Venecuela se tiče svih nas

foto: ap photo

Otkako su Sjedinjene Američke Države (SAD) napale Venecuelu i zarobile predsednika Nikolasa Madura, da bi ga pod optužbom za “narkoterorizam” prebacile u Njujork, polarizovana svetska javnost uglavnom se slaže da glavni razlog za američku egzibiciju nije droga već nafta.

foto: ap photo

A nafta je đavolji izmet, govorio je šezdesetih godina venecuelanski ministar Huan Pablo Perez Alfonso. Njegova zemlja izvršila je nacionalizaciju naftne industrije 1976. godine, dakle mnogo pre Madura i njegovog prethodnika Uga Čaveza. No, tokom vladavine ove dvojice socijalista odnosi sa Vašingtonom toliko su zaoštreni da je Amerikancima bilo lako da nađu ili izmisle povod i po već oprobanom latinoameričkom receptu, intervenišu i u Venecueli. Podsetimo, na isti dan 36 godine ranije američka vojska upala je u Panamu i zarobila predsednika Manuela Norijegu, kojem je u Majamiju suđeno za trgovinu drogom. Venecuela je dakle, samo poslednja na dugačkoj listi primera američkog intervencionizma u Latinskoj Americi.

foto: ap photo

MADURO – DIKTATOR I ANTIIMPERIJALISTA

Odgovor na pitanje ko je Nikolas Maduro i kakve su mu zasluge i zaostavština zavisi od toga koga pitate. Desničari, okupljeni između ostalog i oko opozicionih lidera, poput prošlogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za mir Marije Korine Mačado, kažu da je reč o diktatoru koji je u martu 2017. izvršio “državni udar”.

Takva tvrdnja utemeljena je na nizu događaja koji su usledili nakon što je opozicija u Venecueli 2015. godine osvojila veliku većinu u Parlamentu. Pošto je to značilo da je mogla da usvaja zakone i imenuje zvaničnike bez podrške vladajuće stranke, BBC podseća da je Maduro postavio lojalne sudije u Vrhovni sud pre nego što je nova Skupština započela s radom. Tako su “Madurove sudije” blokirale skupštinska ovlašćenja i suspendovale tri opoziciona poslanika, da bi se osujetila kvalifikovana većina, a Skupština kasnije proglasila nevažećom, čime su poništene sve njene odluke.

Razne latinoameričke vlade osudile su ove postupke, ali krajem 2016. godine sudovi su blokirali i referendum za opoziv i pokušaje da se Maduru održi političko suđenje, piše BBC.

Madurova kontrola vlasti oslabila je nakon što je Tramp osvojio drugi mandat, ali i nakon spornih izbornih rezultata iz jula 2024, kada je Maduro proglasio pobedu, ali bez objavjivanja zvaničnih rezultata. Opozicija u Venecueli tvrdi, na primer, da je na više od 80 odsto prebrojanih glasačkih listića njen kandidat Edmundo Gonzales Urutia bio očigledan pobednik.

Nesporno je to da je Maduro naslednik politike Uga Čaveza, prethodnog lidera Venecuele i zakletog neprijatelja američkog imperijalizma. Čak je Čavez na samrtnoj postelji lično odabrao Madura za svog naslednika. Trampovom nedavnom akcijom u Venecueli u pitanje je zapravo dovedena postojanost čuvene Čavezove maksime “Komuna ili ništa!” Prethodni venecuelanski lider je, naime, imao viziju smanjenja zavisnosti od nafte i razvitka svojevrsnog sistema samoupravljanja. Zvuči prirodno protivno vlastodršcima u Vašingtonu, iako Trampova invazija na Venecuelu ima protivnike i među političkim oponentima u SAD, kao i među američkim građanima koji su izašli na ulice da protestuju.

foto: ap photo

SKRETANJE PAŽNJE SA EPSTINOVIH DOKUMENATA?

U danima nakon napada na Venecuelu pojavile su još neke teorije (zavere), te i tumačenje stratega američke Demokratske stranke Džejmsa Karvila, koji je uspešno vodio prvu predsedničku kampanju Bila Klintona.

On tvrdi da je napad na Venecuelu zapravo diverzija, kako bi se pažnja javnosti odvratila sa dokumenata Džefrija Epstina, osuđenog seksualnog prestupnika koji je tokom služenja kazne za podvođenje maloletnica izvršio samoubistvo.

