Odjek pesme Ane Ahmatove o teškoj epohi i samoći udvoje

Эта женщина больна,
Эта женщина одна.
Муж в могиле, сын в тюрьме,
Помолитесь обо мне.

1938

“Zlatousta Ana cele Rusije”, kako ju je nazvala Marina Cvetajeva, Ana Ahmatova nije volela da je zovu poetesom, a nazivali su je “Safo Srebrnog veka”, “Akuma” (nečista sila) i “Monahinja”, kako ju je zvao Staljin.

Kada je napunila godinu dana, njena porodica se preselila u Carsko Selo kod Petrograda. Sada je to grad Puškin, a tada su tamo, blizu carskog letnjikovca sa “konjima iščešljanih griva ko sa parade” živeli dvorjani – nasledni i nenasledni plemići – ali i uticajni bogataši, nagrađeni oficiri, štatski (državni) savetnici i intelektualci sa svojim porodicama. Očevi su bili vezani za Sankt Peterburg, a majke sa mnogo dece ostajale su u Carskom Selu.

Sluge su bile slobodoumne i nemarne. Guvernante, uglavnom Švajcarkinje ili Nemice, bile su pretenciozne i ne baš obrazovane. Deca su lutala zelenim parkovima i šipražjima Carskog Sela. Zimi se često klizala u parku.

Rođena pored mora, Ana Ahmatova je svako leto provodila u dači Otrada na obali Streleckog zaliva u Hersonesu blizu Sevastopolja, gde je, prema sopstvenim sećanjima, zaradila nadimak “divlja devojka” jer je hodala bosa, lutala bez šešira, skakala iz čamca u otvoreno more i, tokom oluja, plivala kao štuka i sunčala se dok joj se koža ne bi ljuštila, što je šokiralo provincijske mlade dame iz Sevastopolja ispod haljina utegnute u midere koje su s tamnim vunenim kostimima – one drskije do iznad kolena – i kapom za kupanje vrišteći u more ulazile ne dublje nego do članaka.

Engleski je naučila dok se igrala slušajući kako učiteljica podučava njenog dve godine starijeg brata Andreja, bledog i nadarenog dečaka sa kojim je bila na formalnom “vi” mada joj je bio najbliži od svih članova porodice. Da govore francuski naučili su ih u porodici jer Anina majka nije drugačije razgovorala sa svojom decom. Tvrdila je da je sa trinaest godina već znala Bodlera, Verlena i “sve proklete na francuskom”.

Znala je napamet Puškina, diveći se kako je sve na svetu razumeo i znao “taj kovrdžavi tinejdžer” u Carskom Selu sa knjigom pod miškom. Pomenuće i rani uticaj proze norveških pisca Knuta Hamsuna i Henrika Ibzena, poeziju Nikolaja Nekrasova i simbolista Vasilija Brjusova i Aleksandra Bloka.

Povremeno bi je otac vodio sa sobom u operu (u školskoj haljini) u Marijinskom pozorištu (u loži). Posećivala je Ermitaž, Muzej Aleksandra III i umetničke izložbe. U proleće i jesen išla bi na muziku u Pavlovsku na Železničkoj stanici.

Iz devojačke gimnazije u Carskom Selu Ana je 1902. prešla u peti razred Carskog obrazovnog društva za plemenite devojke, poznatog Smoljnog instituta, ali je mesec dana kasnije izbačena jer je noću u snu lutala hodnicima Smoljnog.

DECA SREBRNOGA VEKA

Na Badnje veče 1903. godine u Carskom Selu prvi put su se sreli Ana Gorenko (kasnije će koristiti pseodonim Ahmatova), tada četrnaestogodišnja vitka i gorda tamnokosa tinejdžerka sa grčkim profilom koji je njenom izrazu dodavao pečat drskosti i gordosti i setnim sivo-zelenim očima i sedamnaestogodišnji Nikolaj Gumiljov koji je nosio cilindar i blago uvijao kosu – imitirajući svog engleskog idola Oskara Vajlda. Negov otac Stepan Jakovljevič Gumiljov, pomorski lekar u Kronštatu, unapređen je u državnog savetnika 1887. i zbog bolesti otpušten iz službe “sa uniformom i penzijom”. A deda Anton Andrejevič Gumiljov je za zasluge u Krimskom ratu dobio plemstvo, no ono se nije nužno protezalo na njegove potomke.

