Uništenje radi spasavanja

„Najpametniji britanski političar proteklih decenija, izabran tri puta, postao je parija u sopstvenoj zemlji“, pisao je francuski dnevni list „Figaro“ nakon što je lord Džon Čilkot, britanski diplomata od karijere i viši državni službenik, 6. jula 2016. objavio završni izveštaj. Čilkot je sedam godina vodio istragu o britanskom učešću u iračkom ratu, koje je trajalo šest godina (2003–2009), napisao izveštaj od 2,6 miliona reči u 12 tomova, plus rezime, koji sadrži svedočenja oko dve stotine aktera, političara, diplomata, generala i zaključio da su pravne osnove za ulazak Britanije u taj rat bile daleko od zadovoljavajućih, izgovori pogrešni, a planiranje loše.

Čilkot sugeriše da je ulaskom u irački rat Britanija efektivno potkopala autoritet Saveta bezbednosti UN-a, a i da nije potkrepljeno činjenicama verovanje iz 2003. da Irak poseduje hemijsko biološko oružje, kakvo je upotrebio osamdesetih, kada je stradalo oko 5000 ljudi u kurdskom gradu Halabiji. Nakon okupacije Iraka posebna istražna grupa je utvrdila da je ta opasna sredstva Sadam diskretno uništio 1990. godine.

TONI JE KRENUO U RAT: Ono što sada saopštava lord Čilkot naslućivali su mnogi Britanci, antiratni protest u Londonu 15. februara 2003. okupio je 750.000 ljudi. Britanski parlament je, ipak, desetak dana kasnije izglasao neobavezujuću podršku premijeru Toniju Bleru da uđe u rat protiv Iraka kao najbliži saveznik američkog predsednika Džordža Buša mlađeg, kome je sedam meseci pre toga, 22. juna 2002, saopštio: „Biću s vama, bilo kako bilo…“

Od evropskih zemalja američki rat protiv Iraka 2003. podržavali su Britanija, Portugal i Španija, a Nemačka i Francuska su bile protiv, na šta se Bler pred kolegama, kolutajući očima, rugao Širaku: „Poor old Jacques. He just doesn’t get it, does he?“

Po objavljivanju Čilkotovog izveštaja, Bler je tvrdio da je odlučivao po vlastitom uverenju, izvinjavao se zbog grešaka, žalio zbog žrtava, ali ne i zbog vlastite odluke o ulasku u rat na strani Amerikanaca. Za razliku od svojih laburističkih prethodnika, on je kao „novi laburista“ u toku svog mandata (1997–2007) vodio izrazito proameričku politiku. Sudeći po knjizi Roberta Kegana Raj i sila, Amerika i Evropa u Novom svetskom poretku, Bler je bio za intervenciju u Bosni više nego američki predsednik Bil Klinton, a tokom bombardovanja Srbije 1999. bio je zagovornik i kopnene intervencije na Kosovu.

Prepiska Blera i Buša ostaće zatvorena za javnost do daljega i ostalo je da se spekuliše o tome kako je Bler krenuo još jednom ratnom stazom s Amerikancima, čiju politiku jedan autor upoređuje s poslovicom: „Ko ima čekić, sve mu liči na ekser…“, za razliku od onih koji nemaju čekić, pa im ništa ne liči na ekser…

Lord Aleksander od Vidona, po nekima „najbolji advokat svoje generacije“, inače konzervativni političar, u svom ekspertskom svedočenju podseća da su Amerikanci često intervenisali da bi „poništili nevaljale države“, da je američki predsednik Džordž Buš mlađi u govoru o stanju nacije 2002. pominjao „osovinu zla“ u kojoj je identifikovao Severnu Koreju i Iran, a da su SAD tako okarakterisale i Siriju, Kubu i Libiju.

Zaključak lorda Aleksandera od Vidona je, rekli bismo, tipično britanski: „U svemu tome SAD su očito delovale iz prosvetljenog ličnog interesa, ali protkanog jakim elementom idealizma…“ (Koji je, kako primećuje, ponekad protivrečio britanskim interesima: doprinos raspadu ostataka imperije, Suecka kriza)…

2003, britanski vojnici i Iračani; foto: ap

AGRESIJA S LAŽNIM IZGOVOROM: Džeremi Korbin, lider laburista, inače pacifista koji se suprotstavljao ulasku Britanije u irački rat, britansko angažovanje u Iraku nazvao je aktom vojne agresije s lažnim izgovorom kojim je britanski parlament bio zaveden. Dok je Korbin govorio povodom Čilkotovog izveštaja, neki od njegovih laburista su dobacivali: „Sedi i ućuti. Ti si sramota Britanije…“ Neke grupe i porodice 119 Britanaca poginulih u Iraku tražile su, pak, da se Bler izvede na sud za ratne zločine.