Američko ministarstvo pravde navodno je preplavljeno sa više od pet miliona stranica Epstinove dokumentacije, u kojoj bi se mogla naći imena mnogih javnih ličnosti, uključujući i Donalda Trampa. Američki predsednik je u prošlosti fotografisan u Epstinovom društvu. Najpre se protivio objavljivanju dokumenta, da bi na kraju izjavio da nema šta da krije i potpisao zakon za koji su glasala oba doma Kongresa i koji nalaže objavljivanje dosijea.

foto: ap photo

ČEMU SLUŽE UJEDINJENE NACIJE

Bez obzira na posledice objavljivanja Epstinove dokumentacije, istina je da Tramp želi naftu, te tako i venecuelansku naftu. Par sati nakon što su američke vojne snage zarobile lidera te zemlje, Trump je poručio da će SAD rukovoditi Venecuelom, da će popraviti naftnu industriju i početi da pravi pare. Još je, u svom prepoznatljivom populističkom i često na činjenicima neutemeljenom stilu, izjavio da su američke naftne kompanije spremne da ulože milijarde dolara u Venecuelu. “Politiko” je istog tog dana intervjuisao izvršne direktore pomenutih kompanija, koji su ljubazno ali jasno izjavili da Trampov iskaz nije tačan. Plan ulaganja u naftnu industriju Venecuele uopšte nije lako ostvariv, upozoravaju stručnjaci, uz podsećanje na milijarde dolara potrošenih na oporavak iračke naftne industrije nakon što su SAD i njihovi saveznici izvršili invaziju na tu zemlju 2003. Upravo je vojna intervencija u Iraku, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija (UN) i rezolucije Saveta bezbednosti, otvorila vrata za sve naredne nezakonite intervencije i vojne akcije.

Bivši predsednik Suda UN za ratne zločine u Sijeri Leone, advokat Džefri Robertson, objasnio je za britanski “Gardijan” da su SAD “prekršile Povelju Ujedinjenih nacija izvršivši agresiju na Venecuelu što je, prema sudu u Nirnbergu, vrhovni zločin, najteži od svih”. Povelja UN, potpisana u oktobru 1945, godine imala je za cilj da spreči novi sukob razmera Drugog svetskog rata. Ključna odredba tog sporazuma, poznata kao član 2(4), propisuje da se države moraju uzdržati od upotrebe vojne sile protiv drugih država i poštovati njihov suverenitet.

Suzan Bro, profesorka međunarodnog prava i viša saradnica Instituta za napredne pravne studije, slaže se da bi se napad mogao smatrati zakonitim jedino ako bi SAD imale rezoluciju Saveta bezbednosti UN ili ako bi delovale u samoodbrani.

“Ne postoji apsolutno nikakav dokaz ni za jedno ni za drugo”, decidna je Bro u razgovoru za Gardijan.

Problem je, međutim, u tome što SAD neće, kao što nisu ni do sada, snositi bilo kakve posledice za kršenje međunarodnog prava, za brojne smrti, stradanja civila i razaranja širom planete. Neće trpeti ni osudu.

Naravno da su oponenti američke politike – Kina, Rusija, Iran – osudili invaziju i zarobljavanje predsednika suverene države Venecuele, ali je zato Evropskoj uniji, a naročito britanskom premijeru Kiru Starmeru, bilo teško da prevali preko usta bilo šta osim “pratimo situaciju”. Što bi rekla jedna koleginica na svom X nalogu, “vazali sa nepostojećim kapacitetom za nezavisno mišljenje, a kamoli politiku”.

PETRODOLAR KAO OSNOVA AMERIČKE DOMINACIJE

Ogromne naftne rezere u Venecueli, otkrivene 1922. godine, bile su pod upravom britanskih i holandskih kompanija. Kada je usledila nacionalizacija 1976, sve strane naftne kompanije su obeštećene, tvrdi istoričar Migel Tinker Salas.

“Tramp greši i laže kada kaže da su naftne kompanije Amerikancima pokradene. Te kompanije, poput “Standard ojl”, koji je danas “Eksonmobajl”, dobile su kompenzaciju i u potpunosti su obeštećene. Nadoknadu su dobijale iznova i iznova, povrh svega što su ranije iz Venecuele izvukle kroz profit. Čavez je 2006. i 2007. godine uklonio svaku mogućnost iz člana 5 Reforme o nacionalizaciji iz 1976. godine da postojeće naftne kompanije nastave poslovanje u Venecueli kao partneri i operateri zajedno sa PDVSA. Čavez je tim kompanijama nametnuo zajednička ulaganja, ali uz obavezno učešće PDVSA, odnosno venecuelanske državne naftne kompanije,” objasnio je profesor Salas u intervjuu za Demokrasi nau.

U Venecueli trenutno posluje američka kompanija “Ševron” proizvodeći četvrtinu nafte u toj zemlji. Proizvodnja u Venecueli međutim, pala je sa tri miliona barela, koliko je iznosila pre par decenija, na jedan barel na dan. SAD na primer, proizvode 13 miliona barela dnevno. Nekada je nafta iz Venecuele, koja je teška, prljava i gusta, uglavnom transportovana u američke rafinerije. Danas se najveći deo transportuje u Kinu.