Kada se ta porodica vratila iz gruzijskog Tiflisa u Carsko Selo, Nikolaj Gumiljov se upisao u Nikolajevsku gimnaziju, čiji je pronicljivi direktor bio Inokentije Anenski koji je umro gotovo neprimećen od strane izdavača i kritičara, mada upućeni kažu da je Srebrnom veku dao možda više od bilo koga drugog podstičući talenat Gumiljova, Mandeljštama, Pasternaka, Ahmatove…

Kada je 14. juna 1910. sa jedanaest godina Ana Gorenko debitovala u literarnom salonu na sedmom spratu Tavričevske palate u Petrogradu zvanoj Kula, pesnik simbolista Vjačeslav Ivanov je pohvalio jednu njenu pesmu, o ostalima je ćutao, a jednu je kritikovao, ravnodušno i ironično: “Kakav gusti romantizam…”

“Pisanje pesama nije dobra preporuka za devojku”, odbrusio je njen otac Andrej Antonovič Gorenko, koji je kao brodski inženjer u Crnomorskoj floti dogurao do čina kapetana bojnog broda, bio nastavnik kadetima u Nikolajevu i u Pomorskoj akademiji u Sankt Peterburgu, te 1905. penzionisan u zvanju državnog savetnika.

Opomenuo je ćerku da ne diskredituje čast i ugled porodice. Tada je Ana Andrejevna Gorenko usvojila pseudonim Ahmatova, po majci svoje bake po majčinoj lini koja je bila Čingizitka. Ana je tumačila – što nije lišeno dosoljavanja – da joj je prabaka bila tatarska princeza Ahmatova.

Kada je Nikolaj Gumiljov završio gimaziju u Carskom Selu i upisao se na Sorbonu, trošio je u Parizu novac i na časopis “Sirijus”, u kojem je objavljivao pesme – svoje i Ane Gorenko, koju je u proleće 1905. prvi put zaprosio.

“Gumiljov je moja sudbina”, napisala je u svom dnevniku, ali je odmah dodala da ne može da mu uzvrati osećanja.

Putujući preko Carigrada, Smirne i Kaira, Nikolaj se vratio u Pariz.

A Ana se 1905. s majkom Inom Erazmovnom iz Carskog Sela preselila u Jevpatoriju na Krimu da bi se lečila od tuberkuloze od koje se razbolela još kao dete. Njene tri sestre Ina, Irina i Ija umrle su od tuberkuloze. U pismu Nikolaju žalila se na usamljenost.

Došao je u Sevastopolj i zatekao Anu u tužnom stanju. Dok su šetali obalom mora, nabasali su na dva mrtva delfina koje je talas izbacio. Ana je prebledela: “Ovo je loš znak. Ne mogu da se udam za tebe”. Rekla mu je da ima drugog muškarca.

Kada su joj se roditelji razveli, Ana je 1907. otišla u Kijev i tamo završila poslednji razred gimnazije Funduklej. Zatim se upisala na pravni odsek na Višim istorijskim, književnim i pravni kursevima za žene koje je u Sankt Peterburgu u revolucionarnoj 1905. osnovao državni savetnik Nikolaj Pavlovič Rajev.

Latinski je učila marljivo, a kad se prešlo na pravnu nauku, izgubila je interesovanje za tu visoku školu za žene, koja je inače ostavila značajan trag početkom 20. veka.

Nikolaj je iz Pariza napisao još jedno pismo Ani u kojem ju je ponovo zaprosio.

Opet ga je odbila i kažu da je popio kalijum cijanid, ali da se otrov pokazao nedovoljnim. Šumar ga je sledećeg jutra pronašao u Bulonjskoj šumi.