Na stranu pravdoljubive želje, „haški sudovi“ ne sude zbog pokretanja rata, već zbog ratnih zločina, a i Čilkotova komisija, još kada ju je 2009. formirao laburista Gordon Braun, bila je lišena mogućnosti da predloži bilo kakve konsekvence koje treba da snosi Toni Bler, jer to je sudska ingerencija. Čilkot, uostalom, nije imao pravo da uzima izjave pod zakletvom. U istražnoj komisiji je, inače, bio i ser Martin Gilbert (umro u februaru 2015), istoričar koji je podržavao invaziju Iraka i tvrdio 2004. da će se Džordž V. Buš i Toni Bler jednog dana možda pridružiti „rangu Ruzvelta i Čerčila“…

Izveštaj lorda Čikota, koji ne otkriva mnogo toga nepoznatog, oslobodio je Blera optužbe da je direktno lagao britanski parlament i javnost, a ta krivica je prebačena na obaveštajne službe, od kojih je Bler tražio da nađu još nešto, što će biti casus belli, a one su mu podastrle „vruću“ dojavu nekog svog „izvora“, za koga se znalo da je ranije lagao, ali o toj činjenici premijera nisu obavestile. Taj izveštaj je Blerov spin doktor Alister Kembel malo pojačao, ali ne i „erotizovao“, kako se ranije govorilo.

„Gardijan“ i „Independent“ pominju neobičnu podudarnost detalja iz tog izveštaja o „povezanim sferama šupljeg stakla“ u kojima Sadam pravi bojni otrov sarin, koji kao da su prepisani iz scenarija za holivudski akcioni filma Stena iz 1996. godine (igraju Šon Koneri i Nikolas Kejdž), u kome dobri momci onesposobljavaju grupu bitangi među američkim marincima, koji prete da će ispaliti rakete punjene smrtonosnim gasom na San Francisko ako im se ne isplati 100 miliona dolara…

„OSLOBAĐANJE IRAKA“ I „IRAČKI ZAMOR„: Za razumevanje sadašnjeg stanja na Bliskom istoku možda su upotrebljivija svedočanstva u izveštaju lorda Čilkota o događajima na terenu, koji su doveli, kako se u izveštaju ukratko konstatuje, do pogibije 150.000 Iračana i raseljavanja milion ljudi… Ispalo je onako kako je tokom rata u Vijetnamu 1968. jedan američki oficir rekao dopisniku Asošijeted presa: „Bilo je potrebno da se uništi selo, da bi se spaslo.“

foto: reuters

Britanski strateški ciljevi u Iraku, kako ih je 7. januara 2003. opisao ministar spoljnih poslova Džek Strou, bili su da Irak postane stabilna, u svojim predratnim granicama ujedinjena zemlja koja poštuje pravo, sarađuje sa međunarodnom zajednicom, ne predstavlja pretnju po svoje susede i u kojoj je vlada efektivna i reprezentativna. U zajedničkom saopštenju Džordža Buša i Tonija Blera u aprilu 2003. poručivano je: „Posle godina diktature, Irak će uskoro biti oslobođen. Prvi put u mnogo decenija, Iračani će uskoro izabrati svoju reprezentativnu vladu… Stvorićemo okruženje u kome Iračani mogu da odrede svoju sudbinu demokratski i miroljubivo…“

Već u septembru 2004. britanski diplomata Najdžel Šeinvald zapaža „određene znake iračkog zamora“ u britanskom Vajtholu, a diplomata Džonatan Pauel u septembru 2005. konstatuje da među onima koji se bave Irakom preovladavaju „umorni cinizam i osećanje da sve neizbežno tone…“

„VIŠE NEMA PLJAČKE„: Nakon što su invazione snage za nepun mesec oborile režim Sadama Huseina, Britanija je preuzela odgovornost za područje južnog Iraka, koje je trebalo da posluži za primer ostatku te zemlje. U odsustvu funkcionalne iračke policije i pravosudnog sistema, i bez jasnog plana okupacionih snaga, pljačke su ubrzo nakon što je režim pao postale ozbiljan problem u Basri, a potom i u Bagdadu – najpre je počelo pljačkanje ministarstava i oštećenje državne infrastrukture.

