Uzaludna glasnost

Pre nego što je krenuo na evropsku turneju, na kojoj su politički sporazumi s evropskim liderima bili u raskoraku sa (ne)popularnošću američkog predsednika na Starom kontinentu, Džordž Buš se pozabavio komšilukom, tačnije Kubom. Samo nekoliko dana pošto se jedan od njegovih prethodnika, Džimi Karter, vratio iz posete Havani uz opštu ocenu da je reč o istorijskoj misiji koja može da označi prekretnicu u odnosima dveju zemalja, praktično nepostojećim već 40 godina, Džordž Buš se pobrinuo da sve vrati u prethodno stanje.

Američka i svetska štampa nisu mogle da se načude prijemu na koji je Karter naišao u Havani i svojevrsnoj „perestrojki“ koja je, makar samo tih dana, zahvatila Kubu: inostrani posmatrači gledali su kako se Karter slobodno sreće s vodećim kubanskim disdentima, bili su svedoci da njegov govor na Univerzitetu televizija prenosi direktno, a partijski dnevnik „Granma“ objavljuje u celini, bez ikakve cenzure… Kastro se gotovo nije odvajao od svog gosta, a analitičari su bili toliko zbunjeni da nisu mogli da procene da li se Karterova poseta izmakla kontroli, što bi moglo da označi početak neke vrste „tropske glasnosti“, ili je sve bilo deo dobro organizovanog scenarija. U zamenu za ono što su disidenti mogli da kažu Karteru ili što je on sam rekao kubanskom narodu, Kastro i njegovi saradnici čuli su ono što je njihovim ušima najviše prijalo: ekonomska blokada koju SAD sprovode već 40 godina nad Kubom je greška, treba je ukinuti – naravno, u zamenu za opštu demokratizaciju zemlje – i krenuti ka normalizaciji odnosa.

ZAHTEV ZA REVIZIJU: Ono što je rekao Karter nije bilo samo njegovo lično mišljenje ili stav američkih demokrata koji su tradicionalno nešto fleksibilniji od republikanaca, iako su takođe revnosno sprovodili blokadu pokušavajući (bezuspešno) da sruše Kastra. U američkom Kongresu postoji Cuba Working Group, sastavljena od 36 članova iz obe partije, koja traži od Buša reviziju politike prema Kubi. Istaknuti republikanski senatori, poput Arlena Spektera (Pensilvanija) ili Linkolna Čejfija iz Rod Ajlenda, posećivali su Kubu i bili na privatnim večerama kod neuništivog Fidela.

Uprkos tom omekšavajućem kursu, Buš je Kastra nazvao „jednim od poslednjih tiranina na svetu, tiraninom koji koristi brutalne metode da bi dokazao da je svet pred bankrotom, diktatorom koji je jedno rajsko ostrvo pretvorio u zatvor“. Poznavaoci američkih prilika procenili su da je Bušova „stroga retorika“ bila namenjena pre svega kubanskim emigrantima na Floridi, zahvaljujući kojima je 2000. za dlaku dobio izbore protiv Ala Gora. Oko 60.000 Amerikanaca kubanskog porekla glasalo je 1996. za Klintona, ali je 2000. prešlo na stranu republikanaca očekujući od Buša „zaoštravanje politike prema Kubi“. Tih 60.000 glasača predstavljaju pet odsto biračkog tela na Floridi. Ako se ima u vidu da je predsednikov rođeni brat Džeb Buš guverner Floride, stvari postaju malo jasnije. Tek što je rekao to što je rekao, predsednik je otišao u Majami da na jednoj dobrotvornoj akciji u „Maloj Havani“ učestvuje u prikupljanju dva miliona dolara za organizacije kojima je cilj rušenje Kastra.

TOPLO–HLADNO: Džordž Buš obećava veliku ekonomsku pomoć Kubi, obnavljanje direktne poštanske komunikacije, stipendije za mlade Kubance koji žele da studiraju u SAD i novac za organizacije koje rade u korist demokratskih promena, ali, kao i obično, postavlja uslove: puštanje političkih zatvorenika, slobodne izbore, višepartijski sistem, slobodu štampe… Bušovi najbliži saradnici, poput Ota Rajha, savetnika za Latinsku Ameriku, Alberta Gonzalesa ili Merla Martineza koji takođe imaju status specijalnih savetnika, važe za okorele antikomuniste i antikastriste pa je moguće da vetar duva i s te strane.

Bilo kako bilo, i najveći poznavaoci kubansko-američkih odnosa ostali su zbunjeni „oblogama“ po sistemu toplo-hladno u roku samo nekoliko dana. Zasad, po logici stvari, istini je izgleda bliža Bušova verzija, ali nije malo onih koji bi se danas kladili da će Kastro, ako ga zdravlje posluži, kroz dve godine ispratiti još jednog američkog predsednika, devetog od 1962 (Kenedi, Džonson, Nikson, Ford, Buš stariji, Karter, Regan, Klinton, Buš mlađi) koji će otići bez ispunjenja jednog od svojih (i američkih) spoljnopolitičkih prioriteta: „oslobađanja“ Kube.