Za vanecuelansku naftu neophodne su posebne rafinerije, da bi je učinile fizički lakšom i spremnom za procesuiranje. Pritom, nafta iz Venecuele izuzetno je prljava, što je čini neprihvatljivom za one kompanije, uglavnom evropske, koje moraju da poštuju propise u skladu sa zelenom agendom borbe za usporavanje globalnog zagrevanja i klimatskih promena.

Kada je u periodu 2007–2010 izvršena međunarodna sertifikacija naftnih zaliha, Venecuela je sa šestog skočila na prvo mesto u svetu sa 300 milijardi barela ili oko 18 odsto svetskih rezervi. Poređenja radi, Saudijska Arabija, sa kojom je američki diplomata Henri Kisindžer sklopio čuveni dogovor o prodaji nafte na svetskom tržištu isključivo u dolarima, ima 270 milijardi barela. Mnogi veruju da je Kisindžerov “dil” sa Saudijicima iz 1974. ključan za razumevanje nedavnog napada američkih snaga na Venecuelu.

Saudijci su tada, nakon petomesečnog embarga na naftu za evropsko i američko tržište, pristali da posluju u sistemu petrodolara, odnosno da naftu prodaju isključivo u dolarima. Zauzvrat su dobili američku vojnu i ekonomsku zaštitu. Kisindžer je osigurao dominaciju dolara i SAD, jer je svaka država na svetu koja je želela da kupi naftu morala da obezbedi dovoljnu količinu dolara. Ta dominacija ozbiljno je dovedena u pitanje kada je nekoliko zemalja sa velikim naftnim zalihama, uključujući i socijalističku Venecuelu, počelo da trguje naftom u kineskim juanima, ponekad i evrima. Otuda i jasna poruka koju je svetu uputio Donald Tramp samo nekoliko sati nakon napada na Venecuelu. “Američka dominacija na zapadnoj hemisferi više nikada neće biti dovedena u pitanje,” poručio je.

No, kako je Kina poslednjih godina pružila značajnu podršku Venecueli, odobrivši joj zajmove u vrednosti od više milijardi dolara za finansiranje razvoja, pitanje je kako će Peking reagovati na sve veće geopolitičke rizike. Blumberg je izvestio da je vodeći kineski finansijski regulator zatražio od državnih razvojnih banaka i drugih velikih kreditora da prijave koliko su izloženi riziku kroz kredite Venecueli.

Zabrinutost Kineza sastoji se u tome i da bi Amerikanci mogli da postanu prioritetni poverioci venecuelanskog duga, što bi potencijalno moglo da dovede do kašnjenja, ili čak neisplaćivanja zajmova.

Samo nekoliko sati pre nego što su ga američki vojnici oteli, Nikolas Maduro sastao se sa specijalnim izaslanikom kineske vlade za Latinsku Ameriku. To partnerstvo između Venecuele i Kine, pre svega na polju energetike, neprestano je jačalo. Zato i postoji bojazan da bi Venecuela mogla da predstavlja strateški gubitak za Kinu, a za ostatak sveta nepoznanicu o eventualnoj reakciji Pekinga. Donald Tramp je naravno, pokušao da ublaži kineske strahove poručujući da sa “kineskim predsednikom Sijem ima dobar odnos i da će Kinezi dobiti naftu”.

NEK SE SPREME KOLUMBIJA I GRENLAND

U Venecueli se svakako dogodio presedan koji neki nazivaju agresijom, neki intervencijom, pojedini insistiraju da je Nikolas Maduro kidnapovan, dok se drugi drže termina “zarobljen”. “Uhapšen” svakako nije mogao biti, iako neki domaći mediji bez razmišljanja koriste upravo taj izraz. Ponašanje medija, pre svega vodećih – Njujork tajmsa i Vašington posta – koji su navodno bili upoznati sa planovima Bele kuće za upad u Karakas ali o tome nisu izvestili svoje čitaoce, zaslužuje posebnu analizu. Spekulacije se trenutno odnose ne samo na budućnost Venecuele i njenih građana, već i za ostale latinoameričke države poput Kolumbije, Kube i Meksika, protiv kojih bi SAD mogle da deluju.

U samoj Evropi moguće nešto slično, s obzirom na to da je autonomna danska teritorija Grenland Trampu već ranije “zapala za oko”. Arktičko ostrvo, koje je uglavnom pokriveno ledom, ima mnogo uranijuma i gvožđa, pa je danska premijerka sasvim otvoreno rekla da Donalda Trampa treba uzeti za ozbiljno, iako su se stanovnici Grenlanda više puta izjasnili da ne žele da budu deo američke imperije. No, više nije pitanje šta bi Amerikanci mogli da urade, već i da li je Venecuela otvorila vrata za kinesko preuzimanje Tajvana i koliko je relativizovala Putinovu vojnu intervenciju na suverenu državu Ukrajinu.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.