Nakon obilaska Iraka početkom maja 2003, general Majk Džekson, načelnik Generalštaba, primetio je da u Bagdadu postoji bezbednosni vakuum: pljačke, ubistva, osvete, subverzivne aktivnosti, naročito noću, i da se mogu širiti kao talas.

Pre invazije obaveštajne službe procenile su da postoji rizik širenja bezakonja, kojim se treba brzo pozabaviti. Neka opšta uputstva u tom smislu dao je i admiral Majkl Bojs, ali britanske trupe nisu imale jasne instrukcije kako da postupaju kad zavlada bezakonje u Basri. Suočeni s masovnom pljačkom posle invazije, britanski oficiri sami su prosuđivali šta da rade. Grajem Bins, komandant 7. oklopne brigade, koja je zauzela Basru, zaključio je da je najbolji način da se zaustavi pljačka da se dođe do tačke kada više nema šta da se pljačka…

Nakon suočavanja s tim teškoćama tokom svog šestomesečnog iskustva u Bagdadu, britanski diplomata Džeremi Grinstok je u martu 2004. zaključio:

„Pripreme za postkonfliktnu fazu bile su bedne – pogrešna analiza, pogrešni ljudi…“ Velika Britanija se nadala da će posle prekida vatre UN preuzeti vodeću ulogu u rekonstrukciji Iraka, ustanovljenju iračke vlade, omogućavanju priliva sredstava (posebno iz zemalja koje nisu bile deo vojne koalicije).

KAO MAGLA, SVUDA I NIGDE: Nedefinisani odnosi između različitih vlasti (iračkih i okupacionih), raspad državnih službi, raspad sistema krivičnog pravosuđa i bezbednosnih snaga, nestašice hrane, neredovno snabdevanje strujom i vodom, počeli su da narušavaju odnos između britanskih snaga i lokalnog stanovništva.

To se jasno videlo već 22. i 24. juna 2003. kada je došlo do napada na snage Velike Britanije u Madžar al Kabiru u provinciji Misan. Hronologijom događaja na terenu od 2003. do 2009. kao da provejava rečenica Lorensa od Arabije: „Pobunjenici su kao magla, oni su svuda i nigde…“ Jedan irački svedok govori da je u to vreme delovalo mnogo pobunjeničkih grupa raznih profila, od grupa pripadnika Baas partije do verskih, nacionalnih i plemenskih ekstremista.

Do jeseni 2003. godine, nasilje je eskaliralo i u Bagdadu i napadi su postali sofisticiraniji. Napadi na UN u avgustu i septembru 2003. u kojima je veliki broj zvaničnika UN-a povređen i ubijen, uključujući i specijalnog predstavnika UN-a za Irak, naveli su neke organizacije da povuku svoje međunarodno osoblje.

Februar 2004. je bio najgori mesec nakon pada Sadama Huseina, mereno po broju ozleđenih pripadnika koalicije; više od 200 ljudi, uglavnom iračkih građana, ubijeno je u samoubilačkim napadima. Napadi na snage bezbednosti su učestali, a povećavala se aktivnost islamističkih ekstremista. Do kraja marta 2004. više od 200 napada na iračke građane beleženo je svake nedelje.

U aprilu 2004. odjednom je došlo do nagle eskalacije napada grupe Džaiš al Mahdi u Basri, „kao da je pritisnut prekidač“, kako je opisao jedan general. Sredinom avgusta 2004. nivo napada protiv personala međunarodne koalicije je bio izjednačen sa rekordom iz aprila te godine. U Faludži, ofanziva vojnika SAD, koja je usledila posle ubistva četvorice bezbednjaka po ugovoru, provocirala je besni odgovor sunita. Značajno pogoršanje bezbednosti, koje je usledilo po objavljivanju saznanja o iračkim zatvorenicima i zatvoru Abu Greib, navelo je neke svedoke da 2004. godinu označe kao prelomnu.

