kojima bi, po njihovom uverenju, reforma sudstva dobila pun smisao. Svi amandmani su bili odbačeni, ali ni reforma nije prošla, pošto izmena Ustava podrazumeva dvotrećinsku a ne samo apsolutnu većinu. To znači da će se već početkom proleća sledeće godine vruć krompir reforme bez reforme naći pred italijanskim građaninom, koji će na referendumu odlučiti o njenoj daljoj sudbini. Partijski aktivisti, medijski poslenici, sudije, advokati i tužioci sve do tada će imati priliku da u principu nezainteresovanog građanina ubede u ispravnost sopstvenog uverenja.

A o čemu će to oni govoriti, ukoliko uzmemo u obzir reči ministra Nordija s jedne strane, i benignu floskulu o razdvajanju karijera s druge. I o čemu se tu zapravo radi?

DO FUNKCIJE LUTRIJOM

Razdvajanje karijera ne znači samo nemogućnost sudija i tužilaca da tokom službe menjaju funkcije već podrazumeva i organizacionu podelu ovog, do sada jedinstvenog pravosudnog korpusa na dva dela: sudijski i tužilački. Samim tim, uz dve pravosudne strukture, postojaće i dva vrhovna tela koja će njima upravljati. Do sada je postojalo samo jedno – Vrhovni savet sudstva (CSM), koji je kao ključni garant nezavisnosti sudstva odlučivao o imenovanjima, raspoređivanju, napredovanju i disciplinskim postupcima prema sudijama i tužiocima. Čine ga 24 člana, birana na četiri godine, od kojih šesnaestoro dolaze iz redova samih sudija i tužilaca, a osmoro bira Parlament. Najavljena reforma predviđa još jedno rukovodeće telo, koje će nadgledati i kontrolisati samo rad tužilaca, a disciplinske postupke protiv i jednih i drugih, vodio bi treći organ, Visoki disciplinski savet. Da li namerno ili slučajno, tek predložene izmene Ustava ne predviđaju pravo žalbe na presude ovog organa. Do sada se na odluke Vrhovnog saveta sudstva kažnjeni sudija ili tužilac mogao žaliti Vrhovnom kasacionom sudu, što novim postupkom nije predviđeno.

Posebnu novinu predstavlja odredba o izboru Vrhovnog saveta sudijske magistrature i Vrhovnog saveta tužilačke magistrature. Svi članovi i jednog i drugog tela, bilo da su sudije, odnosno tužioci ili pak laici, biće birani žrebom. Istina, ovakva praksa ne postoji u pravosudnim sistemima drugih evropskih zemalja, ali predlagačima reforme ovo nije smetalo, naprotiv. Zagovornici reformi smatraju da će se na ovaj način postići veća demokratičnost izbora i neutralisati delovanje postojećih klanova i grupa unutar sudijskog korpusa, koji je, po već citiranoj ministrovoj izjavi, bio faktor zavisnosti “od sebe samog”. Kritičari “žrebanja”, među kojima je i Nacionalna asocijacija sudija i tužilaca, smatraju da “lutrija” nikako ne može biti demokratski princip te da ona neutrališe suštinu predstavljanja i navlači vodu na vodenicu izvršne vlasti.

Zagovornici reforme italijanskog sudstva insistiraju na tome da bi organizaciono razdvajanje sudija i tužilaca, između ostalog, sprečilo “copy paste”, odnosno navodnu naviku sudija da presudu donose jednostavnim kopiranjem tužiočevih predloga. I ovde je statistika više nego nemilosrdna, pošto je na osnovu izveštaja samog Ministarstva pravde utvrđeno da u preko četrdeset odsto slučajeva sudijske odluke drastično menjaju ili odbacuju navode optužnice.