Kad je jedna ruska estetičarka mnogo godina kasnije počela da nabraja kako se on zbog ljubavi vešao, trovao i davio, Jevgenij Rejn – jedno od “pesničkih siročadi” Ahmatove – prigovorio joj je da previše bukvalno tumači poeziju.

U životopisu tih dveju ikona Srebrnog veka, kako to često biva s pesnicima, nerazmrsivo se mešaju mitovi, tračevi i stvarnost. A Nikolaj Gumiljov jeste bio impulsivna osoba sa sklonošću ka teatralnosti.

On je, na primer, izazavo na dvoboj pesnika Maksimilijana Vološina nakon što ga je ošamario zbog neprikladne opaske o pesnikinji Jelizaveti Dmitrijevoj, poznatijoj po pseudonimu Kerubina de Gabrijak, koja je smatrala da je dugokosi Vološin iz redakcije “Apolon” najveća ljubav njenog života, a Nikolaj Gumiljov – samo cvet proleća i dečak.

Dvoboj – gde bi drugde nego u reonu Černe rečke – gde su se Aleksandar Puškin i Žorž Dantes borili do smrti 72 godine ranije, završen je 5. decembra 1909. bez krvi. Vološinov pištolj je dva puta zatajio, dok je Gumiljov ili promašio ili je namerno pucao u vazduh.

Nakon što mu je 1910. otac umro, Nikolaj Gumiljov je ponovo zaprosio Anu.

Konačno je zapisala u dnevnik: “Udajem se za prijatelja iz mladosti, Nikolaja Gumiljova. Voli me već tri godine i verujem da mi je sudbina da budem njegova žena”, napisala je uoči venčanja i odmah dodala da ne zna da li ga voli, ali joj se tako čini.

Venčali su se 25. aprila 1910. u seoskoj crkvi Svetog Nikole, u Nikolajevskoj Slobodki “reko Dnjepra”, kod Kijeva, gotovo tajno. Njihovi rođaci nisu prisustvovali venčanju jer su, valjda, smatrali da je taj brak osuđen na propast.

AHMATOVA U PARIZU

Nakon venčanja Ana i Nikolaj su u proleće 1910. otputovali u Pariz i, naravno, posetili su Kafe de la Rotond, mesto sastanka pariskih boema na uglu bulevara Raspaj, ulice Vaven i bulevara Monparnas.

Ana Ahmatova je tamo zapazila zgodnog tamnokosog Italijana gotovo neumesno obučenog u žute pantalone i jaknu od iste tkanine, sa plavom sveskom u rukama u koju je crtao dok je bio trezan, a zatim nezadovoljan cepao svoje crteže. To je bio Amedeo Modiljani, rođen 12. jula 1884. u Livornu, u Toskani, a slikarstvo je studirao u Školi likovnih umetnosti u Firenci i Venecijanskoj akademiji, pa sa dvadeset dve godine 1906. stigao na Monmartr da ostvari svoj talenat.

Ana se divila tom italijanskom slikaru koji je obožavao stare majstore slikarstva, voleo i Sezana, a takođe uočio vitku, krhku Ruskinju. I iritirao njenog muža.

Gumiljovi se potom vraćaju vozom iz Pariza u Sankt Peterburg. Sa Sergejem Makovskim, urednikom časopisa “Apolo” razgovaraju o Djagiljevljevim “Ruskim sezonama” i muzejskim izložbama. Ana uglavnom ćuti.

NIKOLAJ U AFRICI

Njihov brak je bio neobičan, a njihovi lični odnosi specifični: on ženskaroš, ona buduća najbolja prijateljica tuđih muževa – kako pesma kaže – bacila je pogled na mračnu kuću dok su samo u spavaćoj sobi gorele sveće ravnodušnim žutim plamenom.

Prijateljica Ane Ahmatove Valerija Sreznjevskaja se prisećala kako je Kolja Gumiljov u šetnji nasipom Neve mirno ćaskajući rekao: “Znam samo jedno: pravi muškarac je poligamista, a prava žena je monogamna”.

“Da li poznajete takvu ženu?”, pitala ga je.