Zajednički obaveštajni komitet je 13. aprila 2005. raspravljao o uticaju Iraka na međunarodni terorizam. Obaveštajci su tada zaključivali da je konflikt u Iraku na duži rok povećao opasnost od međunarodnog terorizma, potvrdio uverenje ekstremista da je islam napadnut i da treba da se brani upotrebom sile, da je ojačao rešenost terorista koji su se već obavezali da napadaju Zapad i motivisao one koji nisu. U toj analizi se, na primer, kaže da iskustvo Bosne pokazuje da čak i tamo gde Zapad igra pozitivnu ulogu, poruke ekstremista nailaze na odjek.

Upozoravano je na to da će neki džihadisti koji napuštaju Irak igrati vodeću ulogu u regrutovanju i organizovanju terorističkih mreža, prenositi svoje veštine i eventualno rukovoditi napadima, da će neki neminovno doći i u Veliku Britaniju, i verovatno biti važan motivacioni faktor u radikalizaciji tamošnjih muslimana; takođe, da se povećavala saradnje između terorističkih mreža, posebno između Al Kaide i Al Zarkavija, koji je, po tadašnjoj oceni, radio isto što i iz svoje baze u Avganistanu, ali mu je njegov status u Iraku omogućio pristup sredstvima i povećao njegovu sposobnost da koordinira napade.

Ahmad Fadhil, Jordanac iz grada Zarkavija, nazvan Abu Musab al Zarkavi, ubijen u američkom vazdušnom napadu 2006, bio je osnivač Islamske države, koji je pobunu protiv američke okupacije preokrenuo u rat sunita protiv šiita. (Videti izvode iz knjige Jirgena Todenhefera „Deset dana u ‘Islamskoj državi’“ na sledećim stranicama „Vremena“).

U martu 2006, britanski viši oficiri su razmatrali mogućnost razbuktavanja građanskog rata u Iraku zbog sektaškog nasilja i prigovarali zbog toga što se iračka vlada nije upuštala u pitanja bezbednosti…

POMIRENJE BEZ REZULTATA: Britanci su, kaže Čilkotov izveštaj, nastojali da ustanove nove političke strukture u Iraku i ustoliče vladu iračkog jedinstva, koju sačinjavaju predstavnici šiita, sunita i Kurda, izabrani od strane svojih grupa. Tražili su da se uvaži što više stavova većinskih šiita, što je, pak, povećavalo rizik represalija protiv članova manjinske sunitske zajednice, čiji je pripadnik bio Sadam Husein u vreme kada su oni dominirali u Iraku. Onda su nastojali da uspostave balans, podržavajući pristup da suniti, koji su se plašili šiitske dominacije i koji su bili frustrirani nedostatkom posla i novca, nisu obavezno povezani s bivšim režimom. To je nazivano „pomirenjem“.

Pomirenje je otežano od samog starta. Odluke o „re-baasizaciji“ (čistka bivših članova u vreme Sadama vladajuće Baas partije) donesene na početku okupacije proizvele su nepoverenje i otuđenje. Britanci su imali minimalno znanje o iračkom kompleksnom plemenskom pejzažu. Britanski diplomata Najdžel Šeinvald se sretao sa tvrdim sunitskim nacionalistima i predstavnicima sunitskih pobunjeničkih grupa u novembru 2005. i u februaru 2006. Uz generala Grema Lamba radio je sa pobunjeničkim grupama 2006. i početkom 2007.

Izbore za tranzicionu iračku skupštinu od 30. januara 2005. obezbeđivalo je 130.000 pripadnika iračkih bezbednosnih snaga, koje je podržavalo 184.500 vojnika međunarodne koalicije. Obaveštajne službe su zaključile da je glasalo manje od deset odsto glasača u sunitskim oblastima, a da bez „angažovanja sunita u političkom procesu neće biti moguće potkopati pobunjenike“.

Prelazna vlast koju su u periodu okupacije kontrolisale SAD je u periodu „irakizacije“ zamenjena vladom šiitskog disidenta iz Sadamovog doba Nurija al Malikija, za koju će se ubrzo pokazati da se sva sastoji od opozicije samoj sebi i da je korumpirana.