BERLUSKONIJEV POLITIČKI DUH

Da bi se bolje shvatila argumentacija i jedne i druge strane, valjalo bi zaći u vreme nastanka ideje o “razdvajanju karijera”. Prvi njeni nagoveštaji javili su se još u godinama “olovnih vremena” kada je, tokom procesa protiv pripadnika ekstremne desnice i terorističkih grupa, uočeno da bi razdvajanje ove dve funkcije garantovalo pravednije suđenje. Tokom osamdesetih godina ova ideja ulazi u sferu političke javnosti, a promovišu je liberalni i konzervativno nastrojeni pravnici. Motivi su i dalje isključivo pravne prirode. Ideja biva osnažena ulaskom u programska opredeljenja Berluskonijeve stranke “Snaga Italije” tokom devedesetih godina, kada Italiju potresaju brojne korupcionaške afere, čiji akteri završavaju pred sudom zahvaljući nezaustavivom milanskom tužicu Antoniju Di Pjetru.

Po prvi put, tada još uvek samo industrijalac, Silvio Berluskoni dolazi u sukob sa zakonom, a Di Pjetro ulazi u fokus ovdašnje javnosti i na konto uspeha u svojim istragama dospeva u samo središte italijanske političke scene. Kako je broj afera vezanih za Berluskonija rastao, praćen povećanim zanimanjem tužilaštava, ideja o potrebi “razdvajanja funkcija” postajala je sve prisutnija u javnim nastupima perjanica njegove stranke.

Protiv Kavaljerea je tokom dvadesetak godina njegove političke dominacije (1992–2013) podignuto više od trideset optužnica, od kojih je samo jedna okončana pravosnažnom sudskom presudom, dok su ostale ili odbačene ili zastarele. Tužioci Frančesko Greko, Fabio De Paskvale, a naročito tužiteljka Ilda Bokasini, postali su njegova noćna mora, do te mere da nije birao reči u verbalnim istupima protiv njih, naročito insistirajući na “komunističkoj zaveri” kao okosnici njihove tužiteljske delatnosti. Da li je moguće da pizma jednog moćnog čoveka bude pokretački motiv za tako korenitu reorganizaciju pravosuđa, budući da on već dve godine nije živ?

Da, moguće je, jer politički duh Silvija Berluskonija ne samo da je živ, već je sve vitalniji i sve prisutniji. Akteri italijanskog političkog života u ostatku Evrope važe za, u moralnom smislu, veoma lomljiv materijal, tako da se korupcija može javiti čak i tamo gde bi se mogla ponajmanje očekivati. S druge strane, tu je i grandiozno sveprisustvo mafije koja odavno, umesto atentata i sačekuša, koristi ogromne novčane sume kao sredstvo kojim otvara i najčvršće državne kapije. U onim tačkama gde se država i kriminal dodiruju ili prepliću nije zgoreg imati otvorene institucionalne kanale kojima bi se nekakav razbarušeni tužilac primorao da spusti loptu i malo razmisli pre podizanja optužnice. Jer tamo gde nema tužbe, nema ni zvanične sumnja u kriminalni posao. I tu se priča završava, a novinari mogu da pišu šta im je volja.

ČASNI LJUDI

Zbog svega ovoga, prosečni italijanski građanin će do početka proleća, kada će reforma pravosuđa biti pretočena u referendumsko pitanje, imati o čemu da razmišlja. Sudeći po dosadašnjim “svenarodnim” izjašnjavanjima, to mu neće teško pasti, s obzirom na rasprostranjenu indolenciju i tkz. “apolitičnost” biračkog tela. Možda će se o smislu predložene reforme pitati samo oni koji će, pokrećući sudski postupak, morati na prvo ročište da čekaju sve do 2030. godine, a do donošenja pravosnažne presude moglo bi, uz malo sreće, proći još tri do pet godina. Osim “razdvajanja funkcija”, italijanskom pravosuđu trenutno nedostaje 1652 sudija i tužilaca, nedostaje sudskih zgrada, tehničkog osoblja, a italijanski zatvori spadaju u najprenatrpanije u celoj Evropskoj uniji.

Kuriozuma radi, osim advokata, valja pomenuti još jednu društvenu grupu koju će reforma, ukoliko bude prihvaćena, posebno razveseliti. Naime, novim izmenama u postupku privođenja predviđeno je da o nalogu za hapšenje advokat osumnjičenog bude obavešten tri dana pre no što policija zakuca na vrata njegovog klijenta. Advokat može dati časnu (pionirsku) reč da će tu informaciju zadržati za sebe. A i ne mora.