“Verovatno ne. Ali mislim da ona postoji”, odgovorio je smejući se.

Nikolaj Gumiljov je često jurcao da bi sebi i Ani pokazao da je osvajač ili neke druge izrazitije crte svog karaktera. Putovao je širom Evrope i išao u nekoliko ekspedicija u Afriku da lovi lavove i leoparde (dva puta o trošku državne kase).

Dok je on bio u Egiptu, Somaliji, Etiopiji i Džibutiju, Ana je samovala. U jednoj pesmi kaže da je on voleo tri stvari na svetu – večernje pevanje, bele paunove i izlizane mape Amerike.

“A ja sam bila njegova žena (…) Ne može biti gore. Želim da umrem. Kad bih samo mogla da plačem”, napisala je prijateljici.

BALLETS RUSSES DE DIAGHILEV

A Amedeo Modiljani je u pismima – na jeziku francuskom tonom italijanskim – poručivao: “Ti si mi opsesija…”

Kad se Gumiljov vratio iz Adis Abebe, Ana je sama otišla u Pariz. Izgovor je uverljiv: Ruske sezone baletskog impresarija Sergeja Djagiljeva, osnivača Ruskog baleta u Parizu (Ballets Russes de Diaghilev) koji je tada pomerao granice modernizma. Dvadesetog juna 1910. bila je izvedena Žar–ptica. Trinaestog juna 1911. Mihail Fokin je postavio kod Djagileva Petrušku, Ida Rubinštajn je igrala Šeherezadu.

Ana Ahmatova će kasnije reći: “Tada mi još nismo znali da će stvaralaštvo Igora Stravinskog postati muzički izraz duha XX veka”.

Njen opis onoga što se tada nazivalo „Vieux Paris” ili “Paris avant guerre” – stari Pariz i predratni Pariz – govori da je razumela duh vremena. Pariskim bulevarima šetali su nepoznati mladi ljudi koji, reći će Ana, nisu dostigli slavu Čarlija Čaplina, Velikog Nemog, kako su ga zvali jer film je u to vreme još “ćutao”.

Pored njene ispisnice Ajfelove kule, leteli su tadašnji avioni nalik na kutije. A u modi su još bili fijakeri. Fijakeristi su imali svoje krčme koje su se zvale „Au rendezvous des cochers”, randevu kočijaša. U restoranu Taverne de Pantheon pokazali su joj dva stola i rekli: “А ovo su vaši socijaldemokrati; ovde boljševici, tamo menjševici”.

Tri velikana na kojima se temelji XX vek – Prust, Džojs i Kafka – bili su živi i još nisu postojali kao mitovi, Šagal je doneo u Pariz svoj čarobni Videbsk. Svi su pominjali Pikasa i Braka, i kubizam. Daleko u Rusiji umro je Lav Tolstoj, a simbolista Aleksandar Blok je prorokovao:

O, kad bi znali, deco, vi
Hladnoću i mrak nastupajućh dana…

TUŽNA OSOBINA MODILJANIJA

“Tada su još živeli moji mladi savremenici, ali su ubrzo poginuli na Marni i pod Verdenom. Svi levi umetnici, osim Modiljanija, bili su mobilisani”, napisala je Ahmatova. A o Amedeu Modiljaniju: “Sve što se dogodilo bilo je za oboje predistorija naših života: njegov veoma kratak, moj veoma dug”.

Njegovo od detinjstva krhko zdravlje tuberana bilo je narušeno vinom i hašišem, koji je on, citirajući svog idola Bodlera, proglašavao za “sredstvo za proširenje individualnosti”, koje podiže “veo beskonačnosti”. Ana Ahmatova, međutim, kaže: “Nisam ga videla nikad pijanog i nije tada znao za alkohol. Očigledno, počeo ja da pije kasnije, ali o hašišu je već pričao. Bilo je jasno da nije imao svoju pratiteljku kroz život. Nikad nije pričao o svojim ranijim ljubavima (što, avaj, čine ovi drugi). Sa mnom nije govorio nikad o zemaljskim stvarima. Bio je uljudan, ali to nije bila posledica domaćeg vaspitanja, već je poticala od uzvišenosti…”

Nije se nikad žalio na očiglednu bedu, ni na očigledno pomanjkanje priznanja.