OPKOLJENI U PALATI U BASRI: U leto 2006. Britanci su razrađivali takozvanu „Operaciju Salamanka“ koja je uključivala borbu s milicijama, ali su 2007. bili prinuđeni da pregovaraju sa šiitskom grupom Džaiš al Mahdi koja je dozvolila da Britanci bez žrtava napuste bivšu Sadamovu palatu u Basri, u kojoj su bili opkoljeni. U septembru 2007, pak, iračka vlada je protestovala protiv prepuštanja Basre u ruke militantnih milicija i eskadrona smrti. Ljutili su se i Amerikanci…

Kad je u martu 2008. irački premijer Maliki pokrenuo ofanzivu „Juriš vitezova“ da istera milicije iz Basre, Britanci su se našli u nezgodnoj poziciji, iračkoj vladi nisu mogli da pruže dovoljnu podršku zbog taktičke odluke da pregovaraju sa „Mahdijevcima“ o povlačenju iz palate.

„Bio sam u Basri u jesen 2005. Bilo je ponižavajuće da je Ujedinjeno Kraljevstvo dovedeno u poziciju u kojoj se smatralo da je najbolja dostupna opcija – sporazum sa milicijom koja je aktivno usmerena protiv snaga Ujedinjenog Kraljevstva, a najstrašnija institucija u trećem po veličini gradu u Iraku je bila tajanstvena sila, poznata kao Džamijat, koju je činilo 200 do 300 policajaca, koji su dominirali lokalnom policijom, a za koje se pričalo da ubijaju i muče po volji lidera sektaške milicije u Basri“, kaže Džon Čilkot, u izjavi prilikom predstavljanja svog izveštaja.

Dva britanska vojnika (kako izgleda u civilno odelo prerušeni obaveštajci) bila su zatvorena od strane Džamijata, što je dovelo do britanske misije spašavanja, koja je dovela do napada koordinirane gomile koju je činilo između hiljadu i dve hiljade ljudi na britanske trupe u oklopnim vozilima. Čilkot u izveštaju sugeriše da je za mnoge u sistemu nacionalne bezbednosti Britanije i diplomatskom koru „incident Džamijat“ bio neka vrsta prekretnice u razumevanju koliko loše se odvija britanska vojna misija…

Od sredine 2005. godine pa nadalje, britanski visoki funkcioneri, oficiri i ministri počeli da razmišljaju o tome da li je Velika Britanija već bila na putu ka strateškom neuspehu u Iraku. Upozoravali su na rasplamsavanje sektaških sukoba ili građanskog rata u Iraku; „pobedu“ terorističkih grupa; kolaps demokratskog procesa; kolaps odnosa Velike Britanije i Iraka; na ugrožavanja vojne i političke reputacije Velike Britanije; pogoršanja odnosa između SAD i Velike Britanije… Neki su predviđali da može doći do podele Iraka i kraja njegovog postojanja kao nacionalne države… Britanci su napustili Irak 2009. i angažovali se samo u Avganistanu.

***

Ako po Čilkotovom izveštaju nema dokaza da je Irak 2003. predstavljao širu pretnju po svoje susede i međunarodnu zajednicu, iz njega se vidi kako su se između 2003. i 2009. događaji u toj zemlji oteli kontroli i podrivali stabilnost u regionu. Bilo kako bilo, to je prva iscrpnija zapadna analiza posthladnoratovskog militarizma.

Razuđen i svestran, Čilkotov izveštaj govori o jednoj strategiji koja je proizvela haos, ali ne upada u zamku klišea tipa: „Da se nikad ne ponovi!“ Uostalom, posle godina zaglibljenosti u Iraku, Britanija je 2011. s Francuskom i Amerikom intervenisala vazdušnim snagama u Libiji radi obaranja režima pukovnika Gadafija, pod izgovorom „sprečavanja genocida“, što je takođe rezultiralo katastrofom.

Sada neki britanski listovi prihvataju izgovor Blera i zagovornika „humanitarnih intervencija“ da je u Siriji od 2011. do 2016. poginulo više ljudi nego u Iraku od 2003. do 2016, pa kažu da i neintervencija može da rezultira krvoprolićem kao i intervencija.

No, na pitanje da li je „to“ u Siriji baš „ne-intervencija“, kakvi su dometi politike promene režima drugim sredstvima, da li događaji u Iraku nemaju baš nikakve, ili imaju bar neke vere s događajima u Siriji, odgovoriće nekad neka nova istraga nekog novog lorda Čilkota.

Jer, za razliku od malih loših država, u kojima sve tone u maglu osvetoljubivih međusobica i nagađanja, velike, sređene zemlje nalaze snagu da detaljno i hladno analiziraju greške svog vođstva – kako bi se one lakše ponavljale.