U Luksemburškom parku su sedeli uvek na klupi, nikad na stolici za koju se plaćalo. Sklonivši se pod njegov ogromni stari kišobran, sedeli su blizu jedno drugom i po kiši recitovali pesme Pola Verlena, Stefana Malarmea ili Šarla Bodlera koje su znali napamet.

Modiljani je džepu nosio retku knjigu Maldororova pevanja, Les chants de Maldoror Isidora Dukasa, poznatog kao Grof de Lotreamon. Citirao bi stihove tog drskog preteče nadrealista koji je živeo u Parizu pola veka pre njih i prezirao fariseje i buržoaziju. I gutao Gabrijela D’Anuncija, tada prijatelja francuskih simbolista, kasnijeg italijanskog iredentiste i začetnika fašizma.

Ona kaže da je slušao njenu poeziju, impresioniran muzikalnoćšu i ritmom stihova na ruskom jeziku koji nije razumeo. Kad je 1918. Nikolaju Gumiljovu pomenula Modiljanija, ovaj ga je nazvao “pijanim monstrumom” koji se s njim posvađao zato što je govorio ruski. A obojici je, kaže Ana, tada bilo ostalo još samo tri godine i obojicu je čekala velika posmrtna slava.

Modiljani je Anu Ahmatovu, koja mu je sa svojom tamnom kosom i izvajanim profilom ličila na egipatsku kraljicu, vodio u Luvr da vidi egipatsku kolekciju, kojoj se u to vreme divio. Sve ostalo nije bilo vredno njegove pažnje. Ana bi ponekad dolazila u njegov atelje. On bi seo da naslika njen portret. Ponekad bi Modiljani došao kod nje u ulicu Bonapart. Ona bi poslušno pozirala stavljajući teške afričke perle, sklapajući ruke iznad glave i zauzimajući pozu “žene zmije”.

Posle poslednje šetnje kroz Latinsku četvrt, Ana ga je na železničkoj stanici zamolila da ode. Poklonio joj je 16 crteža zamolivši je da ih urami i okači na zidove. I otišao.

Vratila se u Slepnevo, porodično imanje Gumiljovih u Tverskoj guberniji: “Čekala sam pismo koje nikada nije stiglo, nikada nije stiglo…”

U Poemi bez heroja, na kojoj radila od 1940. do 1962. godine, u dve strofe pominje kako u plavkastoj magli Pariza, verovatno ponovo neprimećeno, luta Modiljani koji ima tužnu osobinu da u san donese nered i bude uzrok mnogih katastrofa.

AKMEISTI I SIMBOLISTI U KAFEU “БРОДЯЧАЯ СОБАКА”

Ana Ahmatova je imala dvadeset tri godine kada je Gumiljov odabrao njene pesme za zbirku Veče, objavljenu 1911. godine u časopisu “Apolo” u 300 primeraka. U predgovoru je pesnik Srebrnog veka Mihajl Kuzmin pisao da Ahmatova vraća poeziji akutno i krhko tragično iskustvo koje je ona u stanju da prenese preciznim udarcem, gestom, ali da je intenzitet njenih psiholoških iskustava toliko intenzivan da izaziva osećaj predstojeće tragedije…

Ana Ahmatova, Gumiljov, Osip Mandeljštam i još neki pesnici su 1911. formirali “Esnaf pesnika”, a 1912. proglasili su se akmeistima. “Akme” na grčkom otprilike znači “sila u punom rascvatu”. Poetiku akmeizma, koju je među prvima definisao Nikolaj Gumiljov, obeležavaju precizni pesnički jezik, jasnoću forme, materijalnost, objektivnost tema i slika. Akmeisti su se suprotstavljali od 1900. dominantnim simbolistima kojima su pripadali Vladislav Hodasevič, Andrej Beli, Zinaida Gipius, Dmitrij Merežkovski, Valerij Brjusov i pre svih osalih Aleksandar Blok.

Jezikoslovac Vuktor Žirminski je zaključio da se Ahmatova prevazišavši simboliste svojom “intonacijom pesničke bajke, epskim stilom, elementima narodnog rečnika i krilatim frazama karakterističnim za usmenu narodnu poeziju, vraćala zaboravljenom nasleđu Puškina”. Izgleda da je osećala bliskost i sa “seljačkim pesnicima” (na primer sa Sergejem Jesenjinom)…

foto: ru.pinterest.com

Po povratku u Rusiju, Ana Ahmatova i Nikolaj Gumiljov su često prisustvovali boemskim večerima u umetničkom kabareu “Бродячая собака” (Pas lutalica), koji je sve do zatvaranja 1915. predstavljao utočište modernističkih pesnika, slikara i muzičara. Tamo su recitovane pesme Osipa Mandeljštama; tamo je igrala balerina Tamara Karsavina; tamo je recitovao potpisnik futurističkog manifesta “Šamar javnom ukusu” Vladimir Majakovski.

Nakon zatvaranja “Psa lutalice”, ova atmosfera je 1916. delimično preneta u “Odmorište komičara” gde su izvođene parodijske predstave pune groteske i ironije u duhu pariskog uličnog pozorišta. Tamo su dolazili Osip Mandeljštajm, Marina Cvetajeva, Boris Pasternak i Aleksandar Blok.

“MOJ PAPA JE POETA, A MAMA JE NERVČIK.”

Ana Ahmatova je postala simbol i mit te peterburške boemije: pesme su joj posvećivali, portrete slikali i počeli da šapuću kada je napisala stih: “Moj muž je dželat, a njegova kuća je zatvor”.

Poetesa Irina Odojevceva u svojim memoarima Na obalama Neve navodi kako je Gumiljov dugo bio besan zbog tih stihova: “Da, naravno, bilo je pesama koje nisam želeo da objavi, poprilično njih. Na primer, ova: ‘Moj muž me je bičevao šarenim, dvostruko presavijenim kaišem’. Na kraju krajeva – pomislite samo – zbog ovih stihova sam postao poznat kao sadista. Proširila se glasina o meni da ću noseći frak (a tada nisam ni imao frak) i cilindar (imao sam cilindar, doduše), bičevati ne samo svoju ženu Ahmatovu, već i svoje mlade obožavaoce šarenim, dvostruko presavijenim kaišem, nakon što ih prethodno svučem do gola”.

U proleće 1912. Ana je bila trudna. Ona i Nikolaj su te godine putovali u Zapadnu Evropu (Berlin, Lozana, Đenova, Piza, Firenca, Padova, Venecija, Beč), ali je čak i jelen u berlinskom zoološkom vrtu svojim “srebrnim glasom” izazivao njene misli o Severu i “Snežnoj kraljici”. Zanimljivo je da se tokom susreta sa lepotama evrpskih gradova u poeziji Ahmatove tada pojavljuju prosjaci, нищи.

U jesen 1912. godine, Ana je rodila sina Lava koga su prijatelji zvali “Gumiljenko”.

Kažu da je Mandeljštam naučio četvorogodišnjeg Lava da pred svima kaže: “Moj papa je poeta, a mama je nervčik”.

Rođenje “sina ruske poezije” nije popravilo odnose između Ane i Nikolaja, koji su se sveli na usamljenost udvoje. Brigu o detetu poverili su njegovoj baki Ani Ivanovnoj Gumiljovoj.

U narednom broju:

– “Vaš dvorac stoji na našim kostima”

– Katastrofa, a ne muž

– Lili Brik, Ana Ahmatova, proletkult i narkompros

– Umetnost komune

– Blok, Gumiljov i Hlebnikov su umrli gotovo istovremeno. Remizov, Cvetajeva i Hodasevič su otišli

– Ana u dva doma, a dve Ane u jednom

– “Ja ću, kao strelecke žene, zavijati ispod kula Kremlja…”

– “Gde je Ahmatova? Zašto ne piše?”

– A možete li opisati ovo?

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!